те никако не може бити део мајчиног тела – како то културалисти смрти покушавају да нам представе.
Одговор на питање када настаје људско биће можемо дати из неколико углова. Ипак, чини се да у свету у коме влада научно мишљење не би било на одмет да се на ово питање одговори из чисто научног угла ако ни због чега другог, онда због свих оних људи који не могу да схвате човечије постање као врхунско Божје дело нити могу да појме човека као огледало образа Божјег.
С друге стране, питање када настаје личност чисто је философко питање, па ће као такво и бити третирано.
Потреба за коначном спознајом истине о почетку људског живота данас се намеће више него икада раније услед бројних етичких, одн. моралних дилема савременог човечанства – као што су питања вештачког прекида трудноће, клонирања, еутаназије, контрацепције итд. Ако су научне чињенице о почетку живота погрешне онда је логично да ће на ова и слична питања такође бити погрешно одговорено, штом повлачи стравичне злочине против светиње људског живота и људског достојанства. Циљ овог текста је да на научни начин одговори на ова питања и да размрси мрежу лажи и заблуда гласноговорника културе смрти.
На почетку је нужно објаснити опште појмове из области ембриологије и фетологије. Ти појмови су: гаметогенеза, фертилизација тј. оплођење, зигот, ембрион, бластоциста и фетус. Представићемо само основне појмове нужне за разумевање процеса развоја новог људског бића без намере да дубље улазимо у тајне поменутих наука. Додатни подаци се могу пронаћи у свим уџбеницима ембриологије и фетологије. Нужно је рећи да наведени подаци нису наша мишљења о развоју човека већ представљају научне истине, јединствене на читавом свету.
Основни појмови
Научно гледано нешто веома радикално се дешава у периоду од гаметогенезе до оплођења јајне ћелије – промена која подразумева потпуну трансформацију по једне ћелије пореклом од два различита људска бића у ново, генетски уникатно, самопостојеће, јединствено људско биће (зигот). У процесу оплођења сперматозоид и јајна ћелија престају да постоје као такви и формирају нешто потпуно ново и непоновљиво: нов људски живот.
Да би се ово разумело, потребно је знати да је свака врста у својој основи одређена тачно одређеним бројем хромозома, бројем који је веома карактеристичан. Нормалан број хромозома код љуског бића износи 46. Свака соматска тј. телесна ћелија садржи овај број хромозома укључујући и најмлађе ћелије организма. Једино полне ћелије тј. сперматозоиди и јајне ћелије, садрже 23 хромозома. Ове полне ћелије настају у процесу који се назива гаметогенеза. Гаметогенеза је веома важна за продужење живота јер подразумева настанак полних ћелија са дупло мањим бројем хромозома од нормалног броја. Ово је неопходно да би при оплођењу настала нова ћелија, зигот, са бројем хромозома нормалним за људску врсту. Потребно је, дакле, направити јасну разлику између гаметогенезе и фертилизације тј. оплођења: гаметогенеза је процес у коме настају зреле мушке и женске полне ћелије; фертилизација је процес у коме настаје нови живот.
Гаметогенеза
По дефиницији ембриолога Вилиама Ларсена, гаметогенеза је процес који примордијалне герминативне ћелије (примитивне полне ћелије) претвара у зреле гамете – код мушкараца су то сперматозоиди, а код жена јајне ћелије. Време у коме се дешава гаметогенеза се разликује међу половима. Овај процес код мушкараца се назива сперматогенеза, започиње у пубертету и траје до краја живота. У овом процесу из примитивних герминативних ћелија настају најпре сперматогоније, које затим постају сперматоцити развијајући се, на крају, у сперматозоиде – зреле мушке полне ћелије. Сперматозоиди садрже 23 хромозома.
Оогенеза означава стварање женских полних ћелија и почиње још у феталном периоду развоја женског детета. Укупан број примарних ооцита до краја 5 месеца трудноће износи око 7 милиона. Након рођења овај број се смањује на број од 700.000 до 2 милиона. До пубертета преостаје око 400.000 примарних ооцита. Цео ток развоја подразумева неколико стадијума, у току којих примарни ооцити постају дефинитивни ооцити у току пубертета. Овај дефинитивни ооцит је оно што се губи сваког месеца у току менструалног периода, односно, оно што бива ослобођено у току овулације. Ова ћелија, међутим, још увек има 46 хромозома. Једино секундарни ооцит има 23 хромозома, а он настаје тек након оплођења јајне ћелије сперматозоидом.
Ово преполовљавање броја хромозома у ооцитима се дешава путем процеса познатог као мејоза. Многи, иако постоји велика разлика мешају мејозу са митозом. Митоза представља физиолошко умножавање соматских ћелија путем дељења у току раста и развоја организма. Ћелије које настају овим путем имају 46 хромозома. Мејоза је процес у коме настају ћелије са 23 хромозома, дакле – полне ћелије, неопходне за оплођење.
