УЧЕЊЕ ВАЛААМСКИХ СТАРАЦА О МОЛИТВИ
На почетку се она углавном изговара с приморавањем и невољно, и сразмерно са упражњавањем и приморавањем себе на њу, само ако постоји одлучна намера да се то чини, посредством молитве, уз помоћ Божије благодати умањују се све страсти, она ће од честог упражњавања, сразмерно са смањивањем страсти с времена на време постајати лакша, пријатнија и пожељнија.
Приликом усмене молитве човек на све начине мора да се труди да држи ум у речима молитве, да говори лагано, усредсређујући сву пажњу на мисли које се изражавају речима, а када ум буду одвлачиле помисли са стране, без смућења га поново треба уводити у речи молитве (Лествица, слово 28, глава 17).
Нерасејаност се уму не даје брзо и не даје се онда када ми пожелимо, већ када се смиримо и када Бог благослови.
Овај Божји дар не одређује време нити количина молитава, већ срдачно смирење и Христова благодат и свагдашње принуђивање себе на њу.
Од усмене пажљиве молитве дешава се прелазак на умну молитву која се тако назива онда када се само умом устремљујемо ка Богу или када видимо Бога...
2. О умној молитви. Приликом умне молитве обавезно треба држати пажњу у срцу пред Господом. У зависности од наше усрдности и смиреног старања у молитви Бог ће даривати први дар нашем уму - сабраност и усредсређеност у молитви. Када пажња према Господу постане стална, онда је то благодатна пажња, а наша сопствена пажња увек бива с принудом. Од овакве умне молитве прелази се на срдачну унутрашњу молитву - уколико постоји искусан учитељ - веома приступачан и слободан. Када осећањима срца бивамо с Богом, а љубав према Богу испуњава наше срце, таква молитва носи назив срдачне.
3. О унутрашњој срдачној молитви. У Јеванђељу је речено: "Ашче кто хошчет по Мне идти, да отвержетсја себе и возмет крест свој." Уколио се ове речи примене на молитву оне ће значити следеће: ко хоће исправно да се подвизава у молитвеном подвигу, нека се пре свега одрекне своје воље и сопственог разумевања, а затим нека понесе крст, то јест душевни и телесни труд који је неизбежан у овом подвигу. Предавши себе у потпуности будној бризи Божијој треба смирено и добродушно подносити овај труд ради истинског блага које се дарује усрдном молитвенику од Бога у своје време, када Бог Својом благодаћу постави границе нашем уму и утврди га у сећању на Бога у срцу. Када слично стање ума постане нешто природно и стално, оно код отаца носи назив сједињење ума са срцем; приликом таквог устројства ум више нема жеље да буде изван срца, напротив, ако због неких околности или многом беседом буде задржан ван срдачне пажње код њега се јавља незадржива жеља да се опет врати у себе с неком духовном чежњом и с новом усрдношћу да се опет бави сазидавањем свог унутрашњег дома. При оваквом срдачном устројству код човека из главе све прелази у срце и тада као да нека умна светлост обасјава сву његову унутрашњост, и ма шта да ради, ма шта да говори, ма о чему да размишља, све чини с потпуном свешћу и пажњом. Он тада јасно може да види какве му помисли, намере и жеље долазе и радо подстиче ум, срце и вољу на послушање Христу и на испуњење сваке Божије и отачке заповести; свако пак уклањање од њих изглађује осећањем срдачног покајања и скрушености с искреним жаљењем и преболним смиреним падањем ничице пред Богом, молећи и очекујући одозго помоћ својој немоћи. И Бог, видећи овакво његово смирење не лишава га Своје благодати.
Нека вам буде познато да некима умно-срдачна молитва у срце долази брзо, а другима не долази брзо. Знам три лица: једном је дошла чим му је било речено, истог тог трена; другом је дошла након шест месеци; трећем - након десет месеци; а једном великом старцу - након две године. А зашто тако бива - само Бог зна.
Још знајте да пре истребљења страсти молитва бива једна, а да је након очишћења срца другачија: прва је помоћница приликом очишћења срца од страсти, а друга је као неки духовни залог будућег блаженства. Чините овако: када осетите улазак ума у срце и дејство молитве, оставите потпуну слободу оваквој молитви, удаљавајући све што је омета и док она траје - ништа друго не радите. Када пак не осећате овакву жељу молите се усменом молитвом с метанијама трудећи се да на сваки начин пажњу држите у срцу пред лицем Господа. Срце ће се разгорети и уз овакав начин творења молитве.
Будите трезвени и будни, а посебно за време умно-срдачне молитве. Нико није толико угодан Богу као онај ко се правилно бави умно-срдачном молитвом. Кад вам није згодно или кад немате времена да упражњавате молитву на сваки начин чувајте у себи у сваком свом послу молитвени дух, т.ј. сећајте се Бога и на све начине се трудите да Га умним очима видите испред себе са страхом и љубављу и осећајући Га пред собом, с побожном покорношћу у свим својим делима предајте себе Његовом Сведржитељству, Свемоћи, Свевиђењу и Свезнању тако да се у сваком вашем делу, речи и помисли сећате Бога и Његове свете воље. Ево у чему се укратко састоји молитвени ух! Неопходно је да љубитељ молитве има овај дух и да колико је могуће свагдашњом срдачном пажњом подводи своје разумевање под Божији разум и да Му се покорно и са страхопоштовањем покорава; такође и своја хтења и жеље треба подводити под Божија хтења и свецело се предати Божијем разуму и Божијем хтењу. На сваки начин се треба борити против духа самовоље или жеља и позива да човек делује ничим се не ограничавајући. Овај дух дошаптава: ово превазилази моје снаге, за ово немам довољно времена, или овога не могу да се латим, треба причекати, или спречавају ме обавезе послушања и много тога другог. Ко га слуша никада се неће навићи на молитву. У пријатељству с овим духом је дух самооправдавања који приступа и почиње да делује након што неко, обузет духом самовоље и тврдоглавости учини нешто због чега га узнемирава савест. Тада се дух самооправдања на различите начине довија да превари савест и да своје неправде покаже као правде. - Нека вас Бог сачува од ових злих духова! (Схимонах Агапије).
II Апостол пише: "Похвала наша - чистаја совјест." Симеон Нови Богослов каже: "За ово се даје умна и срдачна молитва, а без тога човек нема успеха ни у каквим духовним подвизима" (Игуман Варлаам).
III Са свештеним страхом, тајно твори молитву имена Исусовог на следећи начин: "Господи Иисусе Христе; Сине Божиј, помилуј мја грјешнаго!"
Труди се да удубиш ову молитву у своју душу и срце; твори је умом и мишљу, и не допуштај јој да се ни за мало времена удаљи од твојих уста; сједињуј је како можеш, са својим дахом (дисањем) и колико имаш снаге, труди се притом да се примораваш на срдачну скрушеност, и немој се без суза кајати за своје грехове. Ако пак нема суза, морају бити, макар скрушеност и јецаји срца" (Игуман Назарије).
СХИИГУМАН ХАРИТОН ВАЛААМСКИ
УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ
----------------------------------------------------------------------------------------------
УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ - 1 део
УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ - 2 део
УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ - 3 део
Нема коментара:
Постави коментар