Живот у Христу и са Христом Јелене Грбић из Забрдице

Венац се даје само храбрим борцима

„Нити он сагреши ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја по њему“ (Јн. 9, 3)

Црква нас учи да Христос и у тренуцима најтежих страдања, будући остављен од свих, укључујући и најближе му ученике, трпи сву пуноћу страдања човековог, подноси све ужасе и болести света од његовог постанка до краја који долази. Зато, свако од нас страда, сваки болесник треба и мора у Христу да страда, да види одговор на сва сопствена страдања и болести... Да види да су греси, болести и смрт бесмислени, хладни и ужасни. Тама бесмисла и ужаса у свету може нестати само онда када примамо Христа и када прихватамо да идемо путем Његовим. Знамо да ићи путем Христовим значи носити благ јарам и лако бреме (Мт 11, 30). Јер, ко у Христу и са Христом прихвата своја страдања добровољно и са кротошћу, тај са Христом добија духовно здравље, срећу и вечни живот.

Да све до сада изречено представља реалан живот показује нам личним примером тридесетогодишња Јелена Грбић из Забрдице. Рођена је са церебралном парализом. Са родитељима и две млађе сестре живи у веома скромним условима. Она је један храбри борац.

- Свака моја борба заврши се победом. Свака победа доноси награду, а награда обавезује на даљу и већу борбу. Заправо, цео мој живот је једно велико бојно поље на коме се често борим сама против себе. И највећу битку добила сам. Желела сам само један метар самосталног хода и добила сам! Знам, било је тешко мојим ближњима и свим људима око мене. Моји кораци су моје највеће богатство. Не треба се предати нити рођење са церебралном парализом узети драматично и трагично. То треба прихватити као животни подстрек за борбу са собом, са својим страстима и тешким карактером којих има у свима нама - појашњава нам своју борбу храбра и смирена Јелена Грбић.

Када је одлучила да се бори, Јелена је знала да ће каткад пасти, посртати, ваљати по прашини... Али, у својој одлуци да прохода, смрша и учи истрајала је и истрајава и данас. Жели да буде човек, а не инвалид. Церебралну парализу не доживљава као болест већ као стање које изискује борбу, чији исход зависи од сопствене снаге и воље.

Снагу, инспирацију и све што јој је потребно за квалитетан живот црпи из молитве. Воли да посећује Литургију.

- Највише волим када на недељној Литургији има много људи, родбине, пријатеља... То је предиван осећај блаженства, блискости и спокоја. Тада молитва тече из самог срца, чиста као планински поток. Трудим се да стојим што дуже, сконцентрисана на молитву. Понекад је тешко обуздати бујицу мисли. Отац Арсеније из Острога каже да је то зато што молитва пржи демоне. Тако се чисте ум, срце и дух - преноси нам детаље свог литургијског живота ова ретка молитвеница.

Јелена Грбић воли уметност. Цртање ју је увек привлачило, али му се због лоше координације руку не може посветити. Али, Бог јој је дао и таленат за поезију. Њене песме хвале Творца и творевину Његову. Пуне су оптимизма.

Очекујући празник Васкрсења Христовог, Јелена Грбић поручује свима да верују и буду храбри.

- Васкрс нас већ две хиљаде четрнаест година подсећа на највеличанственији догађај у историји рода људског - Васкрсење Христово. Потребно је да верујемо у Господа и у себе, корачајући храбро ка циљу. Да волимо једни друге и будемо ту за своје ближње да их саслушамо, подржимо и охрабримо. Да живимо без осуђивања, критика и лажи. Треба да се радујемо свему што нас окружује јер све је од Господа - закључује Јелена Грбић, девојка ретко храброг и широког срца, чији подвиг задивљује и на мноштво богоугодних дела надахњује.

Филип Јаковљевић, јереј
парох бабинолучки

Хвала ти Господе

Моје срце за Тобом жуди,
моја душа вечно те Господе тражи,
Оче наш увек са нама буди,
нико нам од Тебе није дражи.

Господе радости, једино надање
свих палих и грешних људи.
Ми смо сви деца Твоја.
Када нам судиш, милостив као увек,
Господе буди!

Хвала ти Господе што си сачувао
оно што највише волим.
Ја сам слаба и треба ми Твоја помоћ.
Дај ми снаге искрено да Ти се молим!

Јелена Грбић

Звона бабинолучке цркве

Јелице сестрице моја, чујеш ли тамо чују се звона?
Осећаш ли ти радост у срцу као што ја осећам сада,
да ли и твојом душом бескрајан мир и божанска срећа влада?

Полако одмиче недељно јутро.
Напољу миришу мириси маја.
Док стојим ту, осећам неку топлину
као да се налазимо усред величанственог раја.

Где год да пођеш, само се сети
ових дивних тонова звона бабинолучке цркве.
Нека ти то увек буде на памети
никад нећеш бити сама док те Господ чува и Његови свети.

Јелена Грбић

Господе, хвала ти за све!

Господе, хвала Ти за све милости Твоје.
Хвала Ти за сву љубав коју гајиш према нама.
Хвала ти што си увек ту када страдамо
и када нам душу прекрије тама.

Хвала Ти Господе што си спасао све посрнуле душе.
Хвала Ти што ниси дао да падну даље у понор пакла.
Хвала Ти што си био уз њих и када Те примећивали нису
и што ниси дао да им се срца разбију попут стакла.

Сваког дана у сваком од нас откривају се велика дела Твоја.
Зато Ти из срца вичем хвала, хвала, хвала
за све Христе, радости моја!

И наша јадна и бедна душа са Тобом је срећна.
И она ка Теби радосно кличе...
Стазама којима идеш, тамјан и босиљак ниче.

Јелена Грбић

Извор: Епархија ваљевска