Једно од најбољих објашњења овог деликатног и животно важног процеса је оно које је дао Ронан О' Рахили, ембриолог који је осмислио класичне Карнегијеве стадијуме ембрионалног развоја човека. Он је такође и председник Номина Ембрyологица, установе која одређује право тумачење ембриолошких термина и која обавезује све уџбенике на свету: „Гаметогенеза је процес стварања гамета, сперматозоида и ооцита. Ове ћелије се стварају у гонадама, тј. тестисима и јајницима... У току диференцијације гамета, диплоидне ћелије (оне које садрже дупли сет хромозома тј. 46, као и свака соматска ћелија) називају се примарне, док се хаплоидне ћелије (оне које садрж један сет хромозома тј. 23) називају секундарне. Ова редукција броја хромозома са 46 на 23, постиже се путем процеса мејозе... Сперматогенеза, стварање сперматозоида, почиње у пубертету и траје до краја живота. Она се одиграва у тестисима , који су истовремено и ендокрине жлезде које продукује тестостерон. До пубертета сперматогоније које се налазе у семиниферним тубулима тестиса су релативно мирне. Након пуберта, а под дејством тестостерона сперматогоније пролиферишу...и неке од њих постају примарни сперматоцити. Када они прођу кроз прву мејозу постају секундарни сперматоцити. Након друге мејозе настају сперматиде, које се затим претварају у сперматозоиде. “
„Оогенеза је стварање и сазревање ооцита, тј. женских гамета, и то из оогонија. Оогоније (које су настале из примордијалних герминативних ћелија) се умножавају митозом и постају примарни ооцити. Број оогонија се повећава на близу 7 милиона до средине пренаталног живота, након чега се њихов број смањује на око 2 милиона. Од овог броја, настаће неколико хиљада ооцита, од којих ће неколико стотина њих бити ослобођено током овулације, у репродуктивном периоду живота жене, који траје око 30 година. Прва фаза прве мејозе почиње након рођења, али се зауставља на стадијуму диплоидне ћелије. Прва мејоза се наставља након пубертета и настаје секундарни ооцит, који садржи и примарно поларно тело, које можемо сматрати за ооцит са смањеном количином цитоплазме. Секундарни ооцит је женски гамет у коме је комплетирана прва мејоза , а започела је и друга мејоза. Од стадијума оогоније до секундарног ооцита треба да протекне 12 до 50 година. Друга мејоза се се завршава након прскања фоликула, тј. овулације, али само ако сперматозоид уђе у секундарни ооцит. Дакле, након фертилизације, тј. оплођења, више не постоје мушка ни женска полна ћелија, те термин оплођена јајна ћелија не може бити признат јер је настала потпуно нова формација.“
Можемо закључити да је за комплетно оплођење неопходно постојање зрелог сперматозоида и зреле јајне ћелије. Пре оплођења ове ћелије садрже по 23 хромозома. И једна и друга ћелија „поседују“ живот јер потичу од живог људског организма. Сперматозоид може самостално да ствара само одређене ензиме и протеине, исто тако и јајна ћелија. Више од тога не могу. Да би настао нов људски живот потребно је да се ове две ћелије споје при чему обе губе своје особености и формирају нову формацију – нов људски живот.
Треба обратити пажњу на О' Рахилијеве тврдње да не можемо говорити о „оплођеној јајној ћелији“ јер таква формација не постоји. Оно што називамо тим појмом није ништа друго него ново људско биће.
Потреба за коначном спознајом истине о почетку људског живота данас се намеће више него икада раније услед бројних етичких, одн. моралних дилема савременог човечанства – као што су питања вештачког прекида трудноће, клонирања, еутаназије, контрацепције итд. Ако су научне чињенице о почетку живота погрешне онда је логично да ће на ова и слична питања такође бити погрешно одговорено, штом повлачи стравичне злочине против светиње људског живота и људског достојанства. Циљ овог текста је да на научни начин одговори на ова питања и да размрси мрежу лажи и заблуда гласноговорника културе смрти.
На почетку је нужно објаснити опште појмове из области ембриологије и фетологије. Ти појмови су: гаметогенеза, фертилизација тј. оплођење, зигот, ембрион, бластоциста и фетус. Представићемо само основне појмове нужне за разумевање процеса развоја новог људског бића без намере да дубље улазимо у тајне поменутих наука. Додатни подаци се могу пронаћи у свим уџбеницима ембриологије и фетологије. Нужно је рећи да наведени подаци нису наша мишљења о развоју човека већ представљају научне истине, јединствене на читавом свету.
Основни појмови
Научно гледано нешто веома радикално се дешава у периоду од гаметогенезе до оплођења јајне ћелије – промена која подразумева потпуну трансформацију по једне ћелије пореклом од два различита људска бића у ново, генетски уникатно, самопостојеће, јединствено људско биће (зигот). У процесу оплођења сперматозоид и јајна ћелија престају да постоје као такви и формирају нешто потпуно ново и непоновљиво: нов људски живот.
Да би се ово разумело, потребно је знати да је свака врста у својој основи одређена тачно одређеним бројем хромозома, бројем који је веома карактеристичан. Нормалан број хромозома код љуског бића износи 46. Свака соматска тј. телесна ћелија садржи овај број хромозома укључујући и најмлађе ћелије организма. Једино полне ћелије тј. сперматозоиди и јајне ћелије, садрже 23 хромозома. Ове полне ћелије настају у процесу који се назива гаметогенеза. Гаметогенеза је веома важна за продужење живота јер подразумева настанак полних ћелија са дупло мањим бројем хромозома од нормалног броја. Ово је неопходно да би при оплођењу настала нова ћелија, зигот, са бројем хромозома нормалним за људску врсту. Потребно је, дакле, направити јасну разлику између гаметогенезе и фертилизације тј. оплођења: гаметогенеза је процес у коме настају зреле мушке и женске полне ћелије; фертилизација је процес у коме настаје нови живот.
Гаметогенеза
По дефиницији ембриолога Вилиама Ларсена, гаметогенеза је процес који примордијалне герминативне ћелије (примитивне полне ћелије) претвара у зреле гамете – код мушкараца су то сперматозоиди, а код жена јајне ћелије. Време у коме се дешава гаметогенеза се разликује међу половима. Овај процес код мушкараца се назива сперматогенеза, започиње у пубертету и траје до краја живота. У овом процесу из примитивних герминативних ћелија настају најпре сперматогоније, које затим постају сперматоцити развијајући се, на крају, у сперматозоиде – зреле мушке полне ћелије. Сперматозоиди садрже 23 хромозома.
Оогенеза означава стварање женских полних ћелија и почиње још у феталном периоду развоја женског детета. Укупан број примарних ооцита до краја 5 месеца трудноће износи око 7 милиона. Након рођења овај број се смањује на број од 700.000 до 2 милиона. До пубертета преостаје око 400.000 примарних ооцита. Цео ток развоја подразумева неколико стадијума, у току којих примарни ооцити постају дефинитивни ооцити у току пубертета. Овај дефинитивни ооцит је оно што се губи сваког месеца у току менструалног периода, односно, оно што бива ослобођено у току овулације. Ова ћелија, међутим, још увек има 46 хромозома. Једино секундарни ооцит има 23 хромозома, а он настаје тек након оплођења јајне ћелије сперматозоидом.
Ово преполовљавање броја хромозома у ооцитима се дешава путем процеса познатог као мејоза. Многи, иако постоји велика разлика мешају мејозу са митозом. Митоза представља физиолошко умножавање соматских ћелија путем дељења у току раста и развоја организма. Ћелије које настају овим путем имају 46 хромозома. Мејоза је процес у коме настају ћелије са 23 хромозома, дакле – полне ћелије, неопходне за оплођење.
