жртвама бомбардовања, Патријарх српски Порфирије подсетио је да за хришћане памћење страдања никада не сме да постане извор мржње, већ позив на још дубље служење миру. Управо зато, из града који носи ожиљке 1999. године упућена је јасна порука: нико нас ничим, а најмање силом и бомбама, не може убедити да одустанемо од мира као нашег завета и програма живота.
Жртве НАТО агресије као опомена савести
Поводом Дана сећања на жртве НАТО агресије, 24. марта 2026.
године, Патријарх српски Порфирије служио је помен код споменика жртвама
бомбардовања на платоу Галерије Народног музеја у Врању, у присуству највиших
државних званичника Републике Србије, представника Републике Српске, црквених
великодостојника и многобројног народа. У средишту молитвеног сећања нашли су
се сви пострадали 1999. године, а посебно две девојчице из Врања – Ирина Митић
и Милица Стојановић, које су у тренутку смрти имале свега дванаест, односно
петнаест година.
Патријарх је подсетио да је Ирина страдала док је помагала у
пољским радовима своме ујаку, а да је на бомби која ју је усмртила стајао
цинични натпис на енглеском, што јасно показује суровост и духовни пад оних
који су покренули рат против наше земље. Он је указао да убиство деце и поруке
урезане на пројектилима нису само одузимање живота, него и покушај да се погази
сам појам мира, спокоја и људског достојанства, а тиме и највећи Божји дар
човеку. Управо зато, сећање на жртве није за хришћане извор мржње, већ позив на
покајање, трезвеност и дубље разумевање трагичних последица сваког рата.
Мир као хришћански завет и заповест
Патријарх Порфирије је нагласио да је хришћански одговор на
страдање увек усмерен ка Крсту и Васкрсењу: кроз Крст се пролази ка радости
Васкрса, а не ка освети и новим сукобима. Подсећајући на еванђелску заповест
„Тражи мир и иди за њим“, он је истакао да мир није само политички споразум или
одсуство оружаног сукоба, већ унутрашње стање човека које се излива на
породицу, суседство, друштво и међународне односе.
Као народ Светог Саве, који је у српску историју уткао идеал
миротворства, православни хришћани позвани су да граде мир пре свега у
сопственим срцима и међу ближњима, ослањајући се на Христа – Цара мира, чији
мир „превазилази сваки разум“. Црква се, како је подсетио, на свакој Литургији
више пута моли за мир целог света, за мирно време, за живот у миру, показујући
да је мир темељ сваког истинског заједништва и духовног живота.
Време нових претњи и позив на прекид ратова
Говорећи о данашњем тренутку, Патријарх је истакао да
човечанство данас доживљава можда најозбиљнији испит своје зрелости и
одговорности, јер се ратна жаришта шире светом, а све чешће се помињу и претње
употребе нуклеарног оружја. У таквом контексту, сећање на 1999. годину не сме
да буде повод да се обнове старе мржње, већ да се пошаље јасна порука да је
сваки рат – без обзира на то против кога се води – грех и рана на телу
човечанства.
Из Врања, које носи ожиљке бомбардовања, Патријарх је упутио
апел свим народима и посебно онима који имају власт и моћ, да обуставе
непријатељства, зауставе крвопролића и усмере таленте, ресурсе и политичку
снагу ка очувању и ширењу мира. Он је нагласио да је сваки човек незамењив и да
је мир услов да бисмо једни друге могли да доживимо као дар, а не као претњу.
Завет Светог Саве и одлучност да останемо на путу мира
У закључку своје беседе, Патријарх Порфирије је подсетио да
је Свети Сава оставио своме народу аманет мира и љубави као трајни духовни
програм, који се за хришћане не своди на декларативну поруку, већ на конкретан
подвиг и заповест Христову: љубав према Богу и ближњем. Због тога, нагласио је,
нико нас ничим – а најмање силом и бомбама – не може убедити да одустанемо од
мира као програма живота, без обзира на страдања која смо преживели.
Патријарх је позвао верне да никада не забораве невино
пострадале у НАТО бомбардовању, да се за њих непрестано моле и да у сваком
литургијском сабрању, молитви и личном животу чувају успомену на њих као на
живи позив да се зло не узвраћа злом, него да се одговор тражи у Христовој
љубави. На крају је призвао милост Божју на све пострадале и пожелео им вечни
спомен у Царству небеском.
Закључак
За православног хришћанина, сећање на Ирену, Милицу и све
пострадале 1999. године није тек национална бол, него пре свега молитвени
подвиг и духовни испит. Ако се на страдање одговори осветом, онда зло наставља
да живи у нама; ако се на њега одговори Христовим миром, кроз молитву, покајање
и практичну љубав, онда и највећа неправда постаје повод да се узрасте у вери и
унутрашњем преображају. Зато је реч Патријарха Порфирија из Врања важна не само
као политичка порука светским силама, него као подсетник сваком од нас да је
први фронт борбе за мир – наше сопствено срце.
Нека би Господ упокојио и дао живот вечни свима пострадалим у Нато бомбардовању 1999. године. Вечан им спомен.
Текст припремио ✥ блог „Дођи и види“ ✥
„Дођи и види“ пратите нас на нашем Телеграм каналу: https://t.me/dodjiividi
Нема коментара:
Постави коментар