постом и молитвом је било и пропраћено њихово полагање руку нових Епископа којима је по прејемству било обавезно да у потпуности наставе делâ апостолског служења.
Пре него што своју пажњу усмеримо на значај Светих славних и свехвалних Апостола и на пост који је установљен у њихову част, неопходно је да се на почетку подсетимо шта је то пост у свом најдубљем значењу. Врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима, те је због тога сваки подвиг у виду поста и молитве неодвојив од литургијског живота. Живећи у овом свету, који по речима црквеног песника представља море узбуркано буром искушењâ и тешкоћâ, хришћани своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини.
Најраније помињање поста налазимо на првим страницама
Светога Писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима
Адаму и Еви), јесте заповест о посту: И запрети Господ Бог ч1овеку говорећи:
једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с
њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш. (Пост. 2, 16-17). У Новом
Завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да
пост није циљ сâм по себи, већ је он средство нашег сједињења са Њим, јер по
речима Сâмог Спаситеља „овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17,
21).
Свети Григорије Палама о циљу поста саветује хришћане: „Циљ
поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење
душе“. Преподобни Јустин Ћелијски о пост поучава: „Постећи постом - постом душе
и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гнева,
од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од
среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране.
Пости тело да не преовладају страсти у њему, него да се смирава постом. Ето,
тако нас Света Црква припрема за Свето Причешће“. По учењу Светог Симеона Архиепископа
солунског „пост је дело Божије које нас приближава Ангелима, пост убија тело да
би душа живела и њиме се чистимо од страсти.ˮ
Свети Симеон нови богослов о посту благовести: „Пост је начело и основа
сваког духовног деловања. Какву год врлину да надограђујеш на основу поста, све
ће бити непобедиве над потресима као здање на тврдом камену. А када измакнеш
основу, односно пост и на његово место ставиш засићење стомака и друге неумесне
жеље, тада ће све врлине бити потресене и разнете од стране лоших помисли и
потока страсти, као што ветар разноси песак – сво здање врлине се руши.“
У Цркви се пост, покајање и учешће у Евхаристији
подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према
Богу, према светињи живота и према самој храни. Велики Златоуст нас о посту
поучава: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само
одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не
учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло
што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш
самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“. Пост никада
није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен дубоким литургијским
опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Рекао бих, као
што у светотајинском животу свака Света тајна свој печат добија у Светајни
Цркве (Евхаристији), тако пост и подвиг хришћанâ свој врхунац добија у
Евхаристијском сабрању као централном догађају хришћанског живота.
У древном старечнику, збирци изрекâ египатских пустињакâ,
налази се разговор између Светог Макарија Великог и лобање једног многобожачког
жреца: „Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох
бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори.
Упитах је: ко си ти? А она одговори: Ја сам био идолски жрец за многобошце који
су живели у овом месту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби
састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада
добију мало утехе. Старац ће на то: о каквој се утехи ради и о каквим мукама?
Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под
нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може
никога видети лицем к лицу, него су свачија леђа прилепљена за леђа другог. Кад
се ти помолиш за нас, онда делимично видимо лица једни другима. Ето, то је
утеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човек…“
Ова дивна и поучна прича нам сликовито показује да је
најдубљи пакао за свакога човека управо немогућност гледања лица брата свога, и
општења са другим човеком, тј. немогућност општења са Господом, по чијем лику
смо сви саздани. Наш подвижнички начин живота или, једноставније речено, наш
пост подразумева учешће у Тајни над тајнама (Светој Литургији) у којој се
сједињујемо са Богом и једни са другима. Свети Апостол Павле о евхаристијском
заједничарењу богомудро поучава: „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли
заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер
један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба
причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17). Крштењем човек постаје литургијско –
богослужбено биће, које има потребу за служењем Богу, али изнад свега, има
потребу за заједничарењем са Господом који је ваистину истински Хлеб Живота.
Сваки наш духовни труд на пољу духовног изграђивања не
доноси никакав плод без активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, а
пре свега, без учешћа у Светој Литургији која јесте наше учествовање у Трпези
Царства небеског. Старац Емилијан
Симонопетријски нас поучава: „Светом Литургијом настављамо дело Христово и,
сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо
Сâмога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си
невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински,
овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје
душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом
моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој,
моћном и пречистом руком Твојом дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју.
Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сâм Христос. Шта
ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет.“
Кратак преглед вишедневних постовâ
У хришћанском животу који је увек саображен са богослужбеним
ритмом, можемо уочити два веома битна времена који се међусобно смењују: Време
припреме (поста) и време испуњења (празновања). Тако у свештеној традицији наше
свете Цркве, постове као благословене дане припреме можемо поделити на
вишедневне, једнодневне и седмичне. Вишедневни постови су: 1. Света
Четрдесетница (или Велики Васкршњи пост); 2. Светоуспенски пост; 3. Апостолски
пост; 4. Божићни пост; Једнодневни постови су такође обично повезани за
одређени празник: Крстовдан, Усековање главе Светог Јована Крститеља, као и у
навечерје празника Θεοφάνεια
(Богојављења). Седмични постови су свака среда и петак у току године,
изузев оних дана када је пост забрањен.
О Светим Апостолима и њиховом месту у богослужењу
Црква нас на значај Светих апостола подсећа како њиховим
присуством у седмичном и годишњем богослужбеном кругу, тако и њиховим
празницима које прослављамо у свештеном континуитету од првих векова до данас.
На значај Светих апостола указује и пост који је установљен у њихову част, али и бројни свети храмови у
нашој помесној цркви и васцелој васељени који за своје патроне имају Свете
славне и свехвалне апостоле. Када говоримо о богослужбеном прослављању Светих
апостола подсећамо да је у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак
посвећен њима, док у годишњем богослужбеном кругу поред сабора дванаесторице и
сабора седамдесеторице апостола, имамо и појединачне празнике када савршавамо
молитвени спомен на неког од апостола. Свакодневно на богослужењима спомињемо
Свете апостоле као верне ученике Христове и ватрене проповеднике наше вере, али
и на свакој светој Литургији удостојени смо да саборно слушамо одељке из
посланица Светих Апостола. Поред вредног
неуморног проповедања и писања посланица, Свети апостоли су Господа
прославили и као писци (састављачи) анафорâ. Тако данас имамо три Свете
литургије чији су аутори управо апостоли: 1. Литургију Светог апостола Марка;
2. Литургију Светог Апостола Јакова; 3. Литургију Пређеосвећених дарова Светог
Апостола Јакова. Вредно је споменути да наш народ посебно прославља и за своје
молитвене заступнике пред Богом призива Свете апостоле, а на то указују бројни
храмови које је наш народ подигао у њихову славу и част. Храм Светих Апостола
Петра и Павла у старом Расу, данашњем Новом Пазару, познатији као Петрова Црква
најстарије је богослужбено место у нашем народу. Овде можемо споменути и београдски
храм Светих Апостола Петра и Павла на Топчидеру који је најстарији међу
београдским светињама.
Грчка реч απόστολος (апостол) значи онај који је послан, или
посланик. Еванђелист Лука нам у свом еванђељу сведочи да је Господ своје
ученике назвао апостолима (посланицима) благе вести Еванђеља Његовог. Богата
химнографија која велича Свете апостоле сведочи да је Господ установио
апостолску службу ради ширења еванђелске науке, те тако апостоле у
богослужбеним песмама називамо светим славним, свечасним и свехвалним ученицима
који су својим рибарским мрежама додирнули морску дубину, а својим богомудрим
учењем додирнули дубине наше Богочежњиве душе. У еванђељима се често називају и
дванаесторица, што по тумачењу Светог Теофилакта охридског има дубоко символички
смисао и са Старим Заветом упоређујући број дванаест Апостола са дванаест
синова Јаковљевих, који су били вође Израиљског народа, док за нас апостоли
(дванаесторица) представљају вође ка радости Царства небеског. Надахнути силом Светога Духа коју су примили
у дан Свете Педесетнице апостоли су ширили реч Божју не само проповедањем, већ
и постављањем (полагањем руку) нових Епископа који постадоше њихови наследници
до данас. Овај благословени и непрекинути акт назива се апостолско прејемство.
Апостоли су имали и пастирску службу у првој Цркви, а ту службу су најопитније
исказивали кроз чињење чуда у име Божје, сведочећи на тај начин послање на које
их Господ послао у свет. У символу вере исповедамо да је Црква једна Света,
саборна и апостолска. Овим исповедањем сведочимо да смо верни наследни
апостолске вере. Исповедамо да је Црква једна, света, саборна и апостолска.
Једна је јер представља једно тело Христово, света је јер се у њој остварује и
актуализује вечна заједница са Богом,
саборна је јер се у њој пројављује
суштинска саборност у Духу Светоме, а апостолска је јер се суштинска и
благословена вера преноси преко Апостола до нас.
