Круг делатности преподобномученице велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне, хесендармштатске принцезе, која је прешла у Православље и основала у Москви Марфо-Марински манастир милосрђа, био је разнолик. Увек се посебно издвајала лична посвећеност.
Живот преподобномученице Јелисавете није се делио само на
„обичан живот“ и „добра дела“.
Она је лично посећивала Хитровку- „дно“ Москве, где су
живели бедни и „преступници“. Место где су се плашили да залазе чак и мушкарци.
Лично је присуствовала и асистирала на операцијама које су се обављале у
Марфо-Маринској обитељи.
Након стрељања, када су велику кнегињу Јелисавету, рањену,
бацили у јаму, она је са преломима, повредом главе, превијала ране другима и
тешила их.
Поред своје посвећености добрим делима, велика кнегиња
Јелисавета Фједоровна је сачувала и молитвено расположење. У малобројним
манастирима се упражњавала Исусова молитва. Света Јелисавета ју је творила.
Сачувало се чак једно писмо у којем је саветовала својим ближњим да се моле
овом молитвом.
Написала је устав нове обитељи милосрђа. Преподобномученица
Јелисавета Фјодоровна се са великим поштовањем односила према руској
православној монашкој традицији.
Али је у манастиру, пре свега, видела одлазак од света, од
свакодневног живота ради молитве.
Великом граду, другој престоници Руске империје, Москви, је
према мишљењу велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне, била потребна обитељ, која
ће одговорити најразличитијим потребама људи. Где се особи може помоћи и речју
и делом. Где би за помоћ могао доћи било ко, независно од вере и националности.
Зато је почела да ствара нови појам сестара. У
Марфо-Маринској обитељи могле да живе сестре које су пристале да пребивају у
послушању, девствености и нестицању током боравка у обитељи, као и сестре које
су се спремале за монаштво, или су биле замонашене.
Стварајући Марфо-Маринску обитељ, вл.кн. Јелисавета
руководила се древним монашким уставима и саветима духовних ауторитета, који су
се једва могли назвати модернисти Московског митрополита, свм. Владимира
(Богојављенског), епископа Трифуна (Туркенстанова), стараца подмосковске
Зосимове пустиње.
Желела је обнови служење ђакониса. У древној цркви постојале
су ђаконисе-жене које су помагале епископу у мисионарском служењу и делима
милосрђа, а такође и код Свете Тајне Крштења над одраслим женама.
Надалеко се чуо глас преп.муч. Јелисавете, о обитељи којој
су ђаконисе биле потребне не толико да би помагале епископу приликом Светих
Тајни и богослужења, колико да би се бавиле социјалним служењем (ђаконијом).
Напори вел. кн. Јелисавете Фјодоровне изазвали су подржку
једних јерарха (свш.муч. Владимира Богојављенског), и негодовање других
(свш.муч. Питирим Тобољски).
Преп.муч. Јелисавету су укоравали у томе да је основу узела
из немачке лутеранске заједнице ђакониса пастора Флиндера.
Међутим, св. Јелисавета Фјодоровна се окретала пракси управо
Древне цркве, која је у неким областима заборављене.
У временима првих хришћана постојале су ђаконисе по одеждама
(служењу), које су положиле завете, и ђаконисе које су рукополагали. „Молим
само за први (чин)-писала је Јелисавета Фјодоровна професору Санкт Петербуршке
Духовне Академије, Алексеју Афанасјеву Дмитријевском.-Искрено говорећи,
апсолутно сам против другог степена. Нису та времена да би се могло давати
женама право да учествују у клиру. Смирење се достиже са тешкоћама,и учешће
жена у клиру може га ослабити.“
Отворила је санаторијум за рањене војнике. Болнице за рањене
војнике су многи отварали, међу њима и преп.муч. Јелисавета. Ређе су се сретали
примери формирања рехабилитационих центара. Санаторијум, опремљен најсавременијом
медицинском техником тог времена, формирала је вел. кн. Јелисавета Фјодоровна,
под Новоросијском у време Руско-Јапанског рата (1904–1905 г.).
У дворцу је организовала је пунктове за сакупљање помоћи
војницима на фронту. У салама Великог кремљовског дворца, у време
Руско-јапанског рата, на иницијативу вел. кн. Јелисавете, отворене су радионице
где су шили војничку униформу. Овде су остављали прилоге у одећи и стварима.
Јелисавета Фјодоровна је свакодневно надгледала послове и
водила рачуна о општој организацији.
Отворила је најбољу хируршку болницу у Москви. Прва
операција у клиници при Марфо-Маринској обитељи обављена је великој кнегињи
Јелисавети. Потом су овде су доводили рањенике са најтежим обољењима, које нису
примали у другим болницама.
Преп.муч. Јелисавета не само да је лично помагала на
операцијама, него је и сама неговала најтеже болеснике. Седела је поред
кревета, мењала повезе, хранила, тешила.
Познат је случај када је неговала жену са тешким опекотинама
по читавом телу, коју су доктори увелико отписали.
Међутим, болница у обитељи се није сматрала приоритетом.
Главна је била помоћ у амбуланти. Московски квалификовани лекари су примали
бесплатно пацијенте (1913 г. је било регистровано 10 814 посета).
Изградила је објекат са јефтиним становима за раднице.
Нови облик помоћи у Русији су постали јефтини станови
(општежића) у оквиру обитељи, за раднице. То је донео вео времена, јер је све
више младих жена радило у фабрикама.
Обитељ им је помагала да се извуку из света радничких насеља
и окружења пијанства и разврата.
Оријентисала је обитељ на мисију међу беднима. У кући
свештеника при Марфо-Маринској обитељи налазила се јавна библиотека. У њој је
било сакупљено 1590 томова религиозно-моралне, светске, дечије литературе.
Постојала је и недељна школа, где се 1913.г. школовало 75
девојака и жена, радница у фабрици. Ако је на клиници умирао пацијент, монахиње
московског манастира и сестре које су тада биле слободне, читале су над
покојником Псалтир. Настојатељница манастира је исто учествовала у молитви. Њен
ред је био ноћу, јер је дању била заузета.
Узимала децу из брлога Хитровке. Рејон са почетка XX века,
описан код Гилера, представљао је изгубљени свет зверских закона у центру
Москве. „Извести“ хитровце успела је само совјетска власт, која је за разлику
од царске владавине, примењивала сву моћ и жестину репресивне машине. До
револуције су се помирили са постојањем Хитровке. Сматрало се да се прилив
незапослених, бескућника и отписаних људи неће зауставити, а место преноћишта у
центру града ће бити под већим надзором полиције, него у предграђу. Хитровку су
посећивали разни добротвори. Познато је да је епископ Арсеније (Жадановски),
изводио многе бивше певаче. Пропале људе, у дроњцима, облачили су у нову одећу
и пружали шансу да опет добију посао при храму.
Од хитровских певача је чак формиран посебни хор, који је
певао на архијерејским богослужењима. Московски старац, праведни Алексеј Мечев,
проповедао је на Хитровци.
Специфичност служења св. Јелисавете Фјодоровне била је у
томе што је она извлачила из тих уточишта децу и слала их у специјалну школу
при обитељи. Тако их је спасавала од неизбежне судбине-за дечаке лоповлука, за
девојчице-асфалта, и на крају робије или ране смрти. Ако се породица није скроз
распала, деца су могла да остају са родитељима. Посећивала су часове, где су
добијали храну и одећу.
Да ли се бојала да посећује те јазбине? Св. Јелисавета је
ишла беднима са спремношћу. Тако је у време револуционарних нереда у Москви
(1905 г.) ноћима ишла само са једним пратиоцем у болницу војницима, рањеницима
у рату са јапанцима. И увек је одбијала пратњу полиције.
Русија— то је болесно дете…
У једном од писама после револуције преп.муч. Јелисавета
Фјодоровна је писала: „Осећала сам дубоку жалост према Русији и њеној деци која
не виде шта чине. Није ли то као болесно дете које волимо сто пута више за
време болести него када је здраво и весело? Желимо да поделимо његова страдања,
да га научимо стрпљењу и да му помогнемо. То осећам свакога дана.
Света Русија не може погинути. Али велике Русије, авај, више
нема. Међутим, Бог у Библији показује како је праштао свом раскајаном народу и
изнова му даровао благословену снагу. Надамо се да ће молитве које се
појачавају свакога дана и усрдно кајање, умилостивити Приснодјеву. Да ће она
молити за нас свог Божанственог Сина да нам Господ опрости“.
Арсеније Загуљајев
Са руског Ива Бендеља
Извор: Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар