Преподобни Сава, Христа ради јуродиви, поистовећује се с
подвижником, Светим Евдокимом, из манастира Ватопеда. Живео је равноангелским и
бестелесним животом.
У пустињи се хранио травама, а у градовима и селима оним што
би
му дали као милостињу. Није имао чак ни каливију, ни постељу, ни одећу, ни
пријатеље, ни познанике... Ишао је потпуно наг, изузев што је једном крпом
покривао срамне делове тела. Живео је сагласно апостолским речима: Ми луди
Христа ради... до овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце, и
потуцамо се... постасмо као сметлиште свијета, свима смеће до данас (1 Кор
4,10, 11, 13).
Једном приликом отишао је у неки град на Кипру. Наг,
безуман, залутао. Једна жена је узвикнула: „Како лепо тело има овај човек!” Да
би, с једне стране, уклонио жељу за насладом, а са друге, уразумио жену да се
не диви испразним и телесним стварима, светитељ је скочио у резервоар препун
нечистоће, црва и блата. Кад је изашао одатле, био је сасвим црн и прекривен
прљавштином.
Овај догађај је потресао многе, а највише ону жену која се
искрено и са сузама покајала.
***
Дионисије, Христа ради јуродиви (1814-1880) из
Кавсокаливијског скита, једном приликом, на Велики Петак, тајно се молио у
тами, недалеко од црквеног портала. Мислио је да га ту нико не види. У
потпуности се предао молитви у иступљењу ума. Чинило се да је невештаствен.
Кад су неки од отаца то видели и схватили, међусобно су
говорили: „Видите ли јуродивог?” „Видимо! Гледајте где се он сад налази!”
Само они који су били побожни могли су да разумеју на какву
се висину узнело његово срце, усходећи лествицом најслађе, умне молитве.
Кад је дошао себи и схватио да су га други видели, поново је
почео да се претвара као да је безуман, како би други помислили да је нервно
растројен.
Таква је уистину била намера Дионисија, Христа ради
јуродивог. Хтео је да пред свима сакрије своју врлину. Само је неколицини
отварао своје срце и говорио о разним духовним питањима. Већина монаха и
мирјана сматрала га је заосталим и безумним.
***
Духовник, отац Симеон, био је наследник великог подвижника
Хаџи-Георгија. Пореклом је био из области која се налази у близини Спарте.
Након што се расула Хаџи-Георгијева заједница, отац Симеон је одлучио да се
настани у келији Пресвете Тројице при манастиру Ивирону, изнад Кареје. Једно
време је радио као учитељ грчког језика код монаха из руске келије Светог
Стефана.
Убрзо потом вратио се у постојбину, где је служио као
духовник и парохијски свештеник. Међутим, чежња за безмолвијем и јуродивошћу
Христа ради прогонила је његово срце. Повукао се у једну пећину изван свог села
и читаве те зиме хранио се искључиво биљем које је сакупио и осушио током
претходног лета. Није јео хлеб. Поврх свега, претварао се да је нем и ни са ким
није разговарао. Неки су знали да је врлински човек и да се непрестано моли,
док су други сматрали да је безумник. Он је, међутим, добро знао шта чини. Умро
је сам и непознат. За њега је знао само Отац Небески који види тајно а узвраћа
јавно (в. Мт 6,6), тако да је овом врлинском подвижнику молчанија и јуродивости
узвратио венцима славе.
#старечник, #starecnik, #јуродиви, #jurodivi,
Нема коментара:
Постави коментар