ВЕЛИКА СУБОТА (ВИДЕО)

СВЕТА И ВЕЛИКА СУБОТА

ЊЕН ОПШТИ СМИСАО

Две крајње етапе земног живота Исуса Христа јесу непорочна утроба Пресвете Богородице, из које се родио Спаситељ, и нови гроб, у који је положено Његово тело након скидања са крста. Једном речју, то је
излазак из вечности и поновни улазак у њу, уз напомену: Христов гроб постаје Источник живота. Смрт постаје живот, а гроб постаје ложница бесмртности.

Како се то могло догодити?

Одговор на ово питање света Црква нам даје кроз богослужење Велике суботе.

Признавајући Христа као Сина Божијег, признајемо и Његову победу над смрћу и Адом. У Делима апостолским (2. глава) и Посланицама апостола Павла (нпр. 1. Кор. 15. и Рим. 6.), детаљно се излаже учење о смислу и иоследицама васкрсења као реалне победе над смрћу. У том смислу можемо рећи да су речи апостола Петра (погл. Дела ап. 2, 24-28), у дан Педесетнице, откривење јављено управо смрћу и васкрсењем Христа. Тај део Дела апостолских јасно казује о обитавању Господа у Аду и о Његовој победи над смрћу.

У тзв. Никодимовом јеванђељу (апокрифни споменик), за које се сматра да је веома блиско апостолском времену (када је реч о времену настанка), наилазимо на интересантне детаље који казују о распећу, а такође и детаље који говоре о Христовом силаску у Ад. Као извор за то наводе се изјаве оних људи који васкрсли у тренутку Спаситељеве смрти.[1]

Казивање васкрслих започиње изображењем „тога како се мрак преисподње озари светлошћу Богочовека који сиђе у таму вечну. Патријарси, пророци и праведници, који тамо беху, одмах препознаше Онога кога толико дуго чекаше и о коме су сведочили током свога живота. Сатана покуша да се супростави Спаситељу, али се кроз читаву преисподњу зачуше речи: „Врата! узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна! Иде цар славе“ (Пс. 24, 7). Пророци Давид и Исаија ликују, препознавши у томе гласу своја пророштва о победи над смрћу, Адом и о васкрсењу мртвих. Побеђени и сметени Сатана, упита: „Ко је тај цар славе“, а Давид рече: „Господ крепак и силан, Господ силан у боју. Господ над војскама; он је цар славе“ (Пс. 24. 8-10). Док је изговарао те речи, појави се Спаситељ, пружајући десницу свима који су Га са вером очекивали. Господ пружа руку Адаму и осталима, изводи их из преисподње уз свеопште ликовање светих, а арханђел Михаил отвара Рај онима који су ослобођени…“.[2]

Овај одломак заправо је сажетак онога о чему сведоче химне које се певају на Велику суботу и које говоре о тајанственом, страшном и радосном догађају Спаситељевог силаска у Ад.

У основи тих химни заправо је древно црквено предање које је у нераскидивом јединству са благовешћу о Христовом васкрсењу још од најранијих времена постојања свете Цркве.

НАПОМЕНЕ:

    Спомињу се Левекије и Карин, синови светог Симеона Богопримца.

    Тишендорф, Апокрифна јеванђеља, стр. 312.

ЈУТРЕЊА

Јутрења Велике суботе започиње као обично: после шестопсалмија и велике јектеније пева се тропар Благообразни Јосиф…, а затим:

Слава…

Када си сишао к смрти, Животе бесмртни,

тада си Ад умртвио блистањем Божанства;

а када си умрле из преисподње васкрсао,

све Силе Небеске клицаху:

Животодавче Христе Боже наш, слава Теби

И сада…

Мироносицама женама крај гроба

пришавши анђео говораше:

Мириси мртвима приличе,

а Христос се показа трулежи стран.

Већ смо напоменули да се ове песме појављују при крају службе вечерње на Велики петак, и да оне изражавају основни смисао Велике суботе: животворно упокојење Христа телом у гробу, Његов победнички силазак (душом) у Ад, и да то, све заједно, пројављује зору Пасхе са њеним првим зрацима.

