покушава да води рачуна о стварима на такав начин да нико неће приметити да је неко тужан; и салонски ритуал је замишљен да трансформише погреб у полупријатан доживљај. Постоји чудна завера ћутања у вези са непосредном чињеницом смрти, а и сам леш је улепшан како би прикрио своју смртност. Постојале су у прошлости, па чак и данас постоје у нашем модерном свету, културе чије је средиште смрт, културе у којима је смрт велика свеобухватна преокупација, а сам живот је замишљен углавном као припрема за смрт. Ако некоме само погребно предузеће треба да одврати мисли од смрти, некима другима чак и предмети којима се свакодневно користимо, попут кревета или стола, постају симболи, подсетници на смрт. У кревету се види слика гроба, мртвачки сандук је стављен на сто.
Где је хришћанство у свему томе? Са једне стране, нема сумње
да је проблем смрти централни и суштински у његовој победи Христове победе над
смрћу, и да хришћанство има своје изворе у тој победи. Ипак, са друге стране,
стиче се чудан утисак да, иако се та порука свакако чула, није имала стварног
утицаја на основне људске ставове спрам смрти. Пре ће бити да је хришћанство
прилагодило себе тим ставовима, прихвативши их као сопствене. Није тешко
посветити Богу – у лепој хришћанској проповеди – нове облакодере и светске
вашаре, придружути се, ако не и водити, велике прогресивне и животно афирмишуће
снаге нашег атомског доба, учинити да хришћанство управо изгледа као извор све
те ужурбане и на живот усредсређене активности. А подједнако је лако, при
проповеди на сахрани или спроводу, живот представити као долину патње и таштине,
а смрт као ослобођење.
Хришћански свештеник, који у овоме представља читаву Цркву,
данас мора да употребљава оба језика, да подупире оба става. Али ако је искрен,
мора неизбежно да осећа да нешто недостаје у оба, и то је у ствари сам
хришћански елемент. Јер је лаж представити хришћанску поруку и проповедати
хришћанство као животно-афирмишћуће, без повезивања ове афирмације са Христовом
смрћу, са самом чињеницом смрти, те прећутати чињеницу да за хришћанство смрт
није само крај, већ заиста сама реалност овога света. Али утешити људе и
помирити их са смрћу представљајући овај свет као бесмислено место индивидуалне
припреме за смрт је такође кривотворење хришћанства. Наиме, хришћанство
објављује да је Христос умро за живот света, а не за неки вечни одмор од њега.
Ово кривотворење претвара успех хришћанства (сагласно званичним подацима,
изградња цркава и њихови приходи су на високом нивоу!) у озбиљну трагедију.
Светски човек жели да свештеник буде оптимистичан човек, уклапајући веру у
један оптимистичан и прогресиван свет. И религиозан човек га види као једног
потпуно озбиљног, тужно узвишеног и достојанственог судију светске таштине и
узалудности. Свет не жели религију и религија не жели хришћанство. Једна
одбацује смрт, друга живот. Отуд огромна фрустрација било секуларистичким
тенденцијама животно-афирмишућег света, било морбидном религиозношћу оних који
јој се противе.
Ова ће фрустрација трајати све док хришћани наставе да
поимају хришћанство као религију чија је сврха да помогне, све док наставе да
чувају утилитаристичкусамосвест типичну за стару религију. Јер управо је ово и
била једна од главних функција религије: да помогне, нарочито да помогне људима
да умру. Из тог разлога је религија одувек била покушај да се објасни смрт, да
тим објашњењем помири човека са њом. Које је муке Платон предузео у Федону да
учини смрт пожељном и чак добром и колико често су његове мисли понављане у
историји људског веровања, када је оно у сукобу са поимањем смрти као починка
од овог света, патње и промене. Људи су тешили себе рационализацијом да је Бог
створио смрт и да је она стога исправна, или чињеницом да смрт припада животном
току; они су нашли разноврсна значења у смрти, или пак уверили себе да је смрт
пожељнија од онемоћале старости; они су формулисали учења о бесмртности душе,
тако да, иако човек умире, барем део њега преживљава. Све је то било дуготрајно
настојање да се искуство смрти ослободи неподношљиве јединствености.
Хришћанство, зато што је религија, морало је да прихвати ту
основну функцију религије: да оправда смрт и, у складу са тиме, да помогне.
