БЛАЖЕНИ ПРОКОПИЈЕ УСТЈУШКИ

Блажени Прокопије беше пореклом Варјаг а занимањем трговац, богат. Дошавши са много робе у Новгород, он виде сву красоту Православља, и упознавши православну веру веома је заволе.
Желећи да је потпуно изучи и усвоји, он стаде тражити таквог богонадахнутог мужа који би га научио и просветио. И чувши за преподобног оца Варлама, који недалеко на Хутини беше подигао манастир, да је човек искусан и пун духовне мудрости, он оде к њему. Пошто се од преподобног Варлама он довољно научи правоверју хришћанском, он прими свето крштење. Затим раздавши сиромасима све своје имање, од кога један део поклони манастиру преподобног Варлама, он добровољно начини себе сиромахом ради љубави Христове. Он презре не само свет са пожудама његовим него и себе сама, јер се предаде јуродивом животу, и прављаше се луд и суманут пред људима, а уствари сав му разум беше погружен у Богу.

Неки од његових познавалаца, видећи такво живљење његово, стадоше га величати говорећи: Овај човек је велик прел Богом, јер са великим имањем дође из туђине овамо, из зловерја пређе у правоверје, и све своје имање раздаде невољнима, а сам заволевши сиромаштво прави се луд Христа ради.

Чувши много пута овакве речи, блажени Прокопије се веома снужди, и не подносећи похвале од људи, он крену ка источним крајевима, свуда јуродствујући, махнитујући силно вређан и злостављан од неразумних, и тако стиже у град Устјуг. Ту и остаде да живи. Дању је ходао по граду правећи се сулуд, исмеван и бијен од многих, нарочито од неразумне деце; а ноћу је одлазио к црквама, и са сузама се молио Господу за град и људе, и за своје злостављаче, говорећи: „Господе, не упиши им то у грех!“ А када је осећао потребу да се одмори од труда, он се изваљивао на ђубришта и сметлишта. У једној ветој подераној одећи полунаг, он је зими страдао од мраза и снега, а лети је патио од врелине и сунчане жеге. Храну је примао врло малу од богобојажљивих људи, и то не сваки дан; од богаташа пак и неправедника никада није хтео ништа примити, често је много дана бивао без хране. Проводећи такав живот, он постаде добровољни мученик: морио је себе глађу и жеђу, наготовао и скитао, примао увреде, ране и ругања; и пролазио градским улицама оскудан, тужан, злостављан, он – кога не беше достојан сав свет (ср. Јевр. 11, 37-38). Пртена одећа коју ношаше беше спуштена с једног рамена, те му леђа обнажена беху готова на ударце, да се и на њему испуни Писмо: Леђа своја подметах на ударце, и образе своје на шамарање; лица свога не заклоних од руга и од запљувања (Ис. 50, 8).

Ради таквог живота његовог, у њега се усели благодат Божија, и даде му се дар прозорљивости да провиди и предсказује будуће догађаје, као што ће се видети из даљег излагања. Затим он стаде живети при саборној цркви Пресвете Богородице у паперти, свагда се молећи са сузама и са многим коленопреклоњењима, просећи оно што је корисно по град. И молитва његова беше примана пред Богом, и могаше много, јер беше у стању да праведни гнев Божји одврати од људи, о чему ево доказа.

Једном Бог хтеде за премноге грехе људске сатрти град Устјуг муњама и страшном тучом, као што је некада сатро Амореје који су војевали противу Исуса Навина, бацивши на њих камење велико с неба (Ис. Нав. 10, 11). Јер и у хришћанству сви грешници који се не кају и ваљају се у прљавим безакоњима својим као у блату – противници су Исусу Христу, Сину Божјем и подстичу Га на гнев и на одмазду. Тако, Праведни Одмаздитељ припремаше казну и уништење граду Устјугу који разгневи Господа својим безакоњима. То свети Прокопије пророчки предузнаде, и учини граду Устјугу оно што некада учини Ниневији пророк Јона, проповедник покајања. Једне недеље у цркви стаде свети Прокопије световати људе на покајање, говорећи: Покајте се, браћо, за грехе своје и умилостивите Бога постом и молитвама. Ако ли се не покајете, сви ћете ускоро изгинути од огњеног града, јер гнев Божји наилази. – А људи не обратише пажњу на његове речи, и говораху међу собом: Овај је човек сулуд и никада ништа паметно не говори.