Једно од најбољих објашњења овог деликатног и животно важног процеса је оно које је дао Ронан О' Рахили, ембриолог који је осмислио класичне Карнегијеве стадијуме ембрионалног развоја човека. Он је такође и председник Номина Ембрyологица, установе која одређује право тумачење ембриолошких термина и која обавезује све уџбенике на свету: „Гаметогенеза је процес стварања гамета, сперматозоида и ооцита. Ове ћелије се стварају у гонадама, тј. тестисима и јајницима... У току диференцијације гамета, диплоидне ћелије (оне које садрже дупли сет хромозома тј. 46, као и свака соматска ћелија) називају се примарне, док се хаплоидне ћелије (оне које садрж један сет хромозома тј. 23) називају секундарне. Ова редукција броја хромозома са 46 на 23, постиже се путем процеса мејозе... Сперматогенеза, стварање сперматозоида, почиње у пубертету и траје до краја живота. Она се одиграва у тестисима , који су истовремено и ендокрине жлезде које продукује тестостерон. До пубертета сперматогоније које се налазе у семиниферним тубулима тестиса су релативно мирне. Након пуберта, а под дејством тестостерона сперматогоније пролиферишу...и неке од њих постају примарни сперматоцити. Када они прођу кроз прву мејозу постају секундарни сперматоцити. Након друге мејозе настају сперматиде, које се затим претварају у сперматозоиде. “
„Оогенеза је стварање и сазревање ооцита, тј. женских гамета, и то из оогонија. Оогоније (које су настале из примордијалних герминативних ћелија) се умножавају митозом и постају примарни ооцити. Број оогонија се повећава на близу 7 милиона до средине пренаталног живота, након чега се њихов број смањује на око 2 милиона. Од овог броја, настаће неколико хиљада ооцита, од којих ће неколико стотина њих бити ослобођено током овулације, у репродуктивном периоду живота жене, који траје око 30 година. Прва фаза прве мејозе почиње након рођења, али се зауставља на стадијуму диплоидне ћелије. Прва мејоза се наставља након пубертета и настаје секундарни ооцит, који садржи и примарно поларно тело, које можемо сматрати за ооцит са смањеном количином цитоплазме. Секундарни ооцит је женски гамет у коме је комплетирана прва мејоза , а започела је и друга мејоза. Од стадијума оогоније до секундарног ооцита треба да протекне 12 до 50 година. Друга мејоза се се завршава након прскања фоликула, тј. овулације, али само ако сперматозоид уђе у секундарни ооцит. Дакле, након фертилизације, тј. оплођења, више не постоје мушка ни женска полна ћелија, те термин оплођена јајна ћелија не може бити признат јер је настала потпуно нова формација.“
Можемо закључити да је за комплетно оплођење неопходно постојање зрелог сперматозоида и зреле јајне ћелије. Пре оплођења ове ћелије садрже по 23 хромозома. И једна и друга ћелија „поседују“ живот јер потичу од живог људског организма. Сперматозоид може самостално да ствара само одређене ензиме и протеине, исто тако и јајна ћелија. Више од тога не могу. Да би настао нов људски живот потребно је да се ове две ћелије споје при чему обе губе своје особености и формирају нову формацију – нов људски живот.
Треба обратити пажњу на О' Рахилијеве тврдње да не можемо говорити о „оплођеној јајној ћелији“ јер таква формација не постоји. Оно што називамо тим појмом није ништа друго него ново људско биће.
Оплођење
Сада, када смо сазнали ове информације, треба да говоримо о следећем важном стадијуму у одржавању људског рода, а то је оплођење. О' Рахили оплођење дефинише као „след догађаја који почиње контактом сперматозоида са јајном ћелијом, и који се завршава мешањем мајчиних и очевих хромозома у метафази прве миотске поделе зигота.“ „Зигот настаје у последњој фази оплођења, и представља једноћелијски ембрион.“
Новонастало једноћелијско људско биће моментално почиње да ствара протеине и ензиме специфичне за људску врсту. Ово ново људско биће – једноћелијски људски зигот – јесте биолошки индивидуа, жив организам и равноправни члан људске заједнице.
Након оплођења једноћелијски људски ембрион не постаје некаква ствар, већ жив организам који се дели, расте и развија, и који се означава као ембрион до краја осме недеље пренаталног живота, када настаје фетус. Одређени стадијуми у току ембрионалног развоја имају посебне називе: морула (ембион стар 4 дана), бластоцита (5-7 дана), биламинарни ембрион (друга недеља) и триламинарни ембрион (трећа недеља).
Научне заблуде и научне чињенице
Када смо упознати са основама људске ембриологије, биће нам много лакше да увидимо како се многе научне заблуде вешто користе у сврхе пропагирања вештачког абортуса, клонирања, експериментисања са људским ембрионима, употребе контрацептива који убијају зигот итд.
Прва заблуда: Про-лајфери тврде да је уништење људског ембриона или фетуса погрешно јер то представља уништење живота. Али и сперматозоид и јајна ћелија су део тог истог људског живота, па би то значило да уништење сперматозоида и јајне ћелије такође представља уништење живота – што је бесмислено!
Чињеница: Као што смо видели, постоји радикална разлика између наведених ћелија, које само „поседују“ људски живот, и њиховог споја, који јесте нови људски живот. Вештачки абортус је убиство. Уништење мушке или женске полне ћелије то није јер те ћелије нису људска бића. Ове ћелије, као и ћелија јетре, бубрега, панкреаса итд. само су део живог људског бића, али саме по себи то нису нити могу бити. Када бисмо у материцу вештачки убацили само мушку или само женску полну ћелију, те ћелије не би могле дати нов живот, већ би се, просто, дезинтегрисале.
Друга заблуда: Производ оплодње је само „гомила ћелија“, „део мајчиног тела“.
Чињеница: Као што је доказано, људски ембрион је потпуно нов независан, самопостојећи организам, те се никако не може сматрати делом мајчиног тела или гомилом ћелија. Овај нови људски живот садржи и делове пореклом од оца, те никако не може бити део мајчиног тела – како то културалисти смрти покушавају да нам представе. Не заборавимо: мешањем генетског материјала мајке и оца настаје потпуно нов, оригиналан генетски склоп, који није ни очев, ни мајчин, ни било ког другог бића на планети (са изузтком једнојајчаних близанаца).
Трећа заблуда: Непосредни производ зачећа је само „потенцијални“ или „могући“ људски живот, а не сам живот.
Чињеница: Ако погледамо горње редове, видећемо да са научне тачке гледишта не постоји никаква сумња да је непосредни производ зачећа ново живо људско биће, које називамо зиготом. То је људско биће са потенцијалом да се развија и расте.