Чинећи то, оно је мање или више асимиловало стара и класична објашњења смрти,
заједничка практично свим религијама. Јер ни доктрина о бесмртности душе
базирана на супротности између духовног и материјалног, нити она о смрти као
ослобођењу, или смрти као казни, у суштини нису хришћанска учења. Њихова
интеграција у хришћански поглед на свет пре је покварила него објаснила
хришћанску теологију и побожност. Оне су деловале све док је хришћанство живело
у религиозном, то јест смртно усмереном свету. Али оне су престале да делују
чим је свет прерастао ту стару смртно усмерену религију и постао секуларан. Па
ипак, свет је постао секуларан не зато што је постао нерелигиозан,
материјалистички, површан, не зато што је изгубио религију, као што многи
хришћани још увек мисле, него зато што стара објашњења у ствари не објашњавају.
Хришћани често не схватају да су они сами, или пре хришћанство, били главни
фактор у том ослобођењу од старе религије. Хришћанство је својом поруком,
нудећи пуноћу живота, допринело више него било шта друго ослобађању човека од
страхова и песимизма религије. Секуларизам у том смислу је феномен унутар
хришћанског света, феномен немогућ без хришћанства. Секуларизам одбацује
хришћанство у мери у којој је оно себе идентификовало са старом религијом, и у
којој намеће свету објашњења и учења о смрти и животу које је само уништило.
Међутим, била би велика грешка сматрати секуларизам као
просто одсуство религије. У питању је заправо врста религије, те тако, и једно
објашњење смрти и помирење са њом. То је религија оних који су уморни од
објашњавања света на основу једног другог света о коме нико ништа не зна, и
живота објашњеног у смислу преживљавања о коме нико нема појма; другим речима,
уморни од давања животу важности на основу смрти. Секуларизам је једно
објашњење смрти на основу живота. „Једини свет који познајемо је овај свет,
једини живот који нам је дат је овај живот“, тако мисли секулариста, „и на нама
људима је да га учинимо што смисленијим, богатијим, срећнијим колико је то
могуће“. Живот се завршава смрћу. То је непријатно, али пошто је природно,
пошто је смрт универзални феномен, најбоља ствар коју човек може да уради по
том питању је да то просто прихвати као нешто природно. Све док живи, међутим,
не треба да мисли на то, него би требало да живи као да смрти нема. Најбољи
начин да се заборави на смрт је да се буде запослен, користан, посвећен великим
и племенитим стварима, да се гради један увек бољи свет. Ако Бог постоји (а
огроман број секулариста чврсто верује у Бога и употребљивост религије за своје
удружене и индивидуалне подухвате) и ако он, у својој љубави и милости (пошто
сви ми имамо заједничке мане) хоће да нас награди за наш посао, корисност и
исправан живот вечним одморима, традиционално названим бесмртност, управо је то
његов отмени посао. Но, бесмртност је један додатак, премда вечан, овом животу,
у којој сва права интересовања, све праве вредности могу да се нађу. Америчко
погребно предузеће је заиста прави симбол секуларистичке религије јер изражава
подједнако мирно прихватање смрти као нечега природног (кућа међу другим кућама
без ичег посебног у себи) и порицање присутности смрти у животу. Секуларизам је
религија јер он има веру, јер он има своју сопствену есхатологију и етику. И он
делује и помаже. Искрено, ако је помоћ била критеријум, морало би се признати
да животно усмерени секуларизам помаже у ствари више него религија. Да би се
такмичила са њим, религија мора себе да представи као прилагођавање животу,
саветовање, обогаћење, мора да се рекламира у подземним железницама и
аутобусима као користан додатак Вашој насмејаној банци и свим осталим
насмејаним трговцима: пробај, помаже. И религиозни успех секуларизма је тако
велики да наводи неке хришћанске теологе да се одрекну баш категорије
трансцедентности или, много једноставније речено, саме идеје Бога. То је цена
коју морамо да платимо ако желимо да будемо схваћени и прихваћени од модерног
човека: да обзнанимо гностицизам двадесетог века.
Али управо овде се дотичемо саме сржи ствари. За хришћанство
помоћ није критеријум. Истина је критеријум. Сврха хришћанства није да помаже
тако мирећи их са смрћу, него да открије истину о животу и смрти у смислу да
људи могу да буду спасени том истином. Спасење, међутим, не само да није исто
што и помоћ, него је, у ствари, супротно њој. Хришћанство се не слаже са
религијом и секуларизмом, не зато што они нуде недовољно помоћи, него управо
зато што они задовољавају, што они одговарају потребама човека. Ако је сврха
хришћанства била да уклони од човека страх од смрти, да га помири са смрћу, не
би било користи од хришћанства, јер су то остале религије урадиле заиста боље
него хришћанство. И секуларизам управо производи људе који ће задовољно
заједнице ради умрети, а не просто живети, за остварење циља, што год то могло
бити.
