Невоља је бивало и биваће...

„Невоље је било и биваће, људи и нељуди је бивало и биваће.

Околности не зависе увек од нас, али да ли ћемо бити људи или нељуди

то од нас зависи“

 Патријарх Павле

            Нема живота у  свету без страдања и патње. Престанак страдања и патњи долази тек у Царству Божијем. Страдамо и патимо од прогона других у телу и души. Страдамо и патимо од болести и слабости. Страдамо у духу ради грехова света. Свети Исак Сиријац је, на пример, био познат по томе што је проливао горке сузе страдалне љубави за све људе, за читаву творевину, па чак и за ђавола. Човек се са страдањима и патњима бори на два начина: или тако што их смерно прихвата и преобрази у спасење себе и других, или бива поражен сопственом побуном и одбијањем У Светом Писму у Предању Цркве налазимо да они који страдају од болести и слабости, а живе са свим Христовим врлинама, примају довољно благодати од Бога да буду снажни и усмере своја страдања не на смрт, већ на славу Божију.

            Велике природне катастрофе, ратови, терористички напади, и све то здружено са економском кризом, пошаст су наше плланете. Човеков арогантан ум неприкидно насоји да обузда безганичне снаге природе, не схватајући да је борба са њима последица духовног и моралног поремећаја људског рода. Економска криза од које толико стрепимо, криза је морала, такође. Људи су се полакомили да непрестано троше оно што још нису зарадили, углавном на ствари које им нису потребне.

            Само вера у Васкрслог Христа може да умири природне и моралне валове који данас узбуркавају свет. тА се вера пројављује кроз хиршћански етос, то јест живот по заповестима Божијим, уз молитву, пост и дела милосрђа.

            Са Васкрслим Господом који нас избавља срећемо се и заједничаримо на Светом Причешћу, као Апостоли Лука и Клеопа у селу Емаусу (Лк. 24:13-32). Потребно је више него бити крштен, црквено венчан, опојан, славити славу и, евенуално, уписати дете на веронауку. Веронаука у школи не може да замени искуство успостављања личног односа са Богом, али може на то да подстакне, слично као и породично окружење. Због тога је Његова Светост Патријарх иринеј приликом првог доласка у наш храм, скренуо пажњу вернима Раковице да на Литургију и Причешће редовно долазе са децом. О важности Литургије и Причешћа блаженопочивши Патријарх Павле пише: „Из речи Господа Исуса Христа сазнајемо да нам је, поред појединачне молитве насамо (Мт. 6:6), потребна и заједничка, у храму, са другом браћом у вери, на општем богослужењу, особито на Светој Литургији, о чему Господ вели: „Где су два или три сабрана у моје име, ту сам и ја међу  њима“ (Мт. 18:20). О заједнчкој молитви Апостол Павле казује да су верни учествовали и одговарали при благодарењу речју Амин (1. Кор. 14.:16). У апостослким Установама, на сваки од ђаконских узгласа, народ и деца говоре Господе помилуј! А тако каже и Хетерија у Шести васељенски сабор осамдесетим каноном наређује за верника који у три недељна дана не буде на заједничкој молтви да се позове на одговорнос, и ако је разлог неоправдан да се одлучи од Цркве.“ (Патријарх Павле, Одговарања на литургијама, вечерњи и јутрењи)

            Пренимо се из апатије! Православље је вера радости, наде и истините љубави. Приступимо Господу Христу, који је ради нас и ради нашега спасења – вечног блаженог живота,  дошао, умро, васкрсао и опет долази. „Тело Христово примите, које је извор бесмртности. Окусите и видите како је добар Господ. Алилуја. Алилуја. Алилуја. (Причасна песма)

Извор: Билтен раковичке цркве
''СЛОВО''

јесен 2011. Пише и уређује јереј Миле Суботић
Храм Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве у Раковици