БОЛЕСТИ – Исцелење

- Начин на који духовни разум гледа на телесне болести и на њихова чудесна исцељења, потпуно је другачији од начина на који их посматра телесно мудровање. Телесно мудровање болести сматра за несрећу, а њихово исцелење, посебно чудесно, за највећу срећу, не марећи много за то да ли је исцелење праћено коришћу за душу или штетом по њу. Духовник пак разум и у болестима које се шаљу Промислом Божијим и у њиховом исцелењима, која дарује Божанска благодат, види милост Божију према човеку. 

Озарен светлошћу Речи Божије духовни разум учи Богоугодном и спасоносном понашању у оба случаја. Он учи да је допуштено тражити и молити од Бога исцелење служење Богу, а никако не за служење сујети у греху. У супротном, чудесно исцелење ће болеснику послужити само на осуду и навући ће на њега још већу казну у времену и у вечности.

Ово сведочи Господ, Који је исцелио раслабљеног и рекао му: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5, 14).

Човек је слаб и лако се окреће ка греху. Ако су и неки свети, који су имали благодатни дар исцелења и обиловали духовним расуђивањем, били подвргнути искушењу греха и пали, онда тим пре дар Божијии могу да злоупотребе телесни људи, који немају јасна схватања о духовним предметима. И многи су га злоупотребили! Добивши на чудесан начин исцелења од болести, они нису обратили пажњу на доброчинство Божије и на своју обавезу да буду благодарни за то доброчинство, него су почели да воде грешан живот и окренули дар Божији себи на штету, отуђили се од Бога и изгубили спасење. Из тог разлога чудесна исцелења догађају се ретко, мада их телесно мудровање веома цени и веома би их желело. Иштете и не примате – каже апостол – јер погрешно иштетете, да на уживања ваша трошите (Јак. 4,3).

Духовни разум учи да се болести и друге невоље које Бог шаље људима дају по нарочитом милосрђу Божијем, као горки исцељујући лекови болесницима и да помажу нашем спасењу и нашој вечној користи много сигурније него чудесна исцелења. Често, веома често, болест бива веће доброчинство него исцелење, да је до њега дошло. Болест бива тако важно доброчинство, да би њено одузимање кроз исцелење било одузимање највећег добра, неупоредивог са оним пролазним добром које пружа исцелење телесне болести. Сиромашни и болесни Лазар који се спомиње у Јеванђељу, није био исцељен од своје тешке болести нити избављен од сиромаштва, скончао је у том положају у коме се тако дуго мучио, али су га због његовог трпљења Анђели узнели у наручје Авраамово (Лк. 16, 22). 

Читаво Свето Писмо сведочи да Бог шаље различите невоље, међу њима и телесне болести, оним људима које је заволео (Јевр. 12,6). Свето Писмо тврди да су сви свети Божији без изузетка лутајући земљом прешли узак и трновит пут, испуњен свакојаким невољама и оскудицом. Полазећи од таквог схватања невоља, истински служитељи Божији су се према невољама које би их задесиле односили са најузвишенијом разборитошћу и смиреношћу. Каква год невоља била у питању, они су је дочекивали као нешто што им припада, верујући из све душе да невоља не би дошла да је није допустио праведни и свеблаги Бог сходно човековим потребама. 

Прво њихово дело по доласку невоље била је спознаја да је заслужују. Узрок невоље увек су тражили и налазили у себи. Потом, ако би видели да им је невоља сметња за Богоугађање, обраћали би се молитвом Богу да их од невоље избави, остављајући испуњење или неиспуњење мољење вољи Божијој и никако не сматрајући за исправан свој доживљај невоље. Он и не може да буде потпуно исправан: суд ограниченог, макар и светог човека, не обухвата и не узима у обзир све узроке невоље, онако како их обухвата и узима у обзир свевидеће око Божије, које допушта невоље на слуге и љубљене своје. Свети апостол Павле се три пута обраћао Богу са молитвом да анђео сатанин, који је ометао апостола у проповедању хришћанства, буде уклоњен. Паавлова молитва није била услишена: суд Божији о том предмету био је другачији него суд богонадахнутог Апостола (2. Кор. 12, 7-10).

 Предавање себе вољи Божијој, и искрена и побожна жеља да се та воља испуни на нама, представља неопходну и природну последицу истинског духовног расуђивања. Свети монаси када би били подвргнути болестима, примали су их као највеће доброчинство Божије, трудећи се да пребивају у славословљу и благодарењу Богу, и нису тражили исцелење, мада се чудесна исцелења понајвише и савршавају међу светим иноцима. Они су желели да стрпљиво и смирено подносе оно што је по допуштењу Божијем, верујући и исповедајући да је то за душу корисније од сваког довровољно изабраног подвига. Преподобни Пимен Велики је говорио: „Три монашка делања равна су по своме достојанству: кад неко правилно безмолвствује, кад је неко болестан и благодари Богу, кад неко обавља послушање са чистом мишљу“. 