Четврта заблуда: Једноћелијски људски зигот, или ембрион, па и фетус, нису људска бића јер не личе на људска бића.
Чињеница: Као што сваки ембриолог зна, ово су само стадијуми развоја сваког људског бића. Свако од нас је у одређеном периоду свог живота изгледао баш тако.
Пета заблуда: Непосредни производ зачећа није ни он ни она, већ само оно.
Чињеница: Генетски гледано, производ зачећа је или мушко или женско људско биће. Пол будућег ембриона зависи од хромозомске структуре сперматозоида. Ако сперматозоид који врши оплођење јајне ћелије садржи 22 аутозома и 2 икс (X) хромозома, ембрион ће генетски бити женски; ако садржи 22 аутозома, један X и један Y хромозом, онда ће ембрион бити мушки.
Шеста заблуда: Ембрион настаје тек у моменту имплантације оплођене јајне ћелије у зид материце.
Чињеница: Навешћемо само речи др О' Рахилија: „Пренатални живот је, из практичних разлога, подељен на два периода: ембрионални и фетални. Ембрионални период, у коме настаје највећи број људских органа и ткива, траје првих 8 постовулаторних недеља. Фетални период траје од завршетка осме недеље до рођења.“
Седма заблуда: Производ зачећа није ембрион све до 14 дана старости. То је само преембрион – из тог разлога га можемо користити у експерименталне сврхе – без обзира на то да ли је абортован или дониран.
Чињеница: Ова заблуда је вероватно најчешћа и највише коришћена од свих заблуда које се односе на ову тему. Изузетно је важно напоменути да је ова тврдња кључна када је у питању терапеутксо клонирања. Коришћење термина преембрион има дугу и занимљиву историју. Најважнији моменти су радови објављени од стране језуитског теолога Ричарда Мек – Кормика и биолога др Клифорда Гробштајна, који су овај термин почели да користе још 1979. Као чланови Етичког комитета Америчкг друштва за плодност, ови аутори су константно и упорно, кроз бројне чланке у угледним часописима, полако, али сигурно наметнули ове термине и ову заблуду као истину, те се они данас обилато употребљавају у бројној теолошкој, биоетичкој и социјалној литератури.
На основу њихових радова, као и још неких књига које су употребљавале термин преебрион, настали су извештај Ворнок – комитета и извештај о истраживању на људским ембрионима америчког Националног института за здравље. У закључцима ових извештаја стоји написано да „преебрион има редукован морални статус“. Занимљиво је, међутим, да оба извештаја закључују да се старосна граница за експериментисање са људским ембрионима, тј. до 14. дана од зачећа, мора сматрати арбитрарном одлуком и да се може и мора променити ако се појаве нова сазнања. Захваљујући овим извештајима, данас имамо потпуно погрешан приступ проблемима абортуса, клонирања, експериментисања са стем – ћелијама итд.
Већ смо показаали да је производ зачећа људско биће, које поседује 46 хромозома, да је то људски ембрион, равнопоравни припадник људске заједнице, и да је у том тренутку само на почетку ембрионалог периода свог живота. Али Мек Кормик и Гробштајн – иако не поричу да је производ оплодње генетски гледано људско биће – тврде да то није личност у развоју и да је потребно да настане неурални гребен (из које ће настати централни нервни систем) – негде око 14. дана од зачећа – да би се сматрало да је настао ембрион. Пре тог момента, то је само преембрион.
Звучи веома научно? Мек Кормик је сам себи контрадикторан. Преембрион је скраћеница за преимплатациони ембрион, одн. ембрион који се још увек није усадио (имплантирао) у материцу. Имплантација наступа 5-7. дана од зачећа. Какве везе имају имплантација и 14. дан, одн. формирање неуралног гребена? Очигледном никакве. Мек Кормик даље тврди: Овај вишећелијски ентитет („преембрион- прим. НЗ“), који се назива бластоциста (само стадијум у развоју у развоју ембриона-прим. НЗ), поседује периферни ћелијски зид, шупљину испуњену течношћу и мали скуп ћелија на једном крају те шупљине. Ембрионалне студије показују да ћелије периферног ћелијског зида стварају трофобласт (из кога се ембрион храни) и да су прекурсори (ћелије из којих ће нешто касније настати – прим. НЗ) за постелљицу. На крају, све те ћелије се одбацују на рођењу.
Мек Кормикова жеља је очигледно била да докаже да не постоји повезаност између ћелија периферног ћелијског зида и осталих ћелија од којих се развија ембрион и, касније, фетус, те да на тај начин покаже како преембрион не можемо сматрати живим људским бићем јер, напросто, није целовит и није уопште функционалан до 14. Дана, када је даљи развитак ембриона веома известан. Међутим, раније спомињани ембриолог, Вилијам Ларенс, каже следеће: Ове централно постављене бластомере се сада називају унутрашња ћелијска маса, док оне на периферији зовемо спољашња ћелијска маса. Између ове две масе долази до извесне размене... ћелије унутрашње ћелијске масе стварају ембрион, али и дају један део себе за формирање екстраембрионалних мембрана. То је то, што се тиче ћелија унутрашње ћелијске масе. Да видимо шта за ћелије спољашње ћелијске масе каже Кејт Мор, познати ембриолог: Хорион, амнион, жуманчана кеса и алантоис чине феталне мембране. Оне потичу од зигота, али не учествују у формирању ембриона, осим у формирању одређених делова алантоиса и жуманчане кесе. Део жуманчане кесе се налази инкорпориран у ембрион као претече будућег црева. Алантоис формира фиброзну траку која се код фетуса назива урахус, а код одраслих средњи пупчани лигамент. Она се постире од врха мокраћне бешике до пупка.
Пошто професори, у жељи да новим студентима лакше објасне појмове из ембриологије, често користе погрешне термине, стално опомињући О'Рахили додатно појашњава: Аднексна (помоћа – прим. НЗ) ткива, често, али погрешно називана феталне мембране, чине трофобласт, амнион, хорион жуманчана кеса, алантоис, плацента и пупчана врпца. Она су, генетски гледано, део исте индивидуе и састоје се од истог герминативних слојева. Није, дакле, истина да постоје две одвојене групе ћелија које међусобно не ступају ни у какве односе, те, самим тим, није тачно да се за почеак људског живота може узети 14. Дан од зачећа.
