Као што пшенично зрно, када падне на земљу, доноси добитак ономе ко га
је посејао; тако и хлеб дат гладноме напослетку доноси стоструку корист.
Свети Василије Велики
Један од приговора упућених Православној Цркви је да се она недовољно
интересује за социјалне проблеме човека. Уобичајено је мишљење да је
социјална тематика више карактеристична за западне хришћанске конфесије.
Римске папе редовно објављују енциклике посвећене социјалним темама,
док је протестантски свет познат по својој радној етици и теологији
„социјалног јеванђеља“. Када је реч о пракси, римокатоличке добротворне
организације, попут Каритаса или Католичке службе помоћи, познате су по
пружању социјалних услуга, а слично се може рећи и за протестантске
цркве које су веома активне у хуманитарном раду, нарочито у земљама
Трећег света. Екуменске организације такође широм планете оснивају
болнице, социјалне центре и деле хуманитарну помоћ угроженима.
Ипак, и међу припадницима Православне Цркве постоји интересовање за социјалне проблеме и муке обичног човека. Православни хришћани имају дугу историју рада на проблемима социјалног старања и помоћи људима у невољи. Православни мислиоци и теолози развијали су различите облике социјалне теологије. Историјске околности (турско ропство и комунистичка диктатура) су биле такве да је било мало могућности за практичну артикулацију православних социјалних идеала и вредности.
ПРАВОСЛАВНЕ СОЦИЈАЛНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ
Данас у оквиру помесних Православних Цркава постоји велики број социјално–харитативних организација: Међународна православна добротворна организација, коју је основала Стална конференција канонских православних епископа у Америци, Синодски комитет за социјалну помоћ и милосрђе у оквиру Грчке Православне Цркве, Синодско одељење за црквено доброчинство и социјално служење Московске Патријаршије, Социјално–филантропска канцеларија Румунске Патријаршије, Црквена хуманитарна организација „Лазарус“ (Грузија), Православно човекољубље (Чешка), Вера, љубав, нада (Украјина), Социјални центар „Агапис“ (Молдавија), Фондација „Покров“ (Бугарска), Диаконија „Агапе“ (Албанија), Филантропија (Финска), Елеос центар (Пољска), Човекољубиво друштво Православне Цркве (Индија), Пастирска и филантропска фондација Швајцарске епархије Васељенске Патријаршије (Швајцарска), Болница Светог Ђорђа (Либан) (извор: http://www.orthodoxdiakonia.net/ ). Ове организације пружају различите социјалне услуге, не само у матичним земљама, већ свуда где је угроженим људима потребна помоћ.
У случају наше земље може се рећи да се рад на социјално–хуманитарном пољу постепено обнавља. Довољно је поменути активности Добротворног фонда „Човекољубље“, Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско–карловачке, Фондације „Свети Вукашин“, заједнице „Земља живих“ и др. Осим тога, при многим парохијама се пружа помоћ у виду новца, одеће, обуће и сл. Организована је и подела бесплатних оброка у црквеним народним кухињама.
ФОНД „СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ“ – ПРИМЕР ИНИЦИЈАТИВЕ ЛАИКА
Друштво у коме живимо одликује систем вредности који индивидуализам и егоизам уздиже као врлине, а међусобну конкуренцију као критеријум међуљудских односа. На скромност се гледа као на слабост, а на солидарност и помагање другоме као на непотребан и узалудан посао. У таквим условима логично је да волонтерски рад као облик добровољног и бесплатног служења другима нема велику популарност. Ипак, постоје и другачији примери. Волонтирање се може посматрати и на хришћански начин, полазећи од речи из Јеванђеља: „На дар сте добили, на дар и дајте“ (Мт. 10, 8). Таквим приступом волонтерском раду инспирисана је и православна социјална иницијатива Фонд „Свети Василије Велики“.