Хришћанство није помирење са смрћу. Оно је откривење смрти
зато што је откривење живота. Христос је тај живот. И једино ако је Христос
живот, смрт је оно што хришћанство објављује да она јесте, наиме, непријатељ
који треба да буде побеђен, а не мистерија која треба да буде објашњена.
Религија и секуларизам објашњавајући смрт, дају јој статус, начело, чине је
нормалном. Једино је хришћанство обзнањује ненормалном, и стога, стварно
ужасном. На Лазаревом гробу Христос је плакао и када се сам час његове смрти
приближио, „он се стаде врло жалостити и туговати“. У Христовом светлу, овај
свет, овај живот су изгубљени, и с оне стране просте помоћи, не зато што је у
њима страх од смрти, него зато што су прихватили и нормализовали смрт.
Прихватили Божији свет као космичко гробље које треба да буде укинуто и
замењено једним другим светом који личи на гробље (вечни одмор) и назвати то
религијом, живети у космичком гробљу и „отарасати се“ свакодневно хиљада
лешева, бити одушевљен праведним друштвом и бити срећан, то је човеков пад.
Није у питању човекова неморалност или злочини који га показују као пало биће,
већ је његов позитивни идеал, религиозни или секуларни, и његово задовољство
тим идеалом. Тај пад, међутим, може једино да разоткрије Христос, јер нам је
једино у Христу пуноћа живота откривена, и стога смрт постаје грозна, сам пад
од живота, непријатељ. Управо овај свет, а не неки други свет, овај живот, а не
неки други живот, су ти који су дати човеку да буду тајна божанске присутности
као заједничарења са Богом, које је једино могуће кроз овај свет, овај живот
преображењем истог у заједничарењу са Богом, на шта је човек био позван.
Страхота смрти је стога не у томе што је она крај и физичко уништење. Одвајање
од света и живота, она је и одвајање од Бога. Мртав не може прославити Бога.
Другим речима, то је када Христос открива нама живот, што можемо да чујемо у
хришћанској објави о смрти као непријатељу Бога. То је ако живот плаче у гробу
пријатеља, ако сагледава ужас смрти, та победа над смрћу почиње.
***
Пре смрти је међутим умирање: развој смрти у нама физичким
пропадањем и болешћу. Овде опет хришћански приступ не може просто да буде
идентификован, било са оним модерног света, било са оним који карактерише
религију. Јер за модерни секуларни свет, здравље је једино нормално стање
човека; стога се против зараза треба борити, и модерни свет то заиста добро
чини. Бонице и медицина су међу његовим најбољим достигнућима. Ипак, здравље
има границу: смрт. Долази време када су научна средства исцрпљена, и то модерни
свет прихвата просто и јасно као што прихвата саму смрт. Долази тренутак када
пацијент треба да буде препуштен смрти, да буде склоњен са одељења, што се и
чини мирно, како доликује, хигијенски, као део свеопште рутине. Све док је
човек жив, треба урадити све да се одржи у животу; чак и ако је његов случај
безнадежан, то не сме да му се саопшти. Смрт никако не сме да буде део живота.
И иако свако зна да људи умиру у болницама, њихова свеопшта атмосфера и етос су
они ведрог оптимизма. Објекат модерне медицинске успешне бриге је живот, а не
смртни живот.
Религијско гледиште болест сматра пре неголи здравље
„нормалним“ стањем човека. У овом свету смртне и променљиве материје, патње,
болест и туга су нормална стања живота. Болнице и медицинска нега морају постојати,
али у смислу верске дужности, а не као реална корист за здравље као такво.
Здравље и лечење су увек држани за милост Божију; са религијске тачке гледишта
и право излечење је чудесно. А то чудо је извршио Бог, опет, не зато што је
здравље добро, већ зато што то доказује Божију моћ и враћа људе Богу.
У њиховим коначним резултатима ова два приступа су неспојива
и ништа не открива боље забуну хришћана по овом питању него чињеница да данас
хришћани прихватају оба од њих као подједнако неоспорна и истинита. Проблем
секуларне болнице је решен преко оснивања хришћанских капела у њој, а проблем
хришћанске болнице чињење исте модерном и научном, тј. што је више могуће
секуларном. Међутим, у суштини, имамо прогресивно предавање религијског
приступа пред секуларним из разлога који смо раније већ анализирали. Модерни
свештеник тежи да постане не само асистент медицинском доктору, већ и терапеут
у својој личној области. Све врсте метода пасторалне терапије, посећивање
болнице, брига о болесном, које испуњавају каталоге теолошких семинара, су
добри показатељи овога. Али, да ли је то хришћански приступ, и ако није, треба
ли просто да се вратимо старом, религијском приступу?