На крају, Мек Кормик и њему слични тврде да преембрион још увек није „одлучио“ колико ће индивидуа постати јер су све ћелије тотипотентне и могуће је да дође до развоја близанаца. Када дође до развоја неутралног гребена, дакле, 14. дана од зачећа, тек тада можемо говорити о настанку новог људског живота. Ово није тачно. По тврдњама О'Рахилија, „парцијална дупликација је могућа и након периода од 2 недеље, и манифестује се у виду сијамских близанаца“.
Можемо закључити да је појам „преембрион“, са научне и сваке друге тачке гледишта, потпуно неодржив. Овај појам је потпуно неодржив. Овај појам је потпуно измишљен и научно непоткрепљен и служи само да би се преко њега оправдала масовна примена вештачких абортуса, експериментисања са стем ћелијама, покретање клонирања људи итд.
Осма заблуда: Трудноћа почиње са имплантацијом бластоцисте, тј. 5-7. дана од зачећа.
Чињеница: Ова дефиниција трудноће је смишљена да би се оправдао поступак вантелесне или ин витро оплодње, где се оплодња јајне ћелије врши у лабораториским условима, тачније у Петријевој шољи, након чега се зигот убацују у материцу да би дошло до имплантације. Само у овом случају, и то само ако појам трудноће дефинишемо на класичан начин, тј. да мора постојати ембрион унутар мајчиног тела („друго стање“), можемо рећи да тада почиње трудноћа, али не и живот. Међутим, ову дефиницију не можемо применити у случају потпуног природног тока трудноће, где се оплодња одиграва у Фалопијевој туби, одн. јајоводу, а затим ембрион путује до материце, где се имплантира. У овом, природном току ствари трудноћа почиње од момента оплодње.
Девет заблуда: Пилуле типа „јутро после сношаја“ (морнинг-афтер пилл), ПY486 или интраутерини механички контрацептиви, типа спирале итд. не доводе до смрти већ зачетог ембриона, него су само контрацептивна средства која спречавају оплођење.
Чињеница: Све наведене супстанце и справе могу да делују као средства за рани абортус – ако је већ дошло до оплођења. Њигово дејство тада подразумева онемогућавање имплантације живог ембриона, у стадијуму бластоцисте, а то је већ живо људско биће. Ако је имплантација спречена, јасно је да је у питању абортус у веома раном стадијуму трудноће. По речима Кејт Мур: Примена релативно високих доза естрогена (које се налазе у „јутро после сношаја“ пилулама) у току неколико дана, почевши непосредно након сношаја без претходне заштите, обично не спречава оплођење, али зато спречава имплантацију. Диетилстилбестрол, ако се даје у високим дозама у току 5-6 дана, најпре убзава пролазак ембриона кроз Фалопијеву тубу.. У нормалним околностима, ендометријум (унутрашњи мишићно- жлездани зид материце – прим. НЗ) се налази у скреторној фази менструалног циклуса када до њега доспе ембрион. Велике количине естрогена ремете нормалан однос естогена и прогестерона, који је нопходан за припрему ендометријума за имплантацију ембриона. РY478, позната као „абортус пилула“, такође делује на исти начин... Интраутерини контрацептиви, који се постављају у материцу кроз вагину у цервикс, онемогућавају имплантацију најчешће проузроковањем локалне запаљенске реакције на ендометријуму, а неки од ових контрацептива садрже и прогестерон који се споро ослобађа на ендометријуму, па и на тај начин сречава имплементацију.
Сваки контрацептивни препарат који онемогућава имплантацију живог људског ембриона представља средство за рани абортус.
Десета заблуда: Експеримент на људским ембрионима, клонирање, истраживање са стем- ћелијама су прихватљиви јер се у њима користе преембриони, стари до 14 дана. То није ембрион, већ само потенцијални ембрион. Ембрион настаје тек након имплантације у материци.
Чињеница: Разни назовинаучници, квазиистраживачи и надбиоетичари често користе ову лаж да би оправдали своје експерименте. Као што смо чињенично доказали демаскирајући седму заблуду, не постоји ентите који би могао да носи назив преембрион, па се на то нећемо враћати.
Оплођење и клонирање су два потпуно различита процеса, али њихов непосредни производ је идентичан – ембрион, а не преембрион. За добијање стем-ћелија, о чему ће бити више речи у поглављу о клонирању, потребно је уништити ембрион. Иако постоје Конвенције Савета Европе које јасно и недвосмислено зарањују експериментисање на људским ембрионима било да су они добијени природним или вештачким путем, одн. путем клонирања, то многим научницима не смета да безобзирно уништавају људски живот.
Када настаје људска личност
Одговор на ово питање је философско и теолошко, не научно. Ипак, имајући у виду да културалисти смрти стално покушавају да раздвоје моменат зачећа од момента стицања личности, неопходно је представити неке чињенице које се односе на ово осетљиво питање.
Једанаеста заблуда: Можда људско биће заиста настаје у моменту оплодње, али људска личност настаје тек након 14. дана од зачећа
Чињеница: Доказали смо да је термин преембрион научно неодржив, као и да су промене у развоју након 14. дана од зачећа и те како могуће, као у случају сијамских близанаца. Ако се за доказивање момента стицања статуса личности руководимо научним доказима, онда нема сумње да личност такође настаје у моменту зачећа, тј. оплодње.
Дванаеста заблуда: Људска личност настаје „рођењем мозга“, формирањем примитивног нервног система, или развојем мождане кора. Нервни систем је неопходан за постојање мишљења и осећања, која дефинишу личност.
Чињеница: Ове и сличне тврдње су шпекулација, производ погрешних филозофских и неких теолошких учења, и не могу бити поткрепљена научним доказима. Као што тврди познати светски неуролог Гарет Џонс, паралелизам између рађања мозга и мождане смрти научно је неодржив. Мождана смрт је постепени или нагли губитак свих можданих функција. Рођење мозга је веома постепени развој можданих структура и функција који се практично стално одиграва – од момента зачећа до краја живота. Како са сигурношћу можемо знати када почиње развој нервног система? Логично је претпоставити да ембрион има потенцијал за развој нервних структура већ након оплодње, као што има потенцијал за развој сваког другог ткива и органа.
Тринаеста заблуда: Личност је дефинисана поседовањем психичких функција (мишљења, воље, свести итд) и развојем сензоријума, нпр. способности препознавања осећаја бола, задовољства итд.