Фонд „Свети Василије Велики“ настао је током марта 2009. године. Основали су га православни млади ентузијасти који су посећивали богослужења у параклису Светог Јована Златоустог у Студентском граду на Новом Београду и делује као пододбор Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско–карловачке. Фонд се определио за име једног од најзначајнијих црквених учитеља – Светог Василија Великог, због његове социјалне теологије и практичне помоћи невољницима у Кападокији. Тзв. „Василијада“ је била социјална установа коју је основао Свети Василије Велики са циљем збрињавања људи са маргине тадашњег друштва. У оквиру тог специфичног града монаси су водили рачуна о сиромашнима, старима, странцима и болесницима. Оснивачи Фонда „Свети Василије Велики“ били су инспирисани и другим многобројним социјалним и човекољубивим примерима светих из предања Православне Цркве, попут Свете Марије Париске. Она је била покретач Православног дела, добротворне установе која се бринула о болесницима, бескућницима и сиромашнима у Паризу током тридесетих година прошлог века.
Један од главних циљева Фонда „Свети Василије Велики“ је практична помоћ људима у невољи. Месечним акцијама прикупља се добровољни новчани прилог за појединце, породице и социјалне установе попут прихватилишта за стара лица и сл. Поред новчане пружа се помоћ у храни, одећи и обући. У акције се укључују поједине парохије, црквени хорови, приватни предузетници и сви који желе да помогну. Од марта 2009. године до половине 2013. године спроведено је више од 50 акција пружања материјалне помоћи социјално угроженима.
Осим практичне делатности, фонд повремено организује тематске семинаре и учествује на трибинама са намером да афирмише хришћанско милосрђе и богату православну социјалну традицију.
ПОТРЕБА ЗА СОЦИЈАЛНИМ АКТИВИЗМОМ ЛАИКА
Данас, када велики број људи у нашем друштву живи на ивици беде, потреба за појачаним харитативним и социјалним радом је све већа. Државни програми социјалне помоћи често нису довољни да се на прави начин помогне људима у невољи. Зато је неопходно активније друштвено ангажовање православних лаика који би уз благослов надлежног свештеника или епископа, својом иницијативом и организовањем допринели јачању социјалне солидарности са сиромашнима. Могућности за то постоје. Није неопходан ни велики број људи ни значајна материјална средстава. Потребни су само искреност, спремност на помагање и добра воља. Оснивање и деловање Фонда „Свети Василије Велики“ може бити добар пример другима да у својим срединама и парохијама покрену сличне иницијативе.
Извор: Православље
Ипак, и међу припадницима Православне Цркве постоји интересовање за социјалне проблеме и муке обичног човека. Православни хришћани имају дугу историју рада на проблемима социјалног старања и помоћи људима у невољи. Православни мислиоци и теолози развијали су различите облике социјалне теологије. Историјске околности (турско ропство и комунистичка диктатура) су биле такве да је било мало могућности за практичну артикулацију православних социјалних идеала и вредности.
ПРАВОСЛАВНЕ СОЦИЈАЛНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ
Данас у оквиру помесних Православних Цркава постоји велики број социјално–харитативних организација: Међународна православна добротворна организација, коју је основала Стална конференција канонских православних епископа у Америци, Синодски комитет за социјалну помоћ и милосрђе у оквиру Грчке Православне Цркве, Синодско одељење за црквено доброчинство и социјално служење Московске Патријаршије, Социјално–филантропска канцеларија Румунске Патријаршије, Црквена хуманитарна организација „Лазарус“ (Грузија), Православно човекољубље (Чешка), Вера, љубав, нада (Украјина), Социјални центар „Агапис“ (Молдавија), Фондација „Покров“ (Бугарска), Диаконија „Агапе“ (Албанија), Филантропија (Финска), Елеос центар (Пољска), Човекољубиво друштво Православне Цркве (Индија), Пастирска и филантропска фондација Швајцарске епархије Васељенске Патријаршије (Швајцарска), Болница Светог Ђорђа (Либан) (извор: http://www.orthodoxdiakonia.net/ ). Ове организације пружају различите социјалне услуге, не само у матичним земљама, већ свуда где је угроженим људима потребна помоћ.
