Екуменски покрет наших дана јесте пре свега покрет побожности, који без
обзира на границе које је историја поставила између појединих цркава,
обухвата њихове најактивније чланове и међу раздвојеним црквама ствара
нову атмосферу узајамног поштовања и разумевања, заједничког изучавања
верске доктрине, братске повезаности и спремности на помоћ. Међутим у
покрету за сада није јасно како треба тежити траженом јединству.Од оваквог „екуменизма“ као покрет побожности треба разликовати црквену екумену, која није само покрет, већ и обавеза појединих цркава. Већ је Христос молио Оца за све верујуће:
„Да сви једно буду, као што си Ти, Оче, у мени и ја у Теби, да и они у нама буду једно, да верује свет да си ме Ти послао“ (Јов. 17,21), док апостол Павле опомиње: „Јер сте сви једно у Исусу Христу“ (Гал. 3,28). Ову обавезу нису све цркве доживљавале са једнаком свешћу у сва времена свога постојања. Није се хтело увидети да је „највећа несрећа која је задесила човечанство била шизма између Рима и Васељенске цркве. Нaјвећи благослов којем се човечанство може надати био би поновно сједињење Истока и Запада, стварање великог хришћанског јединства“ (Алексеј Кирјејев). Тек пре неколико деценија ова обавеза је схваћена у свој својој важности, те је у многима црквама започео рад на екумени, а пре свега у мисионарству. Сама реч „екумена“ грчког је порекла и означава целу настањену земљу, васељену. И Црква је васељенска, саборна, јер обухвата хришћане на целој земљиној кугли, и то не само данас, већ и у прошлости. Из схватања саборности Цркве у разним историјским црквама следи и њихово схватање обавезе рада на јединству, односно, екуменизму и узима различиту форму. Према томе, углавном, разликујемо три вида екуменизма: староцрквени, женевски и римокатолички. Први вид екуменизма истиче континуитет и временско-историјску повезаност са старом и „неподељеном црквом првог века“.
Женевска екумена којој су прикључене 232 православне и протестантске цркве, настоји да преко Светског савета цркава позове на јединство све цркве расуте у свету, дакле, да пре свега, успостави просторну целину Цркве у садaшњости, да би њихово сведочење за Христа усред данашњег дехристијанизираног било јединственије, веродостојније и снажније.
Екуменски савет цркава жели пре свега да одвојене цркве доведе својом „екуменском делатношћу“ на разним подручјима до јединствене делатности. Тиме Светски савет цркава испуњава двоструки задатак: оним црквама које су већ једно, даје могућност заједничког договора и делања, а онима које то нису, да се једна другој приближе. ССЦ треба да је средство јединства које су цркве већ постигле као и јединства које цркве тек траже.
Савет цркава нема законодавну власт, али због свог јаког утицаја у свету има велики морални ауторитет. По речима бившег генералног секретара др Висерт Хуфта, Савет није црквени, већ међуцрквени центар, без икаквих црквенојерархијских овлашћења. Он је орган цркве у црквама, средство и метода, којом се постиже јединство.
База или минимум сагласности за заједничко деловање цркава чланица гласи: „Светски савет цркава јесте заједница цркава које према Светом писму признају Господа Исуса Христа за Бога и Спаситеља и отуда настоје да заједнички испуне оно за шта су позване, на славу Бога, Оца и Сина и Св. Духа.“ Ово није исповедање Савета, но ипак нешто више од просте формуле јединства. Прихватање ове формуле не значи да су цркве чланице обавезне, да прихвате одређено учење о Христу, Цркви или било коју другу догму. У декларацији у Торонту (1950) истиче се да је ССЦ „место где свако схватање Цркве и јединства Цркве може доћи до изражаја“. Од цркава чланица се тражи да а) исповедају Исуса Христа као „Бога и Спаситеља“; б) да су спремне да виде Христа на делу и у другим црквама и слушају и разумеју њихово сведочење о Христу; б) да притекну у помоћ једна другој у невољи и уздрже се свих поступака који ометају њихове братске односе.
Схватање екуменизма у Римокатоличкој цркви је другачије. Пошто Екуменски концил може сазвати и потврдити једино Папа, то екумена обухвата само ону цркву чији су чланови сједињени истим симболом вере и учешћем у истим тајнама. Она сматра да је екуменска црква, и ко жели да припада васељенској цркви мора да се стави под јурисдикцију Папе.
Папа Пије X је већ 1909. г. установио молитвену недељу за јединство хришћана, али истовремено и указао да до јединства води само један пут: повратак свих цркава Апостолској столици у Риму.
У енциклици Пија XII (1949) каже се дословно: „Не сме се радити на јединству хришћана друкчије осим настојањем да се одвојени поврате једној истинитој цркви Христовој, од које су у своје време на несрећу отпали.“
Доласком Јована XXIII на кормило Римокатоличке цркве овај крути и сваком другом екуменизму противни став, олабавио је у знатној мери. Пред сазивање Концила Папа је рекао да ће они „који су одвојени од ове Апостолске столице добити благи позив да нађу и траже ово јединство.“
У декрету „О екуменизму“ о некатолицима се више не говори као јеретицима и шизматицима, већ о „одвојеној браћи“. Они су у „Крштењу вером оправдани и припојени телу Христовом.“ Сад се говори о „црквама и црквеним заједницама“. Католици су позвани да „учине први корак према одвојеној браћи“, итд... Радомир Ракић
Православље – новине Српске Патријаршије, година II, број 30, Београд, 6. јун 1968. године, страна 6.
Аутор: протођакон Радомир Ракић
Извор: Православље новине Српске Патријаршије
Нема коментара:
Постави коментар