Црквено питање у Украјини уопште није питање односа према
Москви. Ово намерно говорим због оних Руса који понављају: „Па дајте им више ту
аутокефалију, само закониту, и наступиће мир.“
Мира неће бити. Зато што се не ради о Москви, него о Цркви.
О њеној природи и суштини. Непријатељ жели да Црква не постоји, већ да постоји
само њен привид у виду карикатуре.
Већ је било време кад су православци у Украјини потпадали
под Цариград. Пре присаједињења с Московском патријаршијом. Али тада су, у XVII
веку, пољски племићи и издајници-унијати православце називали „агентима турског
султана“. Шпијунима истог овог истамбулског патријарха код којег данас трче
колико их ноге носе као што су раније трчали за Комсомолом.
Тако да није ствар у Москви и у Истамбулу, већ у православљу.
Ако си православац у нечијим очима ћеш увек бити агент.
То је питање Цркве.
Ако је јака, паметна и праведна то значи да је опасна.
Потребна је припитомљена и послушна Црква. А још је боље ако је грешна и прљава
(као сама власт) како би се остварио принцип „с ким си – такав си“. Због тога
истинску Цркву треба помешати с лажном црквом. Истину с расколом.
Јер раскол је права канализација. Растрижени, многоженци,
хомосексуалци (ухваћени у греху), каријеристи без икаквих принципа и сл. чине
сваки раскол. Преко раскола се Господ „каналише“ у људску прљавштину која је
упала у црквену ограду и украсила се крстовима и камилавкама у мирно доба.
Поставља се питање: како учинити да мање
развратника-каријериста дође до високог чина у мирно доба? Јер у немирна
времена управо они ће свакога први издати и стаће на чело жаришта раскола.
Питање је логично остало да виси у ваздуху. Није решено у току дугих векова. Не
решава се нигде и историја никога ничему не учи. Зато идемо даље.
Загледајте се у лица расколника. Сложићете се: то су прерушени
људи. Они су свештеници као што сам ја цар. У мени нема ничег царског, а у њима
– ничег свештеничког. Загледајте се. Просто скините копрену с очију. Ове чике
су отишле у попове просто зато да не би радиле као руковаоци машина на пољу.
Они немају друге основе за избор „професије“.
У расколу нема монаштва. Дух подвига је расколу туђ још више
него што је дух чедности туђ „лепотици“ која тргује својим телом на железничкој
станици. У расколу нема манастира, а они који постоје су више туристичке
агенције с прерушеним службеницима.
У расколу нема црквене науке. Шта ће уопште злочинцу знање?
Знање може да пробуди савест. Оно може да подрије оне привидне темеље на којима
се гради идеологија раскола. Зато је знање (као подвиг монаштва и истинско
свештенство) туђе расколу. Шта остаје?
Остају бандити у картонским камилавкама налик на
деда-мразове из локалног позоришта. Остају каријеристе и прави духовни
преступници које свака злочиначка власт толико воли због потпуне подударности
карактера. Тако је и бољшевицима била потребна такозвана „жива црква“,
обновљенци, како би изазвали пометњу у народу и обескрвили истинску Цркву.
Узгред речено, историчар обновљенчества, ђакон-троцкиста
(тако је сам себе називао) Краснов-Левитин поделио је обновљенце на три
категорије. Прву и бројчано минималну чине идеалисти и романтичари. Они су
сањали о обновљеној Цркви и ради обнављања су черечили њено живо тело. Други су
многобројнији. То су равнодушни попови. Њима је било свеједно уз ког архијереја
ће служити, по каквим обредима и кога ће помињати. Само да им служба обезбеди
парче хлеба. (По речима светитеља Димитрија Ростовског „не ради Исуса, већ где
се добро куса“.) А трећи су оно врло познато и одабрано смеће које се састоји
од развратника, интриганата и каријериста који су права брука и срамота. Ако се
боље загледамо у раскол у Украјини, видећемо да се састоји од истих ових
категорија делатника. Вероватно су ове три категорије псеудоцрквених људи
постојале и увек ће постојати тамо где Црквени Брод буде у зони непогоде.
У Украјини се не дешава ништа ново. Откако је смишљена и
остварена идеја уније, уцена, превара, мито и отворено насиље се увек користе
против оних који воле Бога и стреме ка томе да живе у Духу. Уз приче о „декомунизацији“
украјинска власт се понаша исто као бољшевици-атеисти, па чак и горе.
Да ли ће Црква опстати? Опстаће. Црква живи захваљујући
Христу, а над Христом чак ни смрт нема власт, а не истамбулски папирићи,
америчке сплетке и националистичка ђавоиманост. Али је очигледно да предстоји
борба, а с њом и бол и ране и делимични губици. Врло много ће зависити од
архијереја. Неки ће зачуђено открити да се њихов посао не састоји толико у томе
да достојанствено благосиљају двама рукама, колико да подвижнички бране и
проповедају веру и чувају народ од паклене чељусти.
„Опасна и завидна висина“ – тако је епископску службу
називао светитељ Григорије Богослов. „Завидна“ је зато што је служба повезана с
великом влашћу и исто тако великим поштовањем у данима мира. А „опасна“ је зато
што је у данима борбе епископ жива мета, подвижник вере, наследник отаца и
исповедник. Кад дође невоља ниси више менаџер на високој дужности, већ кормилар
брода који је доспео у опасност. Онај ко се за то није унапред припремио и чије
буцмасте руке без жуљева нису навикнуте на рад, издаће и касније ће целог
живота смишљати себи оправдање. Таква су, хвала Богу, у Украјинској Цркви за
сада само двојица.
Чекамо реакцију Помесних Цркава. Већина њих за сада ћути,
иако се дешавају ствари које далеко превазилазе оквире свега уобичајеног.
Цариграду треба показати његово законито место и границе његових законитих
овлашћења и то треба да учине патријарси лично, синоди и сабори православног
клира у целом свету.
А Руска Црква мора да схвати да је у питању рат против ње и
против Самог Господа. Као што Донбас не крвари због личних грехова, већ „због
себе и због оног момка“, тако су православци у Украјини примили први снажан
ударац савременог сатанизма. Они који опстану својим прекаљеним и подвижничким
духом ће предводити све нас.
Не можемо да не размишљамо, да не говоримо, да се не молимо
и да не примењујемо на себе оно што се дешава у земљи Јова Почајевског и
Димитрија Ростовског. Понављам, није ствар у јурисдикцији. Ствар је у томе да
ли ће Христова Црква остати тамо где је Владимир започео дело хришћанског
обнављања Русије или ће је заменити груби фалсификат у којем нема благодати и
истине. Управо ово питање се поставља.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
Нема коментара:
Постави коментар