- Плашим се игле и терапије од које ми је мука... а није ми тешко што путујем сам до болнице, само да знам да ћу се из ње вратити кући... - прича за “Блиц” Немања Леонтијевић (13) док нас гледа очима у којима живи туга.
Овом дечаку из села Кожуар пре 15 месеци дијагностикован је остеосарком, тумор костију.
На улазу у двориште петочлане породице Леонтијевић срце се цепа. Тешко сиромаштво напала је болест. Напала је њиховог Немању. Нељудски услови у којима живи са мамом Слађаном, татом Душаном, сестром Јеленом (10) и братом Стефаном (2), разлог су зашто на хемотерапије путује сам. Његов пут од куће до болнице прекривен је “трњем”. Из села Кожуар аутобусом до Уба па други аутобус до Београда. Силази у Савској улици. Мали јунак онда планинари до Пастерове, до врата Института за онкологију и радиологију.
- Кад сиђем из аутобуса, идем још мало пешке... - каже Немања. А то мало је неколико километара тешког пешачења узбрдо.
У погледу се нада још назире, а снагу му пружа породица.
- Тешко ми је што морам да путујем сам, и у болници сам једини који је сам, без родитеља. Понекад дуго чекам аутобус, а уморан сам, не могу ни да потрчим. Размишљам само о томе како ћу после терапије ићи кући. Иако не знам увек колико ћу се задржати. Понекад останем седам дана, некад десет. Онда ми недостају сестра и брат - каже Немања, док главу окреће на супротну страну од ожиљка који сећа на операцију тумора на вилици.
- Кад сиђем из аутобуса, идем још мало пешке. Понекад дуго чекам аутобус, а уморан сам, не могу да потрчим.Од када се разболео Немања, наставу слуша у болници.
- Завршио сам шести разред са одличним успехом. Волим биологију и математику. Волео бих да се вратим у редовну школу, недостају ми другари. Овде нико не долази, играм се са братом и сестром. Јелена и ја играмо карте, шах...и лопта нам је бушна, па ништа од фудбала - кроз полуосмех прича напаћено дете.
Када смо је питали колико воли свог бату, сестра Јелена побегла је из собе, плачући.
- Кад год се он спрема да крене за Београд, она плаче. Не може да поднесе. Зна да када оде, неће га видети неко време. Од кад је он болестан, попустила је у школи - каже мајка Слађана.
Седимо у собици где су два кревета. Ту сви спавају. Купатило немају па ова просторија, која се једина греје, послужи за купање.
- Донесемо корито, воду извучемо из бунара, угрејемо је на шпорету - стидљиво прича мама Слађана.
Веш пере на руке напољу, а дечица када хоће у тоалет иду у пољски ве-це у дворишту.
- Немамо за храну, лекове, Немањи за аутобус треба 800 динара. Помоћ смо тражили од градоначелника Уба, каже “нема пара“. Не могу да радим, чувам Стефана, који још није проговорио - каже Слађана.
Месечна примања су им 9.000 динара.
- То је социјална помоћ, а истиче у јуну. Не могу да радим док Немања не оздрави. У болници су му рекли да више не може да долази сам, па сам набавио упут за себе и од сада ћу бити с њим - каже отац Душан који је 22 године радио у “Термоелектру“, а сад по селу сече дрва за нешто пара.
Пре 15 месеци Немањи се појавио оток на вилици и отац га је повео код зубара.
- Добио је антибиотике, оток је спао. Поново се појавио после неколико дана, па смо га опет повели код стоматолога. Покушао је да отвори оток, али је букнуо још више, почео и да крвари. Онда су га послали у болницу у Ваљеву. Тамо је био три дана. Лекари су се огрешили о моје дете. Оток су му исекли “на живо“, а рекли су ми људи после, да то мора са анестезијом. Када су видели шта су направили, хитно су га превезли у Тиршову, а нас, родитеље, нису ни обавестили - каже Душан, уз дубоки уздах.
Лекари из Тиршове позвали су оца, који је Немањи сутрадан донео пиџаму, четкицу за зубе...
- У болници је остао потпуно сам месец дана. Нисам имао упут и нисам могао да будем са њим. Посећивали смо га. Било нам је јако тешко, душа ме боли. Он је много плакао, све га је болело, а нисмо знали од чега је болестан. Онда смо сазнали. Тада је добио упут за Онколошки институт - сећа се отац.
Оперисан је у априлу 2015., па је кренуо на хемотерепије.
Укључите се у акцију “Срце за децу”!
Омогућимо овим малишанима боље услове за живот. Ако желите да помогнете, можете послати СМС на број 2552 или уплатити средства на текући рачун Блиц фондације: 2750010221949709 90 - рсд, Социете Генерале Србија, Београд. За више информација о томе како да донирате погледајте ОВДЕ.
Жеља му је да има купатило у кући
- Био бих најсрећнији да имамо купатило. Срамота ме је да се купам у соби где спавају бата и сека. Волео бих да имамо и своју собу. Али то није толико важно - каже Немања, док очи моле за помоћ.
Учитељица обезбедила санитет
- Немањина учитељица из школе у селу, Милена Лукић, сажалила се на њега и пре извесног времена је преко Дома здравља Уб, успела да му обезбеди санитет, који га је неко време превозио до болнице. Немамо довољно речи да јој захвалимо за све што је за њега учинила. Наш син је сада код куће, али ускоро ће опет у болницу, па ћемо видети да ли ће га превозити санитетом - каже мајка Слађана.
Извор: Блиц
Нема коментара:
Постави коментар