Победоносног и Крепког Господа, света Црква исповеда и кроз тристатије непорочних. Архимандрит Михаил износи претпоставку да је на Тајној Вечери, поред осталих псалама, проузношен и Пс. 118, а наглашавајући израз „певали“ (погл. Мт. 26, 30; Мк. 14, 26), он каже: „У наставку пасхалне вечере, Јевреји су певали псалме на „Алилуја“, тј. Пс. 113-118, делећи их на два“ дела: Пс. 113 и Пс. 114, певали су у време вечере, a остале псалме по окончању јела. Господ је са својим ученицима, по свему судећи, следио овај обичај, тако да је из дома изашао уз певање Пс. 115-118″.[1]

Уколико је претпоставка архимандрита Михаила тачна, тада је Господ, крећући на страдања, умирио и Себе и све присутне, певањем овог псалма који се стихослови и над Његовим телом.

To je велика и нада и утеха за све верујуће када се растају са драгим и блиским особама.

После читања Пс. 50, започиње певање канона Таласима моpcким…, који ћемо навести у целости:

Прва песма

Ирмос: Онога који је некада таласима морским покорио гонитеља мучитеља, под земљу (данас) сакрише потомци онда спасених. Но ми, као девојке, певајмо Господу: Јер се славно прослави.

Тропари: Господе Боже мој, исходну и надгробну песму певам Теби, Који си ми погребом твојим отворио улазе живота, и смрћу смрт и Ад умртвио.

Тебе гope ш престолу, и доле у гробу, Спасе мој, схватајући сва надсветска и подземна бића, потресаху се због твог умртвљења, јер си надумно виђен мртав, Живоначалниче.

Да испуниш све славом својом, сишао си у дубину земље; јер од Тебе се не утаји састав мој који је у Адаму; и погребен, мене иструлела новотвориш Човекољубче.

Трећа песма

Ирмос: Тебе који си на водама обесио сву земљу незадржно, твар видевши на Голготи обешена, ужасом многим би обузета, вапијући: Нема светога, осим Тебе, Господе.

Тропари: Символе погребења Твога показао си, умноживши виђења; а сада тајне твоје богочовечно си разјаснио, и онима у Аду, Владико, који вапију: Нема сеетога, осим тебе, Господе.

Раширио си руке, и сјединио си раније растављене. A савијањем, Спасе, у плаштаници и Гробу разрешио си оковане који вапију: Нема светога, осим Тебе, Господе.

Гробом и печатима, обухваћен си добровољно, несместиви, јер си богоделатно у делима показао силу твоју, онима који поју, Човекољубче: Нема светога, осим Teбe, Господе.

Четврта песма

Ирмос; Авакум провидевши твоје на Крсту смирење, у заносу клицаше: Ти си прорекао државу моћнога, Добри, заједничарећи са онима у Аду, као свемоћан.

Тропари: Седми дан осветио си данас, којега си раније благословио престанком од дела; јер ствараш све и сва, и новотвориш суботвујући, Спасе мој, и оживљавајући.

Снагом бољега, којим си Ти победио, душа твоја од тела се разлучи, раскидајући двојне везе, смрти и Aдa, силом твојом, Логосе.

Ад сретнувши Те, Речи, угорча се, гледајући. човека обожена, ранама покривена, и Сеемогућноделатна, па од страшног виђења, погибе.

Пета песма

Ирмос: Видевши Исаија, незалазну светлост твога Богојављења, Христе, које се милостиво према нама догодило, јутрењујући од ноћи, клицаше: Васкрснуће мртви, и устаће они који су у гробовима, и сви на земљи обрадоваће се.

Тропари: Новотвориш земнородне, Творче, поставши земљан, и плаштаница и гроб објављују, Речи, тајну која Ти је саприсутна; јер Благоразумни саветник, представља савет Онога који Те је родио, и у Теби ме величанствено новотвори.

Смрћу смртно, и погребом трулежно претвараш, јер нетљено твориш богодолично, обесмртујући што си примио; јер тело твоје не виде трулежи, Владико, нити душа твоја чудесним начином у Аду не би остављена.

Из безбрачне прошавши, и прободен у ребра, Створитељу мој, из њих си учинио обновљење Еве, поставши Адам; уснувши надприродно сном природноживим, и живот подигавши из сна и трулежи, као Свемоћан.