Чињеница: Опет се суочавамо са чисто филозофским претпоставкама. Али чак и ако прихватимо претпоставку да развој личности зависи од развоја мозга, онда морамо да кажемо да личност настаје тек негде на почетку адолесценције, када су све психичке функције развијене, а то је бесмислено!
Када бисмо прихватили ове тврдње, онда бисмо морали да све ментално оболеле особе, оболеле од Паркинсонове или Алцхајмерове болести, наркомане, алкохолочаре, особе у коматозном стању параплегичаре и друге парализовене особе прогласимо за особе које су изгубиле статус личности! А губитком статуса личности, ти људи би изгубили сваки други статус и право и са њима бисмо могли да чинимо шта нам је воља јер тада више не би били део људске заједнице. Страшан сценарио, али ипак сценарио који нам је веома близу.
ЗАКЉУЧАК
Прихватање погрешних научних представа у свету у коме се све гледа очима научника имало је и има несагледиве последице не само по живот појединаца, већ и по судбину читавих народа. Ако прихватимо ове заблуде до краја, ако подлегнемо лажима културе смрти, мораћемо да се суочимо са још страшнијом сликом од оне коју данас видимо. Мораћемо да се суочимо са појавом новог облика обесправљивања читавих група људи, као што је то некад био случај у античка времена, модерној америчкој историји или нацистичкој Немачкој. Запитај се, читаоче, да ли желиш да твоја деца и деца твоје деце живе у оваквом свету?
Проф.др Дајана Ирвинг (професор медицинске биотехнике у САД)
Сада, када смо сазнали ове информације, треба да говоримо о следећем важном стадијуму у одржавању људског рода, а то је оплођење. О' Рахили оплођење дефинише као „след догађаја који почиње контактом сперматозоида са јајном ћелијом, и који се завршава мешањем мајчиних и очевих хромозома у метафази прве миотске поделе зигота.“ „Зигот настаје у последњој фази оплођења, и представља једноћелијски ембрион.“
Новонастало једноћелијско људско биће моментално почиње да ствара протеине и ензиме специфичне за људску врсту. Ово ново људско биће – једноћелијски људски зигот – јесте биолошки индивидуа, жив организам и равноправни члан људске заједнице.
Након оплођења једноћелијски људски ембрион не постаје некаква ствар, већ жив организам који се дели, расте и развија, и који се означава као ембрион до краја осме недеље пренаталног живота, када настаје фетус. Одређени стадијуми у току ембрионалног развоја имају посебне називе: морула (ембион стар 4 дана), бластоцита (5-7 дана), биламинарни ембрион (друга недеља) и триламинарни ембрион (трећа недеља).
Научне заблуде и научне чињенице
Када смо упознати са основама људске ембриологије, биће нам много лакше да увидимо како се многе научне заблуде вешто користе у сврхе пропагирања вештачког абортуса, клонирања, експериментисања са људским ембрионима, употребе контрацептива који убијају зигот итд.
Прва заблуда: Про-лајфери тврде да је уништење људског ембриона или фетуса погрешно јер то представља уништење живота. Али и сперматозоид и јајна ћелија су део тог истог људског живота, па би то значило да уништење сперматозоида и јајне ћелије такође представља уништење живота – што је бесмислено!
Чињеница: Као што смо видели, постоји радикална разлика између наведених ћелија, које само „поседују“ људски живот, и њиховог споја, који јесте нови људски живот. Вештачки абортус је убиство. Уништење мушке или женске полне ћелије то није јер те ћелије нису људска бића. Ове ћелије, као и ћелија јетре, бубрега, панкреаса итд. само су део живог људског бића, али саме по себи то нису нити могу бити. Када бисмо у материцу вештачки убацили само мушку или само женску полну ћелију, те ћелије не би могле дати нов живот, већ би се, просто, дезинтегрисале.
Друга заблуда: Производ оплодње је само „гомила ћелија“, „део мајчиног тела“.
Чињеница: Као што је доказано, људски ембрион је потпуно нов независан, самопостојећи организам, те се никако не може сматрати делом мајчиног тела или гомилом ћелија. Овај нови људски живот садржи и делове пореклом од оца, те никако не може бити део мајчиног тела – како то културалисти смрти покушавају да нам представе. Не заборавимо: мешањем генетског материјала мајке и оца настаје потпуно нов, оригиналан генетски склоп, који није ни очев, ни мајчин, ни било ког другог бића на планети (са изузтком једнојајчаних близанаца).
Трећа заблуда: Непосредни производ зачећа је само „потенцијални“ или „могући“ људски живот, а не сам живот.
Чињеница: Ако погледамо горње редове, видећемо да са научне тачке гледишта не постоји никаква сумња да је непосредни производ зачећа ново живо људско биће, које називамо зиготом. То је људско биће са потенцијалом да се развија и расте.
Четврта заблуда: Једноћелијски људски зигот, или ембрион, па и фетус, нису људска бића јер не личе на људска бића.
Чињеница: Као што сваки ембриолог зна, ово су само стадијуми развоја сваког људског бића. Свако од нас је у одређеном периоду свог живота изгледао баш тако.
Пета заблуда: Непосредни производ зачећа није ни он ни она, већ само оно.
Чињеница: Генетски гледано, производ зачећа је или мушко или женско људско биће. Пол будућег ембриона зависи од хромозомске структуре сперматозоида. Ако сперматозоид који врши оплођење јајне ћелије садржи 22 аутозома и 2 икс (X) хромозома, ембрион ће генетски бити женски; ако садржи 22 аутозома, један X и један Y хромозом, онда ће ембрион бити мушки.
Шеста заблуда: Ембрион настаје тек у моменту имплантације оплођене јајне ћелије у зид материце.
Чињеница: Навешћемо само речи др О' Рахилија: „Пренатални живот је, из практичних разлога, подељен на два периода: ембрионални и фетални. Ембрионални период, у коме настаје највећи број људских органа и ткива, траје првих 8 постовулаторних недеља. Фетални период траје од завршетка осме недеље до рођења.“
Седма заблуда: Производ зачећа није ембрион све до 14 дана старости. То је само преембрион – из тог разлога га можемо користити у експерименталне сврхе – без обзира на то да ли је абортован или дониран.