У случају наше земље може се рећи да се рад на социјално–хуманитарном пољу постепено обнавља. Довољно је поменути активности Добротворног фонда „Човекољубље“, Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско–карловачке, Фондације „Свети Вукашин“, заједнице „Земља живих“ и др. Осим тога, при многим парохијама се пружа помоћ у виду новца, одеће, обуће и сл. Организована је и подела бесплатних оброка у црквеним народним кухињама.
ФОНД „СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ“ – ПРИМЕР ИНИЦИЈАТИВЕ ЛАИКА
Друштво у коме живимо одликује систем вредности који индивидуализам и егоизам уздиже као врлине, а међусобну конкуренцију као критеријум међуљудских односа. На скромност се гледа као на слабост, а на солидарност и помагање другоме као на непотребан и узалудан посао. У таквим условима логично је да волонтерски рад као облик добровољног и бесплатног служења другима нема велику популарност. Ипак, постоје и другачији примери. Волонтирање се може посматрати и на хришћански начин, полазећи од речи из Јеванђеља: „На дар сте добили, на дар и дајте“ (Мт. 10, 8). Таквим приступом волонтерском раду инспирисана је и православна социјална иницијатива Фонд „Свети Василије Велики“.
Фонд „Свети Василије Велики“ настао је током марта 2009. године. Основали су га православни млади ентузијасти који су посећивали богослужења у параклису Светог Јована Златоустог у Студентском граду на Новом Београду и делује као пододбор Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско–карловачке. Фонд се определио за име једног од најзначајнијих црквених учитеља – Светог Василија Великог, због његове социјалне теологије и практичне помоћи невољницима у Кападокији. Тзв. „Василијада“ је била социјална установа коју је основао Свети Василије Велики са циљем збрињавања људи са маргине тадашњег друштва. У оквиру тог специфичног града монаси су водили рачуна о сиромашнима, старима, странцима и болесницима. Оснивачи Фонда „Свети Василије Велики“ били су инспирисани и другим многобројним социјалним и човекољубивим примерима светих из предања Православне Цркве, попут Свете Марије Париске. Она је била покретач Православног дела, добротворне установе која се бринула о болесницима, бескућницима и сиромашнима у Паризу током тридесетих година прошлог века.
Један од главних циљева Фонда „Свети Василије Велики“ је практична помоћ људима у невољи. Месечним акцијама прикупља се добровољни новчани прилог за појединце, породице и социјалне установе попут прихватилишта за стара лица и сл. Поред новчане пружа се помоћ у храни, одећи и обући. У акције се укључују поједине парохије, црквени хорови, приватни предузетници и сви који желе да помогну. Од марта 2009. године до половине 2013. године спроведено је више од 50 акција пружања материјалне помоћи социјално угроженима.
Осим практичне делатности, фонд повремено организује тематске семинаре и учествује на трибинама са намером да афирмише хришћанско милосрђе и богату православну социјалну традицију.
ПОТРЕБА ЗА СОЦИЈАЛНИМ АКТИВИЗМОМ ЛАИКА
Данас, када велики број људи у нашем друштву живи на ивици беде, потреба за појачаним харитативним и социјалним радом је све већа. Државни програми социјалне помоћи често нису довољни да се на прави начин помогне људима у невољи. Зато је неопходно активније друштвено ангажовање православних лаика који би уз благослов надлежног свештеника или епископа, својом иницијативом и организовањем допринели јачању социјалне солидарности са сиромашнима. Могућности за то постоје. Није неопходан ни велики број људи ни значајна материјална средстава. Потребни су само искреност, спремност на помагање и добра воља. Оснивање и деловање Фонда „Свети Василије Велики“ може бити добар пример другима да у својим срединама и парохијама покрену сличне иницијативе.
Извор: Православље
Нема коментара:
Постави коментар