Шеста песма

Ирмос: Би прогутан, али не задржан у утроби китовој Јона. Јер носећи праобраз Тебе Који си страдао и погребу био предан, као из одаје, из звери изиђе, и говораше стражи: Ви који чувате сујетно и лажно, милост сте себи изгубили.

Тропари: Убијен си био, али се ниси одвојио, Речи, од тела које си примио, јер и ако се и разори храм твој у време страдања, али и тако једна беше Ипостас Божанства u тела твог. Јер у обома Један си Син, Речи Божија, Бог и човек.

Човекоубиствен, но не богоубиствен би пад Адамов;јер ако и пострада тела твога земљана суштина, али Божанство остаде нестрадално; а трулежно твоје на нетрулежно си променио, и васкрсењем показао си извор живота нетрулежног.

Царује Ад, али не влада вечно над родом човечијим, јер Ти, положивши се у гроб, Моћни, живоначалном десницом браве смрти си развалио, и проповедао си тамо уснулима од века, нелажно избављење, поставши Спасе, прворођени из мртвих.

Седма песма

Ирмос; Неизрециво чудо! Онај који је у пећи избавио преподобне Младиће из пламена, полаже се у гроб мртав, на спасење нас који певамо: Избавитељу Боже, благословен јеси.

Тропари: Рањен би Ад, примивши у срце, Рањенога копљем у ребра; и стење огњем божанским уништаван, на спасење нас који, певамо: Избавитељу Боже, благословен јеси.

Сјајан Гроб! јер примивши у себе Створитеља као спавајућег, показа се божанска ризница живота, на спасење нас који певамо: Избавитељу Боже, благословен јеси.

Законом умирућих, полагање у Гроб прима Живот cвux, и Њега показује извором васкрсења, на спасење нас који певамо: Избавитељу Боже, благословен јеси.

Једно беше Божанство Христово у Аду, и у Гробу, и у Рају, нераздвојно са Оцем и Духом, на спасење нас који певамо: Избавитељу Боже, благословен јеси.

Осма песма

Ирмос: Нек иступи из себе дрхтећи небо, и нек се затресу темељи земље, јер гле у мртве се рачуна Онај који живи на висинама; и у гроб мали прима се као странац; Њега Младићи благословите, свештеници појте, народи преузносите, у све векове.

Тропари: Разруши се пречисти храм, а васпоставља палу скинију: јер Адаму првоме, Други, Који на висинама живи, сиђе дo Адових ризница; Њега Младићи благословите, свештеници појте, народи преузносите, у све векове.

Престаде смелост Ученика, а Ариматејац Јосиф првенству је јер гледајући мртва и нага Бога над свима, измољава и сахрањује, кличући: Младићи благословите, свештеници појте, народи преузносите, у све векове.

О чудеса нових! О доброте! О неизразивог стрпљења! Јер вољно се под земљом запечаћује, Онај који живи на висинама, и као варалица БОГ бива клеветан; Њега младићи благословите, свештеници појте, народи преузносите, у све векове.

Девета песма

Ирмос: He ридај мене мати, гледајући у гробу Сина, кога си у утроби безсемено зачела; јер ћу васкрснути и прославићу се, и изнећу у слави, непрестано као БОГ, оне који Те вером И љубављу величају.

Тропари: У страном твом порођају, избегавши болове надприродно, бејах блажена, Беспочетни Сине; а сада Тебе, Боже мој, гледајући бездахна мртва, мачем жалости прободена сам страшно; но васкрсни, да се узвеличам.

Земља те покрива по мојој вољи, но страше се Адови вратари, Мати, видећи Me одевена у окрвављену хаљину освете; јер, поразивши непријатеље крстом као БОГ, васкрснућу одмах, и узвеличаћу те.

Нек’ се радује твар, нек се веселе сви земнородни, јер непријатељ Ад би оплењен; жене с миром нека сусрећу, јер избављам сверодног Адама са Евом, и у трећи дан ћу васкрснути.

Ирмоси које сусрећемо у наведеном канону, дело су једне жене, највероватније монахиње, Касије (9. век). Прве четири песме дело су Марка Монаха, а остале су дело Косме Мајумског (8. век).

Након шесге песме певају се кондак и икос (6. глас), и чита се Синаксар, коме претходи стих, који више подсећа на двостихни епиграф:

Узалуд чуваш Гроб, стражо!

