Ова је изрека проистекла из најузвишенијег монашког подвига! Она значи да благодат Божија треба да се привуче к себи истинским подвигом и, кад се задобије, треба истинским подвигом да се задржи у себи. Они који су се након задобијања благодати предали лењости и немару, изгубили су је.
- Рече авва Марко авви Арсенију: Који је разлог што избегаваш наше друштво и беседу са нама? Арсеније одговори: Бог зна да вас волим, али не могу да будем заједно и са Богом и са људима. На небесима хиљаде и хиљаде хиљада имају једну вољу, а код људи је воља веома разнолика: зато не могу да оставим Бога и да будем са људима.
- Брат је дошао до колибе авве Арсенија – то се догодило у Скиту – и кроз отвор на вратима видео старца као да је сав огњен. Брат је био достојан виђења. Покуцао је на врата. Старац је изашао и, приметивши промену на братовљевом лицу, упитао га да ли је одавно ту и да није нешто видео? Брат је рекао да ништа није видео. Старац је поразговарао с њим и отпустио га је.
део поука из књиге „Отачник“
Нема коментара:
Постави коментар