ПОВОДОМ ПИСАЊА ДНЕВНОГ ЛИСТА "ТЕЛЕГРАФ"
("МИСТЕРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ: Нико не може да уђе у ову предивну
СВЕТИЊУ!" – електронско издање 07. јула 2016. године, потписаног од С. С.)
Поводом текста, који је под горњим насловом објавио дневни
лист "Телеграф", осећајући обавезу према верницима, али и широј
јавности, имам потребу да објавим следеће: текст "Мистерија српске
цркве" обилује нетачностима и произвољним закључцима људи (или писца
текста или његових некомпетентних "извора")који не познају ни
уговорне обавезе, ни ситуацију, ни прилике у вези са градњом и преузимањем
храма Светог Архангела Михаила у селу Брезовице.
Најпре се у претерано спектакуларном наслову, који је,
ваљда, срочен да би изазвао сензационализам и привукао читатеље, провлачи
прилична доза, најблаже речено, непознавања ситуације, а због које објекти нису
до данас примљени од стране СПЦ, а, стога, ни освештани. То није никаква
"мистерија српске цркве", нити је тачно да нико не може у објекте
ући, нити су објекти освештани. Кренимо од тога. Објекти на Брезовицама још
нису примљени од стране Епархијског управног одбора Епархије ваљевске, а ни
освештани од стране надлежног Архијереја и свештенства СПЦ. Свима нама којима су
познати уговори (сваки члан појединачно) ова ситуација не представља никакву
мистерију већ нормално стање у којем се не могу преузети новосаграђени објекти
све док се до краја не изврше преузете уговорне обавезе. И, да решимо све
недоумице из наслова, у новосаграђене објекте може ући свако кога пусти онај
који поседује кључеве, а то није ни Епископ ваљевски Г. Милутин нити Епархијски
управни одбор Епархије ваљевске, а самим тим ни СПЦ. Кључеве објекта Епископ и
епархијска тела неће ни преузети све док се у потпуности не испуне одредбе
Уговора.
Из наведенога се да видети да није тачно да "Владика
ваљевски Милутин већ дуже време под кључем држи нову богомољу", а још мање
да због Владике Милутина (како се из писанија С. С. наслућује) мештани села
Поћута, Тубравић и Брезовице немају приступ истој. Истина је да објекте у
Брезовицама "под кључем држе" они који нису до краја извршили
уговорене обавезе, па, између осталог, нису у објекте и порту довели ни воду
иако су, додуше, саградили чесму и развели водоводне инсталације. Када у
Уговору стоји да је неко дужан саградити чесму то подразумева и да се доведе
вода до исте и да на тај начин чесму (и воду из ње) користе сви они који у
порту и цркву долазе. Безводну чесму и објекте нити један разуман човек неће
преузети као готове објекте. Даље, када се у уговору каже да се сагради капија
онда то подразумева да је иста исправна и функционална у том смислу да се може
отварати и затварати према потреби и вршити своју функцију саставног дела
црквене порте. Једна од најважнијих и приоритетних ствари која није нимало
случајно наведена у уговору, као предуслов преузимања објеката од стране
Епархије, је и завршени пут који ће повезивати село Стубо са новоизграђеним
објектима! Пре свега може се рећи да мештани ових села немају приступ цркви
управо због ове неизвршене обавезе.
Овде треба споменути и чињеницу да су и посмртни остаци
упокојених предака, по свој прилици, само делимично (и то, према подацима
стручњака, веома нестручно) ископавани, а затим пренесени до заједничке гробнице.
И, колико ми знамо, не само до заједничке гробнице него и до "депоа"
у неким институцијама, а што тек треба до краја да се испита. На страну то што
је ископавање посмртних остатака вршено без присуства свештеника и верског
обреда који би био за ту прилику примеран и од Цркве је прописан. О
"иконостасу, реликвијама и инвентару" који се у тексту помињу и
начину њиховог преношења (за шта су потребна стручна лица) тек ће се говорити,
пошто ни у томе свештеник нити иједно лице делегирано од стране Епархије
ваљевске није учествовало. Познато је да су многе ствари, као што су плоче са
именима покојника остале у Ваљевској Грачаници и да нису премештене, а
надгробни споменици стари више векова су видно оштећени.
Сада, после свега наведеног, остаје нам да се запитамо да ли
би било који домаћин и разуман човек, а да не говоримо одговоран свештеник,
Епархијски Архијереј (или било које епархијско тело), примио објекат без воде,
са нефункционалном капијом, без приступног пута, и другим недостацима, а које
су уговором предвиђене? И не само то, јер Уговором је предвиђено да се и сви
земни остаци покојника преместе у заједничку гробницу, а не да
"разасуте", по разним странама (и установама) "чекају" да
се по хришћанским обичајима поново сахране.
Нећу ни да говорим о неистини да је свештеник, потписник
ових редова, било коме утврдио да се кључ објекта налази код Владике Милутина и
да Владика Милутин треба да одлучи "када ће црква бити отворена". Да
провери ову тврдњу аутор текста ме није ни звао. Наиме, ја, по постављењу на
службу пароха пустињско-грачаничког, а по благослову Епископа, једини имам
одобрење од Епископа ваљевског да се старам о извршењу свих ставки уговора, да
пратим завршетак радова и да о поменутој ситуацији, у име своје парохије и Епархије
ваљевске, говорим о чињеницама везаним за овај проблем, са којим сам у
потпуности упознат.
На крају, осећајући се обавезним према верницима парохије
пустињско-грачаничке, али и ради упознавања шире јавности, мирне савести тврдим
да је текст објављен у "Телеграфу" пун неистина, ма ко да је извор, и
овлашћен сам да свима, који то желе, појасним и на лицу места покажем шта све
од уговорних обавеза није испоштовано, и зашто није могуће да се поменути
објекти у овом стању преузму.
Парох пустињско-грачанички
Мирослав Новаковић, протонамесник
Извор: Епархија ваљевска
Нема коментара:
Постави коментар