Чињеница: Ова заблуда је вероватно најчешћа и највише коришћена од свих заблуда које се односе на ову тему. Изузетно је важно напоменути да је ова тврдња кључна када је у питању терапеутксо клонирања. Коришћење термина преембрион има дугу и занимљиву историју. Најважнији моменти су радови објављени од стране језуитског теолога Ричарда Мек – Кормика и биолога др Клифорда Гробштајна, који су овај термин почели да користе још 1979. Као чланови Етичког комитета Америчкг друштва за плодност, ови аутори су константно и упорно, кроз бројне чланке у угледним часописима, полако, али сигурно наметнули ове термине и ову заблуду као истину, те се они данас обилато употребљавају у бројној теолошкој, биоетичкој и социјалној литератури.
На основу њихових радова, као и још неких књига које су употребљавале термин преебрион, настали су извештај Ворнок – комитета и извештај о истраживању на људским ембрионима америчког Националног института за здравље. У закључцима ових извештаја стоји написано да „преебрион има редукован морални статус“. Занимљиво је, међутим, да оба извештаја закључују да се старосна граница за експериментисање са људским ембрионима, тј. до 14. дана од зачећа, мора сматрати арбитрарном одлуком и да се може и мора променити ако се појаве нова сазнања. Захваљујући овим извештајима, данас имамо потпуно погрешан приступ проблемима абортуса, клонирања, експериментисања са стем – ћелијама итд.
Већ смо показаали да је производ зачећа људско биће, које поседује 46 хромозома, да је то људски ембрион, равнопоравни припадник људске заједнице, и да је у том тренутку само на почетку ембрионалог периода свог живота. Али Мек Кормик и Гробштајн – иако не поричу да је производ оплодње генетски гледано људско биће – тврде да то није личност у развоју и да је потребно да настане неурални гребен (из које ће настати централни нервни систем) – негде око 14. дана од зачећа – да би се сматрало да је настао ембрион. Пре тог момента, то је само преембрион.
Звучи веома научно? Мек Кормик је сам себи контрадикторан. Преембрион је скраћеница за преимплатациони ембрион, одн. ембрион који се још увек није усадио (имплантирао) у материцу. Имплантација наступа 5-7. дана од зачећа. Какве везе имају имплантација и 14. дан, одн. формирање неуралног гребена? Очигледном никакве. Мек Кормик даље тврди: Овај вишећелијски ентитет („преембрион- прим. НЗ“), који се назива бластоциста (само стадијум у развоју у развоју ембриона-прим. НЗ), поседује периферни ћелијски зид, шупљину испуњену течношћу и мали скуп ћелија на једном крају те шупљине. Ембрионалне студије показују да ћелије периферног ћелијског зида стварају трофобласт (из кога се ембрион храни) и да су прекурсори (ћелије из којих ће нешто касније настати – прим. НЗ) за постелљицу. На крају, све те ћелије се одбацују на рођењу.
Мек Кормикова жеља је очигледно била да докаже да не постоји повезаност између ћелија периферног ћелијског зида и осталих ћелија од којих се развија ембрион и, касније, фетус, те да на тај начин покаже како преембрион не можемо сматрати живим људским бићем јер, напросто, није целовит и није уопште функционалан до 14. Дана, када је даљи развитак ембриона веома известан. Међутим, раније спомињани ембриолог, Вилијам Ларенс, каже следеће: Ове централно постављене бластомере се сада називају унутрашња ћелијска маса, док оне на периферији зовемо спољашња ћелијска маса. Између ове две масе долази до извесне размене... ћелије унутрашње ћелијске масе стварају ембрион, али и дају један део себе за формирање екстраембрионалних мембрана. То је то, што се тиче ћелија унутрашње ћелијске масе. Да видимо шта за ћелије спољашње ћелијске масе каже Кејт Мор, познати ембриолог: Хорион, амнион, жуманчана кеса и алантоис чине феталне мембране. Оне потичу од зигота, али не учествују у формирању ембриона, осим у формирању одређених делова алантоиса и жуманчане кесе. Део жуманчане кесе се налази инкорпориран у ембрион као претече будућег црева. Алантоис формира фиброзну траку која се код фетуса назива урахус, а код одраслих средњи пупчани лигамент. Она се постире од врха мокраћне бешике до пупка.
Пошто професори, у жељи да новим студентима лакше објасне појмове из ембриологије, често користе погрешне термине, стално опомињући О'Рахили додатно појашњава: Аднексна (помоћа – прим. НЗ) ткива, често, али погрешно називана феталне мембране, чине трофобласт, амнион, хорион жуманчана кеса, алантоис, плацента и пупчана врпца. Она су, генетски гледано, део исте индивидуе и састоје се од истог герминативних слојева. Није, дакле, истина да постоје две одвојене групе ћелија које међусобно не ступају ни у какве односе, те, самим тим, није тачно да се за почеак људског живота може узети 14. Дан од зачећа.
На крају, Мек Кормик и њему слични тврде да преембрион још увек није „одлучио“ колико ће индивидуа постати јер су све ћелије тотипотентне и могуће је да дође до развоја близанаца. Када дође до развоја неутралног гребена, дакле, 14. дана од зачећа, тек тада можемо говорити о настанку новог људског живота. Ово није тачно. По тврдњама О'Рахилија, „парцијална дупликација је могућа и након периода од 2 недеље, и манифестује се у виду сијамских близанаца“.
Можемо закључити да је појам „преембрион“, са научне и сваке друге тачке гледишта, потпуно неодржив. Овај појам је потпуно неодржив. Овај појам је потпуно измишљен и научно непоткрепљен и служи само да би се преко њега оправдала масовна примена вештачких абортуса, експериментисања са стем ћелијама, покретање клонирања људи итд.
Осма заблуда: Трудноћа почиње са имплантацијом бластоцисте, тј. 5-7. дана од зачећа.
Чињеница: Ова дефиниција трудноће је смишљена да би се оправдао поступак вантелесне или ин витро оплодње, где се оплодња јајне ћелије врши у лабораториским условима, тачније у Петријевој шољи, након чега се зигот убацују у материцу да би дошло до имплантације. Само у овом случају, и то само ако појам трудноће дефинишемо на класичан начин, тј. да мора постојати ембрион унутар мајчиног тела („друго стање“), можемо рећи да тада почиње трудноћа, али не и живот. Међутим, ову дефиницију не можемо применити у случају потпуног природног тока трудноће, где се оплодња одиграва у Фалопијевој туби, одн. јајоводу, а затим ембрион путује до материце, где се имплантира. У овом, природном току ствари трудноћа почиње од момента оплодње.
