Слово о молитви, обоготворујућој врлини, која у себи садржи и све остале врлине 4

Говорио нам је отац Хризостом, пустињак: „У Кавсокаливији је живео један стари монах по имену Анатолије. Имао је ангелски глас. Кажу да би сваки пут кад би певао 'Достојно јест' 
од превелике радости у срцу уздигао и раширио руке, и да су се тада, како причају, кандила померала. Једном сам силазио из скита Свете Ане и зачуо сам га како пева. 'Какав глас', рекао сам у себи. 'Да ли то ангели певају?'”

***

Један монах - подвижник причао нам је следеће: „Ђаво превасходно хоће да нас спречи да се молимо. Чим неко почне да се моли, непријатељ покушава да помислима и разним маштаријама развеје његов ум. Уколико на тај начин ништа не постигне, појављује се он сам, само и једино зато да би нас узнемирио и приморао да прекинемо молитву. Једног дана, кад сам клекнуо на колена да бих се молио, иза мене се појавила јака светлост. Разумео сам да је то ђаво. Нисам обраћао пажњу и наставио сам непомућено да се молим. Са моје леве стране, на растојању од једног метра, појавила су се два ђаволчића. Почели су да плешу и да играју покушавајући да ме засмеју...”

***

Поред свог великог подвижништва, сједињеног с најдубљим смирењем, подвижник Тихон поседовао је и дар непрестане молитве, која се настављала чак и кад спава.

„Кад се молиш”, говорио је он, „молитва треба да се сједини са срцем, као када лепком залепиш две ствари.”

Он је рекао и следеће: „Пре него што започнеш неко дело, треба да се помолиш Богу говорећи: 'Боже мој, дај ми снагу и просветли ме.' Кад завршиш, треба да кажеш: 'Слава Богу!'”