Јер рака не може задржати Саможивот.

Када је реч о Синаксару, не обазирући се на његову релативну краткоћу, њега одликују изузетне богословске мисли, уметнички изрази и крајње јасна формулација:

„У свету и Велику Суботу празнујемо боготелесно погребење Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, и његов силазак у Ад. Тиме је род наш, позван из трулежи, прешао ка вечном животу. Јер све дане у години превазилази света Четрдесетница; a у њој опет, ова света и Велика Седмица највећа је; и у њој Великој Седмици опет највећа је ова Велика и света Субота. А назива се Велика Седмица, не као да су дужи ови дани, или сати, него што су велика и надприродна чудеса, и изузетна дела Cпaca нашега која су се у њој десила, а нарочито данас. Јер као у првом стварању свега, свако дело учинивши Бог, и на крају најважније, у шести дан саздавши човека, у седми дан почину од свих дела својих, и освети га, назвавши га Субота, јер оно значи одмор. Тако и у уређењу духовног света све изврсно учинивши, и у шести дан опет васпоставивши, иструлелог човека и обновивши га живоносним Крстом и смрћу, и садашњи опет седми дан упокоји, савршеним одмором од дела, уснувши Животоприродним и спасоносним сном, Јер силази Реч Божија с телом у гроб, а силази и у Ад нетљеном божанском душом својом, која се смрћу раздвојила од тела, коју је предао у руке Оцу, Коме је и Своју Крв принео, иако Он није тражио, а која је постала наше избављење, Јер није душа Господа била задржана у Аду, као душе других светаца. Јер како? Ништа она није имала на себи од прародитељске клетве, као они. Но ни крв није узео непријатељ наш ђаво, иако нас је држао, којом смо били купљени. Јер како другачије, до само од Бога? Но и Бога његов разбојник ђаво хтео је да узме. Ипак телесно, уселио се у гроб Господ наш Исус Христос, и с божанством које је било тесно сједињено са телом. А беше с Разбојником и у Рају, и у Аду беше, као што је речено, са обоженом душом својом. A надприродно беше с Оцем, и Духом, седећи с Њима, као Бог неограничен, а беше свуда, јер нимало Божанство у гробу не страдаше, као ни на Крсту. И тљеније, дакле, тело Господње претрпе, тј. разрешење душе од тела; а трулежност, тј. распадање тела и удова, потпуног губљења никако. Но Јосиф скинувши, дакле, свето тело Господње, у гроб нови сахрањује, јер беше близу врту, и камен врло велики на улазу гроба положи. А Јудејци по Петку, приступивши говоре Пилату: Господине, сетисмо се, да ова варалица рече, док још беше жнв: После три дана устаћу. Сматрамо да би било добро да твоја власт нареди војницима да утврде гроб. Одговори Пилат: Ако је дакле варалица, што се бринете за речи његове? Док беше жив, као да сведочаху да је умро. А кад је рекао: Устаћу! нису ли од позивања на Јону то закључили? О, како безумници све што сами чињаху, против себе чињају не разумевајући! A пo заповести Пилата, сами са својим војницима утврдише гроб и јако запечатише, да не би васкрсење Христово било порицано, да је била туђа стража и печати. Но Ад од сада се грчи и безумствује, осећајући огромну силу, поврати дакле Христа, тврди и крајеугаони камен, кога је на кратко био прогутао. И све које је од века имао у утроби, учинивши их храном. Неизрецивим снисхођењем твојим, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.

Пасха је већ ту, у Великој суботи, попут плода у мајчиној утроби; и заиста, за још неколико тренутака, догодиће се преславно рођење тог Плода, догодиће се Празник над празницима и Радост над радостима.

Какав је то гледани призор?

Какав је то садашњи одмор?

Цар векова, извршивши страдањем домострој,

у гробу суботствује, дарујући нам ново суботствовање.

Њему ускликнимо: Васкрсни Боже, суди земљи,

jep Tu царујеш од века, имајући неизмерну велику милост}

Овде у први план иступа један васкрсни мотив литургије на Велнку суботу. Наиме, кроз речи наведене стихире, као и кроз остале химне које се проузносе тог дана, све више и више примећујемо пројављење светлости наступајућег васкрсења, светлости која разгони таму Голготе и гроба.