Установљење поста у част Светих апостола (развој и значај)
Најстарија сведочанства о посту Светих славних и свехвалних апостола
налазимо код Светог Атанасија Александријског који сведочи: „У седмицу после
празника Свете Педесетнице народ је постивши и проводећи време у појачаној
молитви ишао у цркву…ˮ Сведочанство налазимо и у путопису монахиње Етерије која
каже: „Већ идућег дана Свете Педесетнице сви посте по обичају као и сваке
године, осим суботњег и недељног дана када је пост забрањен.ˮ У Апостолским
установама такође налазимо једно поуздано сведочанство: „Пошто сте ви
прославили празник Свете Педесетнице, славите једну седмици, а након тога
постите једну седмицу.ˮ Из ова три битна сведочанства можемо закључити да је у
почетку овај пост био повезан са празником Свете Педесетнице и да је упражњаван
као вид благодарења за све дарове којима нас је Господ благодаћу Светога Духа
наградио. Благодарствени пост након Свете Педесетнице темељ је и претеча поста
који је Црква установила у част Светих апостола који својим светим животом
постадоше истински духоносци и преносиоци Духовске радости. Знаменити патријарх
александријски Теодор Валсамон из једанаестог века доноси једно важно
сведочанство о апостолском посту: „После седам дана од Свете Педесетнице почиње
пост и завршава се уочи празника Светих првоврховних апостола Петра и Павла.ˮ О
апостолском посту богомудро нас поучава и Свети Симеон солунски: „Апостолски
пост установљен је у част Светих апостола јер се ми кроз апостоле удостојисмо
многих добарâ и јер они нама постадоше истински учитељи поста, послушности и
уздржљивости. Ово, по речима Светог Симеона солунског, сведоче и Латини,
поштујући постом апостоле у дане њиховог спомена. А ми у сагласности са
Апостолским установама, које је саставио Климент, празнујемо једну седмицу
после Свете Педесетнице, а затим од идуће постом и молитвом указујемо част
апостолима који су нам и предали пост.ˮ
И данас апостолски пост почиње у понедељак након прве недеље
по Педесетници (Свих Светих), и траје до празника Светих апостола Петра и
Павла. Почетак поста зависи од годишњег празновања Пасхе, те тако овај пост
најкраће може да траје једну седмицу и
један дан, а најдуже шест седмицâ. У Православној Грчкој апостолски пост увек
траје краће него код нас. Као што је познато у грчкој се празници прослављају
по новом календару, али Пасхалија је иста као у нашој помесној Цркви, те тако и
апостолски пост увек почиње као и код нас, али се завршава раније јер они
празник Светих апостола Петра и Павла прослављају 29. јуна. Црква нас позива на
овај пост имајући пред собом пример самих апостола који су, примивши Светога
Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање
еванђеља, а постом и молитвом је било и пропраћено њихово полагање руку нових
Епископа којима је по прејемству било обавезно да у потпуности наставе
делâ апостолског служења (Дела 14:23).
Наш савремени светитељ преподобни Пајсије Светогорац о
значају поста Богонадахнуто поучава: „Постом човек показује своју добру вољу.
Услед благочашћа, он прихвата подвиг, аскезу, и Бог му помаже у томе. Међутим,
ако човек присиљава самога себе и каже: „Шта да радим? Ево, опет је петак и треба
да постим“, он онда мучи самога себе. Ако, пак, проникне у смисао поста, и ако
пост упражњава због љубави према Христу, он ће се том посту радовати. „На тај
дан“, размишља такав човек, „Христос је био разапет, и Њему нису дали чак ни
воду да пије, него су га напојили оцтом. Ни ја данас читавога дана нећу пити
воду!“ Ако тако поступи, човек ће у себи осетити већу радост него онај који
пије најбоље освежавајуће напитке.
Посредством поста човек се претвара у јагње, у јагњешце. Ако
се, пак, претвара у звер, то значи само једно од ово двоје: или да подвиг који
је прихватио превазилази његову снагу, или да га је прихватио услед гордости и
да услед тога не добија божанску помоћ. Пост може да припитоми и да смири чак и
дивље звери. Погледај животиње кад су гладне: оне се тада приближавају човеку.
Животиње инстинктивно разумеју да ће умрети од глади а да ће, ако се приближе
човеку, моћи да пронађу храну и да остану у животу. Једном сам имао прилику да
видим вука који је због глади постао питом као јагње. Током зиме, када је
нападао снег, спустио се с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изаши
да нахранимо стоку, и када је брат угледао вука, почео је да га удара, али вук
уопште није реаговао!
Ако човек не дође до тога, да то што чини – чини због љубави
према Богу и због љубави према човеку – свом ближњем, узалудно ће расипати
своју снагу. Ако пости и при том има горду помисао да чини нешто важно, његов
пост ничему не служи. Зато такав човек личи на пробушен крчаг – покушај да у
њега налијеш воду и видећеш да ће она, мало-помало, потпуно истећи из таквог
крчага.ˮ
Бранислав Илић, теолог
Извор: Српска Православна Црква
фото: са интернета
Извор: Српска Православна Црква
фото: са интернета
Нема коментара:
Постави коментар