По завршетку божанствене литургије бејаше свети Прокопије у паперти, плачући и ридајући неутешно. И тако провођаше он и дане и ноћи неутешно плачући и ридајући. Људи који долажаху к цркви, видећи га како непрестано плаче, питаху га: Зашто, сулуди, плачеш, и каква то туга мори твоје срце? – И одговараше им блажени: Стражите и молите се, браћо, да не паднете у напаст. – Они пак не придаваху никакву важност његовим речима.

Трећега дана блажени Прокопије изађе из паперте и хођаше по целоме граду, са многим сузама и силним јауком објављујући свима људима да се приближава казна од Бога, и говораше: О, људи! покајте се! плачите због грехова својих и молите се, да Господ Бог одврати праведни гнев Свој и да не уништи овај град због умножених безакоња, као некада Содом и Гомор. – А људи, окамењена срца, не слушаху његову проповед, него му се још ругаху као сумахнутоме. И бејаше свети Прокопије једини усрдни молитвеник к Богу за све, показујући собом пример покајања и умилостивљујући Бога својим даноноћним непрекидним сузним молитвама.

У другу недељу у подне наиђе на град таман облак, и усред дана смрче се као ноћ. А људи, видећи ову необичну таму усред дана, чуђаху се томе и питаху се међу собом: Шта ће ово бити? – Затим са све четири стране наиђоше огромни облаци: настаде ужасно севање муња и страховита грмљавина, тако да један другога не могаху чути шта говоре; од страшног трескања громова земља се проламаше и колебаше. Тада људи осетише да је то погибија њихова која је гневом Божјим наишла на град, и у страшном часу том опоменуше се проповеди блаженог Прокопија и његовог пророчанства, па потрчаше сви у свете цркве, нарочито у саборну цркву Пресвете Богородице, и мољаху се са сузама. Дотрча у цркву и свети Прокопије, и павши пред икону Пречисте Мајке Божије мољаше је лијући силне сузе да буде усрдна заступница пред Сином својим и Богом за људе који сагрешише и гнев Божји на се навукоше. А молећи се он, као древни пророк Мојсије, вапијаше к Богу: Опрости, Господе, људима овим грехе њихове; ако нећеш, избриши ме из књиге Своје у коју си ме уписао (2 Мојс. 32, 32).

Пошто се свети Прокопије и сав народ дуго са ридањем молише усрдно к Богу и к Пречистој Богородици, показа се предивно чудо од иконе Пресвете Мајке Божије: миро изиђе из ње, и тецијаше као из извора, и напунише тим миром црквене сасуде. И у то време промени се ваздух и страшни облаци са муњама и громовима удаљише се од града за двадесет потркалишта над пуста места, и тамо одаждише врело камење те сажегоше и уништише многе шуме, а од људи и стоке никога не убише, заступништвом Пресвете Богородице и молитвама светог Прокопија. Од мира пак што истече од иконе Пресвете Богородице, људи се помазиваху благослова ради, и болесници се исцељиваху и здравље добијаху. И би велика радост граду што се избави од очигледне пропасти и што доби на дар целебно миро од благодати Пресвете Богородице.

Свети угодник Божји Прокопије и надаље се по обичају свом прављаше сулуд, мудро скривајући врлину своју пред људима. А какво беше његово трпљење у злопаћењима, и каква милост Божија беше са њим, јасно се види из следећег. Једне године зима беше изузетно љута, мраз неподношљив, ветар ужасан. А паде тада и снег превелики, те многе куће затрпа, и многи људи и стока не само на путевима него и у граду и по селима премрзоше, и птице падаху мртве на земљу, и ништи беху у великој оскудици и муци, и многи од њих измрзоше. Та страховита цича зима продужи се много дана. У то време и свети Прокопије онако наг силно настрада од велике зиме. Једне ноћи он изиђе из црквене паперте и оде прекопута цркве к малим кућицама у којима живљаху ништи, желећи да се бар мало загреје код њих. Ништи, осетивши да он долази, једни чврсто затвараху врата пред њим, а други изиђоше на њега штаповима, и бијаху га, и одгоњаху од себе, вичући: „Одлази одавде, лудо, одлази!“ И он, отишавши од њих, уђе у неку празну просторију, нађе у једном углу псе где леже, и леже поред њих да се мало загреје. Но пси, уставши, побегоше од њега. А слуга Божји, видећи да га се гаде не само људи него и пси, говораше у себи: Нека је благословено име Господње од сада и довека. – И врати се опет у црквени притвор, и седе сагнувши се; и тресући се целим телом он мишљаше да ће издахнути, и мољаше се да му Бог душу прими. Онда изненада осети у себи топлоту и отворивши очи, угледа пред собом ангела Божјег, који му се јавио онако као некада у Цариграду светом Андреју Јуродивом када се овај злопатио од љуте зиме. Ангео имађаше у руци рајску грану, расцветану разним цветовима; додирнувши њоме лице блаженог Прокопија, оживи га, и загреја му тело миомиром оних цветова, као некада Андрејево.

