Тренутни утисак је постао важнији од стварног стања, тако да је и сама истина потиснута себичним интересом појединца или одређене групе. Тако су широм отворена врата бесмислу сукоба, где је свако оптерећен потребом да себе наметне другима. Ту се не бирају средства да би се остварио циљ наметања појединца или групе истомишљеника многима, од којих се тражи беспоговорна покорност. Само, треба знати да таква жеља, управо код оних који је имају, додатно увећава њихову уплашеност од других и доводи до многих несмотрености. Наша свакодневица обилује мноштвом примера који све ово потврђују, али, на срећу, постоје и бољи примери животног остварења и испуњења. Без намере да било кога унапред обезвредим или наметнем као нешто што је једино меродавно, покушаћу да укажем на евидентне разлике које би требало да нас подстичу у боље стваралаштво, што је далеко изнад само супростављених ставова. Из наслова се види да је реч о разматрању два начина животног остварења: светитељства и популарности.
СВАКО ЧИЊЕЊЕ ЈЕ ЈАВНИ ДОГАЂАЈ
Оно што сваки човек треба да зна јесте да је и сам стваралац, а не само посматрач онога што чине „чувени” људи. Нажалост, често се догађа супротно, што нас чини статичним посматрачима или острашћеним навијачима или фанатичним припадницима неке идеје или групе. Тако се групишемо око идеје или идола, и свако се у себи расипа до бесмисла, губећи осећај за стваралачку одговорност. Све се тако уопштава навођењем и препричавањем, стајањем на једну страну без имало стварне остваривости. Постајемо „поштоваоци лика и дела”, заправо неостварени и неодговорни у својој стваралачкој слободи. Чак, без обзира на то чији смо „следбеници”, промашај је истоветан. Због тога је потребно много више и трезвеније промишљати живот у његовој свеукупности. Лепо је препознавати праве вредности и разликовати добро од зла, али је бесмислено ако све остане само у сфери неделатног опредељења и безличног следовања у маси припадника. Потребно је на прави начин осмислити добро знање и учинити га доброделатном стварношћу, ући у животно заједничење вере. То је стање у коме смо „суграђани са светима и домаћи Божји”, што је битно различито од тога да будемо само нечији следбеници који беспоговорно испуњавају наредбе и покоравају се забранама. Дакле, заједничење у вери а не слепо следовање идеја, јесте мера црквене остваривости у сваком времену. То је важило и у првим вековима, и важи кроз векове до вечности, и није знак застарелости, него је показатељ незастариве вредности вере. Ту су и „модерно” и „конзервативно” сувишне и оптерећујуће чињенице, што нам потврђују многе животне ситуације где неки никако не могу да се ослободе потребе да другима намећу себе и своје ставове. У ствари, будући неслободни у себи и од себе, они умишљају да ће покоравањем других остварити своју једину жељу: ослобођење од другога. Због овог сукоба у себи, многи несвесно улазе у унутрашње ропство, које је из дана у дан све веће и теже. То не може надоместити ништа, па чак ни то што се о њима говори, пише, сви их препознају на улици… Ако су у себи и собом обузети унутрашњим стегама, све ово је само бреме на бреме. Једноставно, нема светости живота под теретом страха од губитка, пропадања и истрошења. Стиче се, троши се у стању сталног страха од нестајања, који је највећи кад постане страх од умирања. После дугогодишњег бекства од себе, човек при суочењу са собом и сопственом пролазношћу, без жеље да види и чује позив љубави Божје за будући век, постаје очајан. Заборавља и то да је „популаран” и успешан, јер види само пролазност… Ово није порука којом желим некоме да се „осветим”, него је позив и опомена свима да трезвеније промишљамо свој живот.
СВЕТИТЕЉСТВО КАО МЕРА ЖИВОТА
Божје давање човеку је ненасилно, стрпљиво и са пуно разумевања и уважавања према свакоме човеку. Он нас позива: „Будите свети, јер сам ја свет”. Сваког човека позива, не само неке издвојене и привилеговане појединце, али се сви не одазивају, што Богу није по вољи, јер Он жели „да се сви људи спасу и дођу до познања истине”. Али, Бог своју спасоносну вољу никада не пројављује као самовољу, не зато што му није до некога од нас стало, него због тога што уважава нашу слободу, коју нам је Он дао. Ко ово препозна у пуноћи одговорне слободе, ступа у садејство вере са онима „који употребљавају овај свет као да га не употребљавају, јер пролази обличје овога света”. Треба знати да ово није негативан став према свету, него је афирмативан у пуноћи здраве наде којом се види стварност постојања, не остаје се у стању површног разумевања живота. То је добро знање о томе да пролази „обличије” и долази „ново небо и нова земља”, где треба да живи „нови човек” у радости онога „што око не виде и ухо не чу и у срце човеково не дође”. Кад се оваквом надом осмисли наш живот, тада живимо неоптерећени страхом од нестајања, пропадања и губитка. Живот је неоптерећен страхом од умирања, иако се стално сећамо смрти у коју смо по својој самовољи доспели, али из које нас је Бог избавио смрћу на Крсту, васкрсењем, вазнесењем и удостојио нас седења са десне стране Оцу. Само онда кад све ово слободно и са пуном одговорношћу и поверењем, без двоумљења и дволичења, примимо, наш живот је истински просвећен. Видимо себе на прави начин, и у том добром виђењу на прави начин остварујемо заједницу са Богом и другим човеком. Имамо јасан циљ, који је осмишљен сигурношћу вере у Бога који нам даје живот у времену и вечности. Тако иступамо из стања уплашеног створења у радост богоусиновљења. Постајемо саствараоци Божји у љубави неизмерној, како примањем исте, тако и давањем себе и од себе. Тада је свако наше стваралаштво осмишљено добрим разлогом, слободно од себичног интереса. Здравом вером смо победили страх, и у свему одговорно поступамо, без обзира на то у ком смо звању или степену успешности. Са радошћу дајемо себе и све од себе.
