понедељак, 14. новембар 2011.

Биговић: И пораз би нас излечио


Професор на Православном богословском факултету говори за „Новости“ о Косову, нашој психологији губитника, месту цркве у новој ери… Европа се све више понаша као џелат.
Силом можда можемо да изгубимо косовску земљу, али косовски завет и етос једино ми можемо сами да изгубимо. Србија данас има морално право да не прихвати добровољно да јој се територија силом ампутира.
Доктор Радован Биговић, професор на Православном богословском факултету, овако види косовску буктињу, коју проносимо кроз векове и која се поново ужарила последњих месеци. Он у овом разговору покушава да раскринка психологију поражених која се Србима увукла под кожу и да предложи духовне лекове за ублажавање деценијских траума.



Куда ће Србија, распета између косовског мита, бруталне стварности у покрајини и помало мазохистичког стремљења Европи?
- У овом тренутку изгледа да нема доброг политичког и државног решење за Косово. О њему данас не одлучује Србија, већ велике силе. Србија је пред тешким изазовом да предложи и пронађе најмање лоше решење, да заустави агонију, да спречи ново насиље и нови егзодус Срба са Косова, да сачува културно и сакрално благо које има европски значај.
Да ли је за то нужан сизифовски напор, јер су велике силе против нас?

- Било би разумно да Србија, одлучно и јасно, предложи истинско помирење Срба и Албанаца, да се сви спорови и отворена питања решавају мирно. Тамо треба да се успоставе што пре ред и мир, како би сви људи били слободни. Цео регион треба демилитаризовати, пресећи путеве криминала, дроге, трговине људима. Свим људима мора да се омогући слобода кретања, посао, да се сви прогнани и избеглице врате. Србија нема силу да поврати суверенитет над Косовом, али треба да има снаге и храбрости да сама добровољно не легализује неправду и насиље. Мора да пркоси злу и неправди, ма од кога долазили. Због страха или краткорочних утилитарних разлога не треба да пљуне на истину, вредности, морал, људско достојанство, невине жртве. И у најтежим моментима треба сачувати савест и осећање за правду, правичност и истину.

Пристајете ли на упрошћену слику да се у дилеми Косово или Европа поставља избор између небеске и земаљске Србије?

- Има и горе од Европа или Косово. Можда ни Косово ни Европа. Већ дуже времена ми однос ЕУ и Србије све више личи на однос џелата и жртве. Што је џелат суровији то се жртва све више везује за њега. Уврежено је мишљење на Западу да Срби једино разумеју језик силе. Неки наши политичари фалсификују ставове европских званичника о односу Србије и ЕУ. Тумаче их једнострано и на начин како то паше њиховој политици. То у народу ствара конфузију, па и гнев. Србија треба да учини све што је до ње да постане чланица ЕУ, да има добре и пријатељске односе са суседима, са свим европским државама, Русијом, САД, Канадом, Аустралијом, Кином… Но, то је двосмерна улица. Нама Европа треба да помогне да опстанемо, а не да пропаднемо.

Гледајући резултате пописа и читајући новине, изгледа да смо овом другом тренутно ближи. Има ли краја општој социјалној ерозији и колективној анестезији?

- Ухватила нас је психологија поражених, али не треба заборавити да су порази у утакмици живота неминовни. Некад су они лековитији од победе. Паметни људи и народи из пораза уче и брзо поразе трансформишу у победе. Најгоре је очајање и апатија. Сигуран сам да ће да нас пробуди живот. Због тешке ситуације у целој земљи не треба ширити панику, дефетизам, страх, катастрофичне и апокалиптичне идеје. Сви смо ми на овој земљи привремено. Она није наше власништво. Њен власник је једино Бог. Ми смо ту само подстанари. Бог, рецимо, није дао ниједном народу једну територију за сву вечност па ни Србима Косово. Патолошка везаност за земљу није својствена хришћанима. Чак и губитак територије није крај историје, крај постојања, није смак света. Хвала Богу, имамо довољно простора и да нас је пет пута више. Имамо богату земљу која може да храни све.

А, имамо ли лидере и културну елиту кадру да нас пробуди животом?

- То не сме да зависи ни од једног лидера, ма ко он био. То је ствар целог народа. Исувише много очекујемо од лидера и државе. Очекивања су нам често нереална. Нама је неопходно да се сви тргнемо, променимо, преправимо и потрудимо да преусмеримо ток историјског кретања.

Ових дана се потврђује ваша теза да је најбоља она влада које више нема. Један лидер рече недавно да је код Тита било боље. Зашто нам је носталгија замена за садашњост?

- У људској је природи склоност да се идеализује прошлост, претходне форме живота. У прошлости је све добро, у садашњости све рђаво. Наше усмерење треба да буде првенствено према будућности, јер је прошлост неповратна. Али, из ње треба чувати све оно што је достојно да буде сачувано.

Како реагујете на оцене овдашњих „лутеранаца“ да је СПЦ ретроградна, да шест векова није изговорила нову реч? Мора ли СПЦ да се модернизује како би угодила свим идеолошким бојама?

