Један од највећих српских борилачких мајстора и оснивач реалног аикида,
српске борилачке вештине која је као таква призната на светском нивоу,
Љубомир – Љуба Врачаревић, упокојио се 18. новембра ове године у
Београду.Наша јавност је добро упозната са његовим радом и делом: уколико просечног Србина питате за Љубу Врачаревића, највероватније ће погодити да је у питању чувени мајстор борилачких вештина, а нешто упућенији ће навести и појединости из врло богате биографије. Оно што, међутим, сразмерно мали број људи уочава је значај Љубиног дела у домену који, посредно или непосредно, има везе са духовношћу.
СРПСКА ВЕРЗИЈА АИКИДА
У време док је увелико био носилац мајсторског звања у традиционалном аикиду, Врачаревић је осетио потребу да темељно реформише ову древну јапанску борилачку вештину. Убрзо је то и учинио, првенствено у погледу техникâ, код којих је задржао оне најефектније и додатно их модификовао и проширио приступима других борилачких система. Тако је настала врло ефикасна вештина самоодбране под називом реални аикидо. Љубина реформа се, међутим, није сводила само на „оптимизацију“ техника традиционалног аикида, већ и на „чишћење“ нове верзије од сваке зен-будистичке позадине. Наиме, аикидо у свом изворном облику није само вештина борења, већ и посебан начин живота, својеврсна философија која се преплиће са будизмом као духовном основом. За хришћане су у том погледу неприхватљиве како медитативне технике традиционалног аикида, тако и философска позадина која стоји иза њих – пракса је показала да у случајевима доследног придржавања духовних постулата изворног аикида врло лако долази до озбиљне духовне прелести (сетимо се само примера Стивена Сигала и његових духовних застрањења). Овај вид далекоисточне духовне позадине Љуба Врачаревић је хируршки одстранио иако у то време није имао активног додира са православљем – био је покренут жељом да направи што практичнији борилачки систем прилагођен српском народу. Показаће се, међутим, да је то једна од најважнијих ствари управо за православне хришћане који су желели да тренирају ову вештину.
ЉУБАВ ПРЕМА СРБИЈИ И РУСИЈИ
Допринос српском народу Љуба Врачаревић није показао само тиме што је створио српску верзију аикида, већ и на пољу родољубља и друштвене одговорности. Волео је Србију и свој народ и своју љубав показивао на делу када год је било потребно. Када је НАТО армада ’99 године започела бомбардовање мостова по Србији, он је са својим ученицима и мајсторима одлазио на београдске мостове, солидаришући се са својим суграђанима са друге стране Саве. Редовно је истицао да наш народ треба боље да се повеже са братским руским народом – после Србије највише је био везан за Русију, земљу коју је осећао као своју другу домовину.
О све актуелнијим питањима јавног морала говорио је сасвим отворено. Тако је иступио и против јавног пропагирања хомосексуализма по улицама Београда, упоредо позивајући органе безбедности да своју снагу усмере ка дилерима дроге који трују децу и у његовом комшилуку, а не ка обезбеђивању којекаквих „парада“. Какав је био у тренинг сали, такав је био и у јавности – енергичан, храбар, директан, и непосредан у толикој мери да је оне који га нису познавали умео и да збуни. Динамизму његове личности је, међутим, недостајало нешто веома важно: покрет ка Христу. Ускоро је, по Промислу Божијем, дошло и до тога.
УПОЗНАВАЊЕ СА ПРАВОСЛАВЉЕМ
У последњој деценији свог живота, када је реални аикидо као борилачки систем већ стасао у вештину светског гласа, Љуба добија призив да оплемени своје дело православном духовношћу. Нису нам познати детаљи како се десила ова промена – то је увек танано подручје унутрашњег човека које је незахвално за спољашње испитивање, с обзиром на то да ће тајне људских срцâ бити откривене тек на Страшном суду. Можемо претпоставити да је добар утицај извршила православна Русија, у којој је брзо заживео велики број клубова реалног аикида. Врачаревић је временом упознао многе личности из више црквене јерархије Московске Патријаршије, при чему је у његовим руским клубовима било и православних свештенослужитеља који су долазили да би тренирали „српски аикидо“.
Како год, повучен новим призивом, Љуба пре десетак година одлази на Свету Гору Атонску, у манастир Хиландар, да би на извору српске духовности упио нове сокове, потребне како за њега лично, тако и за његову вештину. Ту, у манастиру Хиландару, је и крштен (на обали Свете Горе крстио га је хиландарски јеромонах Кирило). Љуба је убрзо постао један од најредовнијих посетилаца Свете српске царске лавре. Надахнут новом духовном реалношћу у којој проналази истинску аутентичност, Љуба у Хиландар води десетине својих мајстора, желећи да и они што више упознају дух православног хришћанства. Са друге стране, покренут жељом да хиландарској братији објасни шта је реални аикидо, са својим мајсторима једном приликом изводи технике испред хиландарских кипариса.
Хиландар је до краја његовог живота остао велика љубав – последњи пут је у том манастиру био месец дана пре свог упокојења. Хиландарци су га, са своје стране, као верна братија отпратили и у вечност – уз шест презвитера Архиепископије београдско-карловачке који су служили на опелу (на челу са његовим парохом, о. Тодетом Јефтенићем), непосредно уз његов ковчег стајала су све време и три хиландарска монаха...
Љуба Врачаревић је при крају свог земног живота имао занимљиву идеју да, уз благослов наше Цркве, реализује православне кампове реалног аикида, но то није стигао да оствари. Верујемо да се и то десило по Промислу Божијем, јер је тај задатак остао као својеврсно духовно завештање Љубиним мајсторима и једна од суштинских координата на којој треба радити да би сви који тренирају реални аикидо добили истинску духовну подршку , угледајући се на оснивача те борилачке вештине.
Слуго Божији Љубомире, почивај у миру Господњем до Другог и Славног доласка Христовог, када ће сви мртви васкрснути, амин!
Извор: Православље
Нема коментара:
Постави коментар