Одоговор је не, то није хришћански приступ; али не треба ни
просто да се вратимо. Морамо открити непроменљиву, још увек савремену,
светотајинску визију човековог живота, те тако и његове патње и болести; визију
која је одувек била црквена, чак и када смо је ми хришћани заборавили или
погрешно разумели.
Црква сматра излечење за тајну. Али неразумевање овога током
многих векова потпуне идентификације Цркве са религијом (неразумевање од кога
су све тајне патиле, читава теологија светих тајни), је довело до тога да је
тајна јелеосвећења постала у суштини тајна смрти, један од последњих обреда,
који отвара човеку мање или више сигуран пролаз у вечност. Постоји опасност да
се данас, са растућим интересовањем за излечење међу хришћанима, ова тајна
схвати као тајна здравља, користан додатак секуларној медицини. Но, оба погледа
су погрешна, јер обома недостаје светотајинска природа чина. Света тајна, као
што већ знамо, је увек прелажење, преображај. Ипак, то није прелажење у
натприроду, већ у Царство Божије, свет који долази, у саму реалност овога света
и његовог живота као испуњеног и обновљеног Христом. То је преображај, не
природе у натприроду, него старог у ново. Света тајна стога није чудо којим Бог
крши, тако да кажемо, законе природе, већ пројава коначне истине о свету и
животу, човеку и природи, истине која је Христос.
И исцељење је тајна зато што његова сврха или циљ није
здравље као такво, обнављање физичког здравља, већ улазак човека у живот
Царства, у радост и мир Духа Светога. У Христу све на овом свету, а то значи и
здравље и болест, радост и патња, је постало уздизање и улазак у тај нови
живот, његово очекивање и предокушај. У овом свету патња и болест су заиста
нормални, али сама њихова нормалност је ненормална. Откривење коначног и
сталног пораза човека и живота, пораза који делимичне победе медицине, ма
колико дивне и заиста чудесне, не могу коначно да превазиђу. Али у Христу патња
није уклоњена; она је преображена у победу. Сама смрт постаје победа, пут и
улазак у Царство, и то је једино истинско излечење.
Имамо човека који пати од бола у свом кревету и Црква долази
к њему да обави тајну исцељења. За тог човека, као и за сваког човека на
читавом свету, патња може да буде пораз, пут потпуног препуштања тами, очају и
самоћи. То може да буде умирање у правом смислу те речи. Па ипак, то такође
може да буде коначна победа човека и живота у њему. Црква не долази да обнови
здравље у том човеку, просто да замени медицину када је ова исцрпела своје
сопствене могућности. Црква долази да уведе тог човека у љубав, светлост
Христову и живот. Она не долази само да га утеши у његовим патњама, не да му
помогне, већ да га учини мучеником, сведоком Христовим у самим његовим патњама.
Мученик је онај који сагледава „небеса отворена и Сина човечијег где стоји с
десне стране Богу“ (Дап 7, 56). Мученик је онај за кога Бог није друга и
последња шанса да заустави грозан бол; Бог је сам његов живот, и стога све у
његовом животу води Богу и уздиже се до пуноће љубави.
У овом свету биће тешкоћа. Било да је сведена од стране
самог човека на минимум, било да је понуђено олакшање религијским обећањем
награде на другом свету, патња остаје овде, она остаје грозно нормална. Па
ипак, Христос каже: „Не бојте се, ја сам победио свет“ (Јн 16, 33). Кроз његову
сопствену патњу, не само да је сва патња задобила смисао, већ јој је дата моћ
да сама постане знак, тајна, објава, долазакте победе; човеков пораз, само
његово умирање, је постало пут живота.
***
Почетак ове победе је Христова смрт. Такво је вечно Еванђеље
и оно остаје лудост не само за овај свет, већ и за религију све док је то
религија овога света („да се не обеснажи крст Христов“). Литургија смрти
хришћанина не почиње када је човек дошао до неизбежног краја и његов леш лежи у
Цркви како би се савршио последњи чин док ми стојимо около као тужни и
разочарани сведоци достојанственог одласка човека из света живих. Она почиње
сваке недеље у цркви, када човек узлазећи ка небу, „напушта све земаљске
бриге“; она почиње сваког празника; она почиње нарочито радошћу Васкрса. Читав
живот Цркве је својеврсна тајна наше смрти, зато што је све то објава Господње
смрти, сведочанство његовог васкрсења. Па ипак хришћанство није на смрт
усредсређена религија; оно није мистеријски култ у коме ми се нуди објективно
учење спасења од смрти у прелепим церемонијама, и који захтева да верујем у то
и тако се користим његовим добрима.