НЕПОГРЕШИВА МЕРА УСПЕШНОСТИ
Стваралачка динамика живота подразумева стално напредовање у добру, и то тако што је све слободно од себичности појединца и осмишљено заједничењем у љубави Божјој. То је увек „тесан пут” којим се сигурно улази у Царство Небеско на „уска врата” где се питања „првог” и „последњег”, „великог” и „малог” решавају сасвим другачије. То је надлогична смисленост животног испуњења, где је служење спасењу и бољитку другога једина права мера успешности. Само тако, првенствујући у љубави као богољубљу и човекољубљу, јесмо заиста први и велики. Себедавањем, а не себичним присвајањем, постајемо делатни учесници спасоносног процеса. Тај процес траје овде и сада, није нешто одложено за долазећу вечност у којој се најцелосније остварује. Наравно, то никако не значи елиминацију и негацију историје и историјских догађаја, него је њихово истинско испуњење, осмишљавање свега доброг у времену. Све то нам је јасно онда кад се истински пробудимо за вечност у времену и све осмислимо здравим богопознањем и добрим знањем о човековој богодарованој вечности. Тада све што радимо у времену добија посебну динамику, јер је осмишљено добрим и правим разлогом. Није узалудан труд себеистицања него је стварно себедавање са јасним смислом и добрим циљем. Свако види и себе и другога као могућег „суграђанина са светима” и „домаћег Божјег”. Сви се трудимо да у свом звању и делу остваримо умножењем богодарованих талената (дарова), знајући да смо исте добили како би их умножили на радост и корист других, а не само зарад себе и својих привилегија. Тако сви носимо свој живот са стварном радошћу будући „задовољни оним што имамо”, али не статично заустављени у делу, него стваралачки незаустављиви у добродетељи. Тада се не гордимо успехом и не завидимо успеху другога, него настојимо да увек једни другима будемо на радост. Наравно, различити смо, али не и супростављени, знајући добро да смо успешни онолико колико једни другима можемо да послужимо у спасоносном делу. Тада свако настоји да победи нагон за истицањем и стицањем, трудећи се да напредује у стварној побожности.
СВЕТИТЕЉСТВО - ДАР ЉУБАВИ БОЖЈЕ
Нажалост, код неких је приметна дистанца према светости и светитељству онда кад размишљају о себи и свом подвигу вере. Приметно је повлачење у себе и стајање на одстојању, где се види стварно поштовање подвига светих, али уз велику сумњу према себи и својој могућој светости. Радије се задржавамо у категорији „обичних смртника”, не знајући да тиме превиђамо богодароване могућности у благодати крштења, причешћа и црквеног живота уопште. Та наша статичност нас обесхрабрује до самопонижења, што није стање вере и верника. Тада тражимо други пут остварења у животу, сами себи скраћујемо димензију и динамику и оптерећујемо се идејом да постанемо „славни” или да следујемо „познате”. Од малих ногу тражимо „идоле” и стварамо свој „укус” постајући део масе поштоваоца и следбеника. Да све буде трагичније, тако приступамо и житијима светих па се понекад „свечарење” мало, или скоро никако, разликује од „обожавања”. То је због тога што трагично мало верујемо у могућност светитељства свакога човека, што то сматрамо привилегијом изузетних, а не добрим даром Божје љубави свакоме човеку. Сигурно је да уз дар иде и дело, што значи да је у томе неопходан наш труд, што искључује пасивизам неделатног дивљења, јер ако се остане у томе, неминовно долази до навијачке острашћености и сукоба са неистомишљеницима. Тако се све обезвређује до бесмисла и безнађа. Све то је могуће исправити само онда кад човек препозна светитељство као дар љубави Божје свакоме човеку, и дело које су остварили они који су ушли доброделатношћу у динамику те љубави. Тада је истински опредељен, није обустављен страхом од личне неуспешности, нити је само у стању поштоваоца који се диви. Добро све промишља, не сумња у добре могућности вере, не завиди успешнијем од себе, дајући при том себе и све од себе до краја. Препознаје добре примере и не остаје само задивљени посматрач, него је делатни саучесник великог дела, није оптерећен жељом да буде препознат и признат од многих (популаран), него је обрадован знањем о великом могућностима свакога човека. Тада не посрће олако у подаништво и обожавање, нити у сумњу и завист, него свему трезвено приступа у чистоти разумног срца. Слободан је од идеологије равнобоштва и у здравој побожности свему сабрано приступа, трудећи се да заиста буде „со земљи и светлост свету” . Само тако је могуће на прави начин осмислити свој живот и стварати без оптерећења, трезвено носити и успехе и неуспехе, никад не губећи наду у изобиље љубави Божје.
Аутор: протојереј др Љубивоје Стојановић
Извор: Православље
Нема коментара:
Постави коментар