Девет заблуда: Пилуле типа „јутро после сношаја“ (морнинг-афтер пилл), ПY486 или интраутерини механички контрацептиви, типа спирале итд. не доводе до смрти већ зачетог ембриона, него су само контрацептивна средства која спречавају оплођење.
Чињеница: Све наведене супстанце и справе могу да делују као средства за рани абортус – ако је већ дошло до оплођења. Њигово дејство тада подразумева онемогућавање имплантације живог ембриона, у стадијуму бластоцисте, а то је већ живо људско биће. Ако је имплантација спречена, јасно је да је у питању абортус у веома раном стадијуму трудноће. По речима Кејт Мур: Примена релативно високих доза естрогена (које се налазе у „јутро после сношаја“ пилулама) у току неколико дана, почевши непосредно након сношаја без претходне заштите, обично не спречава оплођење, али зато спречава имплантацију. Диетилстилбестрол, ако се даје у високим дозама у току 5-6 дана, најпре убзава пролазак ембриона кроз Фалопијеву тубу.. У нормалним околностима, ендометријум (унутрашњи мишићно- жлездани зид материце – прим. НЗ) се налази у скреторној фази менструалног циклуса када до њега доспе ембрион. Велике количине естрогена ремете нормалан однос естогена и прогестерона, који је нопходан за припрему ендометријума за имплантацију ембриона. РY478, позната као „абортус пилула“, такође делује на исти начин... Интраутерини контрацептиви, који се постављају у материцу кроз вагину у цервикс, онемогућавају имплантацију најчешће проузроковањем локалне запаљенске реакције на ендометријуму, а неки од ових контрацептива садрже и прогестерон који се споро ослобађа на ендометријуму, па и на тај начин сречава имплементацију.
Сваки контрацептивни препарат који онемогућава имплантацију живог људског ембриона представља средство за рани абортус.
Десета заблуда: Експеримент на људским ембрионима, клонирање, истраживање са стем- ћелијама су прихватљиви јер се у њима користе преембриони, стари до 14 дана. То није ембрион, већ само потенцијални ембрион. Ембрион настаје тек након имплантације у материци.
Чињеница: Разни назовинаучници, квазиистраживачи и надбиоетичари често користе ову лаж да би оправдали своје експерименте. Као што смо чињенично доказали демаскирајући седму заблуду, не постоји ентите који би могао да носи назив преембрион, па се на то нећемо враћати.
Оплођење и клонирање су два потпуно различита процеса, али њихов непосредни производ је идентичан – ембрион, а не преембрион. За добијање стем-ћелија, о чему ће бити више речи у поглављу о клонирању, потребно је уништити ембрион. Иако постоје Конвенције Савета Европе које јасно и недвосмислено зарањују експериментисање на људским ембрионима било да су они добијени природним или вештачким путем, одн. путем клонирања, то многим научницима не смета да безобзирно уништавају људски живот.
Када настаје људска личност
Одговор на ово питање је философско и теолошко, не научно. Ипак, имајући у виду да културалисти смрти стално покушавају да раздвоје моменат зачећа од момента стицања личности, неопходно је представити неке чињенице које се односе на ово осетљиво питање.
Једанаеста заблуда: Можда људско биће заиста настаје у моменту оплодње, али људска личност настаје тек након 14. дана од зачећа
Чињеница: Доказали смо да је термин преембрион научно неодржив, као и да су промене у развоју након 14. дана од зачећа и те како могуће, као у случају сијамских близанаца. Ако се за доказивање момента стицања статуса личности руководимо научним доказима, онда нема сумње да личност такође настаје у моменту зачећа, тј. оплодње.
Дванаеста заблуда: Људска личност настаје „рођењем мозга“, формирањем примитивног нервног система, или развојем мождане кора. Нервни систем је неопходан за постојање мишљења и осећања, која дефинишу личност.
Чињеница: Ове и сличне тврдње су шпекулација, производ погрешних филозофских и неких теолошких учења, и не могу бити поткрепљена научним доказима. Као што тврди познати светски неуролог Гарет Џонс, паралелизам између рађања мозга и мождане смрти научно је неодржив. Мождана смрт је постепени или нагли губитак свих можданих функција. Рођење мозга је веома постепени развој можданих структура и функција који се практично стално одиграва – од момента зачећа до краја живота. Како са сигурношћу можемо знати када почиње развој нервног система? Логично је претпоставити да ембрион има потенцијал за развој нервних структура већ након оплодње, као што има потенцијал за развој сваког другог ткива и органа.
Тринаеста заблуда: Личност је дефинисана поседовањем психичких функција (мишљења, воље, свести итд) и развојем сензоријума, нпр. способности препознавања осећаја бола, задовољства итд.
Чињеница: Опет се суочавамо са чисто филозофским претпоставкама. Али чак и ако прихватимо претпоставку да развој личности зависи од развоја мозга, онда морамо да кажемо да личност настаје тек негде на почетку адолесценције, када су све психичке функције развијене, а то је бесмислено!
Када бисмо прихватили ове тврдње, онда бисмо морали да све ментално оболеле особе, оболеле од Паркинсонове или Алцхајмерове болести, наркомане, алкохолочаре, особе у коматозном стању параплегичаре и друге парализовене особе прогласимо за особе које су изгубиле статус личности! А губитком статуса личности, ти људи би изгубили сваки други статус и право и са њима бисмо могли да чинимо шта нам је воља јер тада више не би били део људске заједнице. Страшан сценарио, али ипак сценарио који нам је веома близу.
ЗАКЉУЧАК
Прихватање погрешних научних представа у свету у коме се све гледа очима научника имало је и има несагледиве последице не само по живот појединаца, већ и по судбину читавих народа. Ако прихватимо ове заблуде до краја, ако подлегнемо лажима културе смрти, мораћемо да се суочимо са још страшнијом сликом од оне коју данас видимо. Мораћемо да се суочимо са појавом новог облика обесправљивања читавих група људи, као што је то некад био случај у античка времена, модерној америчкој историји или нацистичкој Немачкој. Запитај се, читаоче, да ли желиш да твоја деца и деца твоје деце живе у оваквом свету?
Проф.др Дајана Ирвинг (професор медицинске биотехнике у САД)
Извор: Епархија бањалучка - ЦО Паланчиште
#ембрион, #рађање, #embrion, #radjanje,
Нема коментара:
Постави коментар