Бити хришћанин, веровати у Христа, значи и увек је значило:
спознати на надразумски, но ипак апсолутно известан начин звани вера, да је
Христос живот свег живота, да је он лично живот, и стога, мој живот. „У њему
беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн 1, 4). Сва хришћанска учења, она
о оваплоћењу, искупљењу, покајању, су објашњења, последице, али не и узрок те
вере. Једино ако верујемо у Христа постају све те тврдње валидне и постојане.
Али сама вера није прихватање ове или оне тврдње о Христу, већ самога Христа
као живота и светлости живота. Јер „и живот се јави, и видели смо, и сведочимо,
и објављујемо вам живот вечни, који беше у Оца и јави се нама“ (1Јн 1, 2). У
том смислу хришћанска вера је радикално другачија од религијске вере. Његова
полазна тачка није веровање него љубав. У себи и по себи, сво веровање је
делимично, фрагментарно, крхко. „Јер делимично знамо и делимично пророкујемо…
док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати“. Једино
„љубав никад не престаје“ (1Кор 13). И ако волети некога знати имати свој живот
у њему, или пре да је он постао садржина мог живота, волети Христа је познавати
и имати га као живот свог живота.
Једино ово имање Христа као живота, радост и мир
заједничарења са њим, поузданост његовог присуства, чини смисленом објаву
Христове смрти и сведочење његовог васкрсења. У овом свету Христово васкрсење
никада не може да постане једна објективна чињеница. Васкрсли Христос се
показао Марији и „угледа Исуса где стоји, и не знађаше да је Исус“ (Јн 20, 14).
Он је стајао на обали Тиверијадског језера, али апостоли „нису знали да је то
Исус“. И на путу за Емаус очи апотола „су задржане да га не познају“ (Лк 26,
16). Проповед васкрсења остаје лудост за овај свет и није чудо да сами хришћани
настоје да га објасне практично деградирајући га на претхришћанско учење о
бесмртности и преживљању. И заиста, ако је учење о васкрсењу само доктрина, ако
се у то верује као у неки догађај будућности, као у мистерију другог света, оно
није суштински другачије од других доктрина у вези са другим светом и може се
лако помешати са њима. Било да је у питању бесмртност душе, било васкрсење
тела, ја не знам ништа о њима и свака дискусија постаје пре спекулација. Смрт
остаје исти мистериозни пролаз у мистериозну будућност. Неизмерна радост коју
су апостоли осетили када су видели васкрслог Господа, то што им гораше срце на
путу за Емаус, нису настали услед мистерија једног другог света које су им
откривене, него зато што су видели Господа. И он их је послао, не да
проповедају и објављују васкрсење мртвих, не доктрину смрти, већ покајање и
опроштај грехова, нови живот, Царство. Они су обзнанили оно што су знали, да је
у Христу нови живот већ почео, да је он вечни живот, пуноћа васкрсење и радост
света.
Црква је улазак у васкрсли живот Христов; она је
заједничарење у вечном животу, радост и мир у Духу Светом. Она је очекивање
дана незалазног Царства; не неког другог света, већ испуњења свих ствари и свег
живота у Христу. У њему је сама смрт постала један акт живота, јер ју је он
испунио собом, својом љубављу и светлошћу. У њему „јер је све ваше…свет, или
живот, или смрт, или садашње, или будуће, све је ваше, а ви сте Христови, а
Христос Божији“ (1Кор 3, 21-23). И ако учиним тај нови живот својим, својом
учинимо и ту глад и жеђ за Царством, то очекивање Христа, поузданост да је
Христос живот, онда ће сама моја смрт бити један акт заједничарења са животом.
Јер нити живот нити смрт не могу да нас раставе од љубави Христове. Не знам
када ће и како пуноћа доћи. Не знам када ће све савршено бити у Христу. Не знам
ништа о када и како. Али знам да је у Христу тај велики прелаз, пасха света
почела, да светлост долазећег света долази до нас у радости и миру Светога Духа,
јер Христос васкрсе и живот влада.
Коначно, знам да је та вера и то поуздање оно што испуњавају
радосним значењем речи светог апостола Павла које читамо сваки пут када славимо
прелазбрата или сестре, неког уснулог у Христу: „Јер ће сам Господ са
заповешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у
Христу васкрснути; а потом ми живи који останемо бићемо заједно са њима
узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господ
бити“ (1Сол 4, 16-17).
Извор: Митрополија Црногорско-приморска
Нема коментара:
Постави коментар