Свештеник се облачи у пуно одејаније и три пута окадивши плаштаницу, излази са њом и са светим Јеванђељем на трократни опход око храма уз певање Трисветог.

По уласку у храм, пева се тропар Благообразни Јосиф…, а за тим и тропар пророштва (2. глас):

Христе, Који држиш све крајеве,

изволео си да будеш гробом држан,

да би из Адових жвала избавио човечанство

и васкрснувши оживио нас, као Бог бесмртан.

Читање из Књиге пророка Језекиља (37, 1-14), значајно је због тога што нам даје слику свеопштег васкрсења приликом Другог Христовог доласка, надопуњујући истовремено слику Суда која нам је дата кроз Матејево јеванђеље и Јованово Откривење.

Након читања пророштва, следи прокимен (из Пс. 9), на 7. глас:

Васкрсни, Господе Боже мој, нека се узвиси рука твоја, не заборави сасвим убогих твојих.

Стих:

Хвалићу Те, Господе, свим срцем мојим, јављаћу сва чудеса твоја.

Након прокимена чита се Апостол (1. Кор. 5,68 и Гал. 3,13-14), где су ова два дела из Посланица спојена у једну целину, јер оба фрагмента казују о неопходности нашег одступања од старих грехова и навика, напомињући да нам је потребно да се са светлим празником Пасхе сретнемо у брачној одежди поста и покајања.

Затим следи певање Алилуја (5. глас), и певање стихова:

Да васкрсне Бог, И развеју се непријатељи његови,

и дa беже од лица његова сви који Га мрзе.

Као што ишчезава дим, да ишчезну;

као што се топи восак, на домаку огња.

Тако да се подигну грешници од лица Божија, а праведници да се узвеселе.

Следи затим читање Јеванђеља (Мт. 27,62-66; зачало 134).

Нa крају бива целивање плаштанице, приликом певања стихире: Приђите, ублажим Јосифа…

Што се тиче часова, они се служе у своје време (по уставу).

НАПОМЕНЕ:

    Архимапдрит Михаил, Тумачење Матејевог јевшђеља, Москва, 1871. /на руском/.

ВЕЧЕРЊА И ЛИТУРГИЈА СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ

Литиргији светог Василија Великог, која се служи овога дана, претходи вечерња. Како се вечерња односи на наступајући дан (у овом случају на свету Пасху), она се служи у суботу, али се у чину вечерње Велике суботе срећемо подједнако са велико суботњим песмама, а такође и са Васкрсним химнама. To у потпуности одговара и мистичком смислу времена које се празнује; јер, победа Христа над смрћу, Његова победа над Адом, претходи свима видљивом Васкрсењу.

Тај период времена, по својој вредности, надвисује хиљаде и хиљаде година јер је у њему садржано освећење Новог Света, чије је оснивање положено у шест дана Страсне, Стваралачке, Страдалне Седмице. Свеблажено Свестрадање Христа обраћа се твари Ликом Свога Свеблаженства. To је већ Пасха.

Великосуботње песме напомињу о циљу који ће засијати, и све је испуњено дубоким, моћним спокојем силе, власти и животне пуноће. Пружа нам се предукус блаженог, духовног насићења, насићења које нам је обећао Христос (погл. Мт. 5,6).

Ово богослужење, као ни једно друго, омогућава нам да осетимо присуство Господа јер, излази сунце Пасхе.

У васкрсним стихирама налази се једна веома важна мисао: Ад, због своје греховности, није могао разумети смисао страдања Исуса Христа и смисао Његовог погребења. Ад је био духовно слеп и глув према свему томе, исто онако како су слепи и глуви његови следбеници на земљи, када је реч о њиховом неверовању у васкрслог Господа.

После входа са Јеванђељем, следи читање петнаест Велико суботњих паримија.

Непажљивом слушаоцу ово читање представља нешто монотоно, а самим тим и напорно.

Истини за вољу, данас је мало оних који се према речима ових паримија односе са потребном пажњом. Но, ми треба да нагласимо следеће: читања су изабрана са великом пажњом и истичу се својим значајем за духовно усавршавање свих верујућих хришћана. Она предсгављају, не обазирући се на различите ayтope и eпoxe у којима настају, једну целину која у себи обједнњује мисао пророка о Христовом васкрсењу.