У египатском Скиту где су се подвизавали највећи свети монаси живео је преподобни Венијамин. Због његовог врлинског живота Бог му је даровао обилан дар исцелења болести. Имајући тај дар, он се и сам разболео од тешке и дуготрајне водене болести. Веома је отекао. Били су принуђени да га преместе из његове келије у другу, пространију, и да због тога скину врата његове келије заједно са довратком. У другој просторији направили су му посебно седиште, пошто није могао да лежи. Иако се сам налазио у таквом положају, преподобни је наставио да исцељује друге, а онима који би видели његова страдања, па би саосећали са њим саветовао је да се моле за његову душу, а за тело да не брину. „Кад ми је тело здраво – говорио је – онда немам неке нарочите користи од њега. Сада пак кад сам болестан оно ми не наноси никакву штету“.

Авва Петар је причао да је једном посетио преподобног Исаију Отшелника и затекао га како страда од тешке болести, па му је изразио своје саосећање, на шта му је преподобни одговорио: „Толико измечен болешћу, ја једва успевам да задржим у сећању грозно време (смрти и суда Божијег). Кад би моје тело било здраво, сећање на то време било би ми потпуно страно. Кад је тело здраво, тада се у њему лакше подстичу дела непријатељска према Богу. Патње нам помажу да чувамо заповести Божије''. 

У болестима и другим невољама које би их задесиле, свети оци су се трудили, као прво, да покажу трпљење колико је то било до њих: прибегавали су самоукоревању и самоосуђивању, притискајући њима своје срце и приморавајући га на трпљење; сећали су се смрти, суда Божијег и вечних мука пред којима бледе земаљске патње; мисао су узносили ка Промислу Божијем подсећајући се на обећање Сина Божијег да ће неодступно пребивати са вернима и чувати их, чиме су своје срце подстицали на спокојство и храброст; они су приморавали себе да славослове Бога и благодаре Му за невоље, приморавали су себе на задобијање свести о сопственој грешности која, по праведности суда Божијег, управо због доброте Божије, захтева казну и уразумљење. 

Уз сопствени што је могући већи труд око задобијања трпљења, они су чешће узносили пламене молитве Богу да им дарује и духовни дар – благодатно трпљење, које је неодвојиво од другог духовног дара – благодатног смирења, а оба заједно служе као сигуран залог спасења и вечног блаженства. Велики оци схимници нису давали исцелење својим ученицима који би се по допуштењу или по Промислу Божијем разболели, мада су то лако могли да учине, јер нису желели да их лише духовног напрадовања које болест свакако мора да донесе, уколико се подноси у складу са духовним предањем Цркве.

 Игуман Наског манастира, преподобни Серид, ученик Великог Варсануфија који је и сам молитвено тиховао у том манастиру, дуго је био болестан. Неки од старије братије замолили су Варсануфија да исцели игумана. Свети Варсануфије еј одговорио: „За здравље мога сина могли би да се помоле Богу неки овде присутни свети, како не би био болестан ни дана – и то би се испунило; али он тада не би добио плодове трпљења. Ова болест је њему веома корисна због трпљења и благодарења“. 

Објашњавајући неопходност патњи за подвижника христовог, свети Исак Сиријски каже: „Искушење је од користи сваком човеку. Ако је оно чак и Павлу од користи, онда – нека се свака уста затворе, и сав свет нека буде крив Богу (Рим. 3, 19)“. Подвижници се подвргавају искушењу зато да би умножили своје богатство: успавани – да би се пробудили, своји – да би били још боље усвојени. Неуком сину не даје се да управља очевим богатством, јер он тим богатством не би умео корисно да располаже. Због тога Бог најпре искушава и исцрпљује, а потом даје дар. Слава Владики, Који нам преко горких лекова пружа наслађивање здрављем. Нема човека који се није измучио током школовања. Нема човека коме се није учинило горким то време када се напајао да би стекао духовну снагу. И то да претрпимо није наше. Како би сасуд од блата могао да држи бистру воду да претходно није био ојачан Божанским огњем? Ако у побожности непрестано будемо желели трпљење и са смирењем га будемо тражили од Бога, добићемо све у Христу Исусу, Господу нашем.

 почетак овог текста : БОЛЕСТИ

 Енциклопедија православног духовног живота 

 /Свети Игњатије Брјанчанинов/

 

#болест, #болести, #иселење, #светиигњатијебрјанчанинов, #bolest, #bolesti, #iscelenje,#svetiignjatijebrjancaninov,