- Суштина Цркве је у свим епохама иста. Оно што се мења су форме црквеног живота кроз које се та суштина манифестује. Црква данас треба да пронађе адекватан језик којим се обраћа свету како би је разумео. Данас постоји велики раскорак између слике других о Цркви и ње саме о себи. Неке критике које јој се упућују нису без икаквог основа. Тога су сви свесни. Зато се улажу напори да она успешно одговара на изазове и проблеме савременог човека. Извесна „модернизација“ и осавремењавање је потребно, али само до оне мере докле то не угрожава саму њену суштину.

Је ли екуменизам издаја православља или покушај успостављања јединства хришћанске љубави?

- Екуменизмом се данас означава мукотрпни процес подељеног хришћанског света да поврати изгубљено и разорено јединство. Све хришћанске цркве, у мери својих могућности, дају свој допринос да дође до поновног јединства хришћанског света. Томе се одупиру појединци и групе у разним срединама, па и код нас. Међутим, ниједан хришћанин, којему није умрла савест, не може да прихвати да је подела и раскол нормално стање Цркве. Унутарцрквени и међуцрквени дијалог није издаја, израз дипломатије и тактике, већ манифестација саме природе Цркве.

Како да се деликатно питање доласка папе у Србију реши између те потребе за дијалогом и оне анегдотске изјаве патријарха Павла: „Добро нам не дошао“, која још одзвања?

- За ту анегдоту не знам. Да ли ће папа доћи у Србију или не, могу само да нагађам. Одговор једино могу да дају: председник Србије, најодговорнији људи Православне и Католичке цркве у Србији, и, наравно, сам поглавар Римокатоличке цркве. Људи који стоје на брду боље виде од оних у подножју. Таква посета, ако се добро припреми и реализује у право време, може да унапреди односе између две цркве и да буде од користи Србији. Она би сигурно била велика радост за вернике Католичке цркве у овој земљи. Ако се добро не би припремила, могла би да проузрокује нове поделе и расколе. То је вероватно и разлог што постоји уздржаност и обазривост по том питању.

Постаје ли Црква сувишна у овој постхришћанској ери згртачког карактера, где је важније имати него бити?

- За Цркву има места у сваком времену. Она постоји у свету да мења и преображава људе, да их усмерава према надисторијским циљевима и вредностима, да им открива радосну визију и стил живота. Свака епоха и култура може да буде христјанизована. Сваки људски карактер, па и згртачки може кроз Цркву да се оплемени, припитоми, преобрази.

Иритира ли вас наметање новог морала? Како видите тежњу да се традиционална установа брака, под притиском нових конвенција, развргне у корист истополних?

- Живимо у времену слома свих традиционалних моралних вредности. Што је доскора било морално сада је неморално, и обратно, што је било неморално сада је морално. Данас се распада свака заједница. Држава уместо да штити и чува друштвене и народне вредности и сама их разара, свесно или несвесно, кроз неке своје институције. Као хришћани морамо бити толерантни и трпељиви према сваком, али и нетрпељиви према греху и злу, према свим појавама које скрнаве људско достојанство. Кроз све ово можда нас Бог опомиње да се не можемо ни у шта поуздати што је од овога света, ни у вредности, ни у морал. Једино се можемо поуздати у њега.

Постоји ли духовна муниција за битку са неправдом и огољеном силом која покреће нови поредак? Како се одупрети Империји која, жедна нафте, преко ноћи збрише целе државе?

- Сила и неправда су присутне током целе историје. Историја света је историја насиља и неправде. Данас су неправда и сила суровије и опасније, јер се маскирају и појављују под плаштом добра. Ништа није тако сурово као насилно наметнуто или привидно добро. Моћни данас проповедају мир, а воде рат. У име остварења демократије и људских права уништавају се народи и државе. Убијају се стотине хиљада људи. Свакој империјалној сили она је сама највећи непријатељ. Зло увек има повратно дејство.

Како као Црногорац по рођењу гледате на административни терор над СПЦ у тој држави и режимско протежирање неканонске Дедеићеве цркве?

Црну Гору потреса свеопшта криза, а на првом месту криза идентитета. На удару је све оно што је битно: језик, вера, култура, национална самосвест, морал, економија. За потребе дневне политике фалсификује се историја. Атакује се и на Православну цркву кроз захтеве за аутокефалност и покушаје да се функционализује у кодове црногорског национализма и црногорске државотворности, иако је она једина самостална и независна установа у Црној Гори. Свим осталим је мозак изван Црне Горе. Такозвана ЦПЦ је у црквеном смислу, једноставно, ништа. Програм те организације није Јеванђеље Христово, већ политичка идеологија Секуле Дрљевића.

Зашто се јавно радујете што није било 6. октобра?
- Радујем се на првом месту што није било освете и реваншизма и што се од тада на власт долази и с ње одлази мирним путем, на изборима. Да се десио 6. октобар, како су неки прижељкивали, страх ме је и да помислим шта би се код нас десило. Није искључено ни грађански рат. Партијски и идеолошки сукоби би се продубили. Освета и реваншизам не би били избегнути.
Извор: Вечерње новости
 Преузето са сајта: Радио Светигора

Нема коментара:

Постави коментар