„Хвалим те Оче,Господе неба и земље, што си ово сакрио
од мудрих и разумних а открио то безазленима. Да, Оче, јер
је тако била вољатвоја“
Старацнеки који је живео у Тиваидској пустињи имађаше жељу да научи нешто корисно испасоносно по душу своју. А живљаше онде стараца ава Аресеније Велики, муж дубоке старости чувен по великој строгости. Исприча му он како је некад туда наишао један пустињак, ава Пахомије Велики коме су многи и многи трчали на исповест. Поред осталих, дође му један прости безазлени човек, који је од детињства чувао овце по пустињи.
Ава Пахомије га испита до у ситнице и не нађе код њега никаква греха. Онда му рече: „Добро је чедо“. А прости овај човек ће рећи Ави: Шта да радим, оче, да бих ушаоу рај?“. Ава му одговори:„Правим путем ходи, чедо, ако хоћеш да уђеш у рај“. Прости човек, пак, овај, мислећи да он говори обично о путу по земљи удаљивши се од духовника нађе се на раскршћу двају путева. И окрену путем на десно пошто је он био правији и као такав (како он мишљаше) водио у рај.
Ходећи тако без јела и пића, стиже после три дана у један манастир. Када стиже пред манастирска врата, упита га вратар – откуда долази и куда иде. Чобанин му исприча све потанко о горе реченом. Вратар, не схвативши о како простом човеку се ради, помисли да је луд и хтеде га отерати. Ипак, за сваки случај, реши се да обавести игумана. Чувши то игуман, заповеди да дође пред њега. А кад чобанин дође игуман га упита ко је и од куда је. Чувши исто оно што и вратар, схвати да га је Бог отуда довео и примивши га, обуче га у анђеоски образ (тј. замонашига) и даде му заповест да послужује у храму. Он је то и чинио са великим расположењем и радошћу. Једног дана кад игуман уђе у храм, нађе га како уређује и саветоваше му да се што боље брине о храму да би добио награду од Бога и даби брзо сигао у рај. А он, направивши игуману метанију, рече му: „Хвала ти часни оче, који ме саветујеш оно што је на спасење. Него, молим те реци ми: које онај који тако вискоко стоји (показавши на распетог Христа) и не може да сиђе?“. А игуман, видећи простоту његовог срца, рече му расејано: „Овај што га видиш овде горе, био је црквењак пре него што си ти дошао. И будући да се није много бринуо о храму наредих да стоји онде; зато пази, да се и теби исто недеси!“. Чувши то овај прости човек ућута. Увече пак, узевши вечеру за себе од трпезара и ушавши у храм, мољаше Господа Христа, говорећи: „Сиђи брате, да једемо јер већ трећи дан како ништа ниси ни јео ни пио. И гле чуда! Благи Господ који борави у простим и безазленим, жељан његове простоте, одговори: „Бојим се брате да то не сазна игуман, па због мене казни и тебе“. А он му рече: „Сиђи и не бој се јер сви спавају. Ако ли не сиђеш ни ја нећу јести“. И учини му се тада како он сиђе и како јеђаше заједно са њим.
Тосе дешавало сваки дан.
Једне ноћи чуше споља двојицу у храму како разговарају. И отворише врата, уђоше али не нађоше никога изузев црквењака. Кад закуцаше на врата, учини се овом врло простом човеку, као да устаде његов „пријатељ“ и узиђе на крст. На питање са ким је разговарао, он одрицаше да је било с ким говорио. А после много дана (будући да се разговор чуо сваке ноћи) рекоше једном брату кога је овај црквењак волео,да на вешт начин сазна од њега са ким је разговарао. Он пак отишавши код њега,присли га да му каже, обећавајући да неће никоме причати. Тада му овај рече,како разговара са оним што је кажњен, додавши то како он има богатог и пребогатог оца, како ће му, због доброте које му је указао, гостећи га свакодневно, узвратити богатом наградом у дому оца свога. А брат чувши то,запрепасти се, па отишавши јави игуману. Игуман чувш, удиви се тој чудној тајнии позва овог простог човека како би чуо о томе лично из његових уста. Он,међутим, одби да му каже тврдећи да он о томе ништа незна и да је оклеветан, а све то из страха да га игуман не казни и да његовом осуђеном пријатељу не наложи још строжију епитимију. Игуман, храбрећи га убеди га да призна сву истину. А кад чу све, игуман га замоли да моли онога шт му се јавља не би ли ињега примио за трпезу свога оца. Црквењак обећа игуману да ће то урадити. И ушавши поново у храм, позва Господа да једу заједно. Док су јели, причаше му Господ о будућим добрима његовог оца. Тада се прости човек сети игумана, па мољаше пријатеља да и њега прими на пријатељску гозбу свога оца. А Господ му рече: „Игуман није достојан трпезе мога оца, остави се бриге о њему“.
Следећег пак јутра, игуман очекиваше са великим нестрпљењем да сазна за одговор. И сазнавши од простог човека да га Господ Христос не прима, силно се ражалости, ипавши пред ноге његове, са сузама га преклињаше да га топло моли да га непрезре, него да га прими за трпезу његову. Подстакнут тиме, црквењак, кад су сели следеће ноћи да се госте, помену поново о игуману. А Господ му рече:„Нисам ли ти рекао да он није достојан моје трпезе? Немој ми више тиме досађивати“. На то ће прости човек: „Добро си рекао да није достојан. Али за јело и хлеб којим нас свакодневно храни,не само мене него и тебе, иначе би већ умро од глади, - чак ни за то његово добро нећеш да га примиш?“ А Господ, као осмехујући се на његову непритворености простоту, рече му: „Из љубави према теби и да те не бих ожалостио, реци му нека се поправи и после осам дана ће доћи за моју спремљену трпезу“. Прости човек отшавши јави игуману свесрдну вест, како га је примио Господ. Тада игуман, исповедивши се, и припремивши се кроз истинско покајање причести се Пречистим Тајнама и боловавши кратко, умре. А проста душа, разговарајући са вољеним Господом, предаде душу своју у руке Божије, оде у неизрециво оно блаженство и славу Небеског Царства.
Јеванђелиски Неимар, 1990. бр. 2
Нема коментара:
Постави коментар