И тако свети Прокопије у злопаћењу свом, надгледан и закриљен милошћу Божјом, проведе ту љуту зиму неповређен. А све то што се догодило с њим, он касније исприча једном блиском пријатељу свом, клирику црквеном, по имену Симеону, пуном богоугодних врлина, потоњем родитељу светог Стефана Пермског. Но пошто споменусмо оца светога Стефана, не треба да прећутимо ни пророчанство светог Прокопија о његовој матери, које по доласку светога у град Устјуг би на следећи начин: У време вечерњег богослужења у саборној цркви тамо дође са својим родитељима трогодишња девојчица Марија; угледавши је, блажени Прокопије јој се поклони до земље, затим громко рече да сви чују: „Ево долази мати великог Стефана епископа, учитеља Пермског.“ Чувши то, многи паметни чуђаху се у себи, говорећи: Може ли у Пермији бити епископа? – Јер у то време Пермски крај још не беше просвећен светом вером, и не беше тамо ниједног хришћанина већ све сам идолопоклоник, све до дана светога Стефана, сина ове девојчице Марије која кад одрасте би удата за гореспоменутог Симеона. Тако се испуни пророчанство светог Прокопија.

Овај праведник често одлажаше на обалу реке Сухоне, близу које се налажаше град Устјуг, и тамо сеђаше на камену. И посматрајући оне што пловљаху у чамцима, самилосно се мољаше Богу за њих, да им да тиху пловидбу. То место на речној обали и камен веома му беху мили, и много пута је молио људе који би се тамо задесили, да му после смрти погребу тело на том месту и камен положе на гробу.

Поживевши много година и провидевши своју смрт, блажени Прокопије оде ноћу к обитељи светог Архистратига Михаила и недалеко од ње престави се ка Господу, а да нико о томе није знао. Престави се свети Прокопије 1303 године осмога јула, на дан истоименог угодника Божјег светог великомученика Прокопија. Те ноћи паде велики снег, око два педа, и покри сву земљу и сву летину, и би студ и мраз и олуја, али ништа не нашкоди плодовима земним, јер сунчана топлота убрзо истопи снег и ваздух постаде врло благ.

Те ноћи на јутарњем богослужењу у саборној цркви јереји и клирици, не видевши Прокопија у цркви, чуђаху се, јер блажени никада не пропушташе ниједно богослужење дневно и ноћно. Они га онда потражише око цркве, али га не нађоше. И пошто блаженога не беше ни на литургији, они га стадоше тражити свуда; тражише га три дана и не нађоше. Тек у четврти дан, недалеко од манастира светог Архангела Михаила они нађоше на крају моста мртво тело његово покривено снегом, са лицем к небу окренутим, рукама на грудима прекрштеним и очима затвореним. Они га онда узеше и чесно на главама својим однеше у саборну цркву, при којој он у паперти проживе многе године. И пошто га прописно опојаше, они га погребоше на његовом омиљеном месту крај реке Сухоне и камен му на гробу положише, као што је за живота изражавао жељу. Потом многа чудеса стадоше се догађати на гробу блаженога Прокопија, и над чесним моштима његовим би подигнута црква. И због многих исцељења од најразноврснијих болести би установљено да се празнује дан његовог престављења. И нешто мало од чудесног житија његовог и необичних подвига његових овде се записа, у честан спомен угодника Божјег Прокопија, на корист читалаца и слушалаца, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног сада и увек и кроза све векове. Амин.

Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски