О љубави према непријатељима

Свака реч Светог Јеванђеља је небески зрак који обасјава наш живот. Али, ЈевАнђеље које смо данас чули има заиста изузетан значај за спасење Хришћанина.

Господ је рекао: Волите непријатеље ваше (Мт. 5, 44; Лк. 6, 27, 35). Ове речи су само срце хришћанског живота. Ако срце куца човек је жив, ако се срце зауставило човека више нема, он се претворио у леш. Неко време леш још може да сачува сличност са живим човеком, али после тога почиње да трули и да се распада.

Тако се и Хришћанство без заповести о љубави према непријатељима претвара у леш. Леш у гробу се може украсити цвећем, може се обући у свечану одећу, али живота у њему свеједно нема.

Љубав према непријатељима је кључ за схватање тајне Хришћанства. То је светлост која обасјава саме дубине Јеванђеља. Љубав према непријатељима представља врата Светиње над светињама хришћанске Цркве.

Господ је рекао да на двема заповестима – на љубави према Богу и на љубави према човеку – почива читав Закон и сви пророци (Мт. 22, 40). А у новој заповести – љубави према непријатељима се садржи дух Новог Завета. У овим речима као да је сабрана духовна снага Јеванђеља. Љубав према непријатељима и Крст Господњи су читавом свету изгледали као безумље – свету који се клањао својим идолима и кумирима.

Постоје различити идоли: идолопоклонство може бити јавно, а бива и тајно, невидљиво. Постоје ужасни идоли – то су идоли страсти, идоли пред којима се проливала људска крв, али браћо и сестре, постоје и други идоли. Ови идоли имају леп изглед; чак бих рекао и више – то су она дела и „добродетељи“ људске, земаљске, које у човековом срце заузимају место Бога. 

Тако, на пример, наука постаје идол оних који верују да ће она решити сва животна питања, да ће човеку донети потпуну срећу. За древне фарисеје кумир је била сама јеврејска нација, њени обичаји, језик и историја. За неке изразито песничке природе кумир и идоли постају лепота света који их окружује, лепота природе, којој се они клањају као Богу. Због тога, браћо и сестре, постоји тајно идолопоклонство, када се земаљске, пролазне и условне вредности стављају на степен Вечног и Божанског. Међутим, ови рукотворени идоли не могу да дају човеку истинску љубав, они чине његово срце хладним, његову душу приземном и такав човек не може, он није у стању да воли своје непријатеље.

Многи нису схватали и не схватају ову заповест и мисле: „Како то? Ако човек воли непријатеље, то онда значи да не треба да се бори против неправде и зла. Али, тада ће нас непријатељи прогутати и уништити.“ Не, браћо и сестре, онога ко воли своје непријатеље чува нарочита благодат Божија. Али, волети непријатеље уопште не значи волети њихова зла дела, грехове и преступе. Ми можемо да се боримо са злом, али да истовремено волимо човека који чини ово зло, и да у њему, као и у сваком човеку, видимо блистави образ Божји, да видимо драгоцени дијамант, иако је он бачен у блато и прашину.

Некада је поглавар Азербејџанске Цркве, која више не постоји, био католикос Григориос. Он је био рукоположен за архијереја у младости, када му је било свега седамнаест година. То је био човек светог живота, који је обратио Каспијску Албанију (данашњи Азербејџан) у Хришћанство. Кад му је било двадесет и три године његова земља је пала под најездом Хуна. Он је дошао код њиховог владара и почео да му проповеда Јеванђеље. Хунски цар је све пажљиво слушао и изгледало је да је био спреман да дозволи Григориосу да проповеда мећу Хунима и да је, чак, сам близу тога да прихвати ово учење. Али, када је Григориос почео да говори о љубави према непријатељима хунске војсковође повикаше: „Царе, зар не видиш да је он шпијун који је дошао да нас погуби? Ако будемо волели своје непријатеље, треба да бацимо мачеве, да изађемо пред њих без оружја и тада ће нас непријатељи уништити. Зар не видиш у какве мреже те завлачи?“

Тада цар Хуна нареди да Григориоса привежу за дивљег коња и да га пусте у поље… Мошти светог човека су биле погребене у Азербејџану, у месташцу Марас, где до данас стоји старински хришћански храм – гробница азербејџанских католикоса.

Неки схватају величину заповести о љубави према непријатељима и говоре: „Ова заповест је предивна, али зар ја имам снаге да је испуним? Ова заповест је налик на планински врх, покривен вечним снегом. Овај врх блиста на сунцу у кристалима леденица, он личи на огроман бор окружен облацима, који плива небом раширивши бела једра, или на хридину која се подиже из мора. Ми видимо како је врх предиван, замишљамо какав диван поглед пуца са ње, али зар можемо да дођемо до ње? Јер, стене су стрме, доле провалије разјапљују своје црне чељусти, само неки могу да дођу донде, а ми ћемо остати далеко испод. Зар је баш тако да, ако не можемо да волимо своје непријатеље, ако не можемо да испунимо ову заповест, зар нас све чека пропаст? Зашто нам је онда дат живот?“

Не заборавите да су Јеванђељске заповести истовремено и веома тешке и веома лаке. Лаке су због тога што је наша душа по природи Хришћанка, лаке су зато што је у нас уграђена не само способност, већ и потреба да волимо једни друге, а тешке су због тога што је нашој гордости својствено да мрзи. Смирење представља орловска крила, која могу да узнесу душу на врх љубави. Али, наша гордост представља страшне окове који су нас духовно оковали, то је плоча на гробници која притиска наше срце.

Како да испунимо заповест о љубави према непријатељима? Морамо да стекнемо оне врлине које човека воде ка љубави. Морамо да се молимо да нам Господ дарује љубав према непријатељима, благодатно стање, тај дар Духа Светога, који се даје људима који су Га достојни и спремни за то. Свети Оци говоре да ка љубави воде три добродетељи: смирење, милосрђе и уздржање.

Први ступањ смирења је када човек види своје грехове, безбројне као морски песак. Једном је патријарх Теофил посетио подвижнике Нитријске горе, на којој су се налазили многи манастири и обитељи, и упитао најстаријег монаха-игумана: „Шта си нашао најбоље на духовном путу?“ И овај одговори: „Најбоље је увек и за све кривити и прекоревати само себе самог!“. Теофил рече: „То није само најбољи пут, то је једини пут ка Богу!“

Други ступањ је неосуђивање и љубав према послушању. Преподобни Антоније – највећи међу монасима, се у случају када је било потребно саветовао са својим ученицима и њихов глас прихватао као глас Божји. Следећи ступањ смирења је када човек благодари Господу за све муке и радује се увредама као што се световни људи радују слави и почастима.

Трећа добродетељ која води ка љубави јесте милосрђе. Милосрђе се понекад награђује овде на земљи, али је много важније то што се тајна милост према ближњем претвара у љубав према Богу, у љубав према људима и у љубав према својим непријатељима. Јер, највећа милост је тајна, скривена милост.

Затим – уздржање. Свети Оци говоре да код необузданог, тело као да прогута дух. Душа овог човека постаје дебела, груба, неспособна за духовне доживљаје. Она постаје налик на плот и на земљу.

Осим тога, када у нашем срцу кипти мржња и злоба према човеку, треба да се сетимо да смо сви смртни. Наступиће час када ћемо и ми и наш непријатељ лежати заједно, у истој земљи. И тада ће његов језик, којим је он говорио зле, за нас увредљиве речи, јести црви. Његов мозак ће се претворити у сукрвицу, истећи ће из ноздрва и ушију. Његова уста ће бити пуна земље. Његова рука, која се можда некад подизала да нас удари, лећи ће у земљу, непокретна као камен. Очи које су нас гледале надмено и гордо, ове очи ће угаснути и истећи из очних дупљи. А наше душе ће стајати једна поред друге пред Престолом Божјим у трепету очекујући Суд…

Браћо и сестре, ма колико да мрзимо непријатеља, не бисмо желели да он буде бачен у ватру, да жив гори у ватри. А ако видимо пред собом разјашљену провалију страшног пакла, бићемо спремни да опростимо хиљаде и хиљаде увреда човеку, само да не доспе у овај страшни пакао од којег дрхти и у трепету је и сам демон.

Дакле, не заборавите на смртни час, не заборавите да је овде све пролазно и ништавно. Када злоба кипти у вашем срцу, сетите се да је и ваш непријатељ такође образ и подобије Божије. Како да му се одузме образ Божји, Његова вечна блистава лепота? Поштујте и у њему, макар да је последњи преступник, образ Божји. Сетите се да сваки човек има Анђела-чувара и ако ви опраштате свом непријатељу, радује се његов Анђео, моли се за вас и заједно са њим моли се читава Војска Небеска.

У Откривењу Јовановом постоје следеће речи: И (жена) бјеше трудна, и викаше од муке, и мучаше се да роди (Откр. 12, 2). Неки од тумача говоре да је то Мајка Божија, а да су њене муке оне муке које је Она искусила поред Крста уместо порођајних мука. Али, постоји и друго тумачење, да је „трудна жена“ Света Црква, а „чедо“ сваки Хришћанин, и да га она рађа за духовни живот у страшним мукама, патећи због сваког његовог греха.

Да, заиста, Црква као мајка пати због наших грехова, због нашег међусобног непријатељства, због непријатељства њене вољене деце и радује се нашем спасењу. Не заборавите да је сваки човек велика тајна и да у нашем непријатељу постоји добро које ми не видимо. Даље, када су у нашем срцу као змија, скривени непријатељство, злоба, жудња за осветом, сетите се: када опраштате човеку и Господ вама опрашта. Сетите се још и тога да су непријатељи наши први доброчинитељи. Јер прекоревајући, вређајући и рањавајући нас, они чисте гној из наших чирева и рана. Када бисмо то знали више бисмо били захвални непријатељима него пријатељима.

Човек треба да се моли за своје непријатеље. Преподобни Нил Синајски говори:

„Пре сваке молитве прво се од срца помоли за оне који су те увредили, а затим моли Бога за шта год хоћеш. Бог ће те услишити!“

А оно што је главно, не заборавите на љубав Исуса Христа према човеку. Свети Јован Златоуст говори: „Господ човека воли више него сав видљиви свет!“ Замислите небо и земљу, замислите лепоту земље: тепих од цвећа и траве, поточиће и планинске реке, замислите златно сунце, звезде које сијају као небеска кандила.

Читав свет пред Богом је ништаван у поређењу са једном људском душом! Због тога је душа вашег непријатеља драгоценија од читавог видљивог света! Још не заборавите да Господ, по речима Св. Јована Златоуста, једну људску душу воли исто као и читав род људски у целини.

Значи, Господ воли вашег непријатеља исто тако снажно као и читав род људски, укључујући и праведне и свете.

Не заборавите да је Господ дошао на земљу и био распет за сваког човека, значи Он је дошао и био разапет и за вашег непријатеља. И побојте се ове силе љубави Божије и наше нискости, по којој ми човека – образ и подобије Божије сматрамо својим непријатељем и спремни смо да му упутимо хиљаде клетви!

Реч „опрости“ је велика тајна. Када опраштамо човеку у души осећамо неописиви мир и срећу. На земљи нема веће среће него опростити ономе ко нас је увредио. И што је увреда која нам је била нанета неправеднија и суровија, и што је наш опроштај искренији и дубљи, тим је већа и светлија ова радост коју осећамо када опростимо!

Бога не могу да сместе у себе Небо и земља, али Га смешта у себе сићушно људско срце. Ако волимо непријатеље наше, срце наше постаје храм у коме обитава Господ. Ако искључимо из своје љубави макар једног човека, Господ нас напушта, а са Њим и радост и светлост! Амин.

Архимандрит РАФАИЛ Карелин