Анализирајући ове паримије, неопходно је да нашу пажњу усмеримо на два момента: на, да тако кажемо, архитектонску целину, а такође и на појединачни садржај сваког читања јер су оба ова елемента у снажној унутрашњој вези и условљени су један са_другим.

Архитектонска целина може се упоредити са три, узрастајућа, таласа: први, молитва пророка Јоне; други, захвална песма Јевреја због преласка преко Црвеног мора; трећи, песма Тројице младића, који су на чудесан начин избављени из огња.

Оваквом својеврсном узрастању, у целости одговарају и садржаји текстова, јер велелепно здање Великосуботњих паримија разоткрива се кроз читање прве три главе из Књиге Постања.

Смисао овог читања усредсређујс се у круг броја три, који се напомиње и на самом крају паримије: „И би вече, и би јутро, дан трећи“ (Пост. 1,13). Три прва дана древног стварања света аналогна су са три дана Новог Стварања света, времену животворног Христовог обитавања у гробу.

Друга паримија је из Књиге пророка Исаије (Ис. 60,1-16), и казује о слави Цркве Христове (Новог Јерусалима), почев од васкрсења Христовог.

Трећа паримија је из Књиге Излазак (Изл. 12,1-11); у њој је изображено установљење старозаветног празника Пасхе (пасхалног Јагњета). Ова паримија се чита због тога што старозаветно пасхално Јагње јесте праобраз новозаветног Агнеца, тј. Господа Исуса Христа.

Четврта паримија је из Књиге пророка Јоне (1, 4-11), а њен први део говори о Јонином путовању, бури и свему ономе шта је том приликом пророк доживео, док је у другом делу молитва пророка у утроби кита и казивању о Јонином изласку на копио (погл. Мт. 12,39-40).

Пета паримија је из Књиге Исуса Навина (5,10-15); овде је изображено јављање анђела Исусу Навину, које је заправо „знамење победе над непријатељима нашег спасења, демонским силама. To је знамење о крсту и васкрсењу Господа, Вожда нашега спасења, Победитеља Ада и смрти“.[1]

Шеста паримија је из Књиге Излазак (13, 20 -14, 31). Ово је грандиозна слика чудесног преласка Јевреја преко Црвеног мора и погибељи војске египатског Фараона. Паримија се окончава радосном и свечаном песмом.

Чтец затим говори стихове из 15. главе Књиге Излазак, придодајући сваком стиху: „Појмо Господу“, док хорови допевавају: „Јер се славно прослави“.

Ова паримија се чита (и пева) у предвечерје Пасхе Христове јер су у њој „описани и опевани“ догађаји (конкретно, спасење Јевреја пред Фараоном), који служе као праобраз Христовог васкрсења. Фараон и Египћани, који прогоне Јевреје, јесу слика ђавола и његових слугу који неуморно насрћу на човека. За Фараона и његову војску, Црвено море постаје гроб, као што у Христовом гробу своју погибељ проналазе и ђаво, и слуге његове. По речима апостола Павла, Израиљ се, у дубини Црвеног мора, крстио (погл. 1. Кор. 10,1) и оснажио своје поверење у Мојсија као богоизабраног предводника народа. Пoдобно томе, и ми кроз тајну Крштења, погружавајући се у смрт Христову, запечаћујемо своју веру у Христа, Вожда нашег спасења.[2]

Седма паримија је из Књиге пророка Софонија (3, 8-15); ово пророштво предсказује суд над народима, поновно рођење Израиља и ширење истинске вере посвуда по васељени. На тај начин, ова паримија изображава апокалиптичну димензију васкрсења, a о томе да је почетак паримије заиста предзнак васкрсења, о томе сведоче учитељи Цркве, приликом тумачења ове Књиге.[3]

Осма паримија је из Прве књиге о Царевима (17, 8-23) и ту се казује о два велика чуда пророка Илије: о непомањкању брашна и уља у дому удовице, и о васкрсењу удовичиног умрлог сина. Прво чудо је праобраз непрекидне хране Тела и Крви Христове, хране која нас уводи у Царство, док је друго чудо праобраз највећег чуда Христовог: Његовог Васкрсења из мртвих и васкрсења читавог рода човечијег. To је казивање о нашем спасењу кроз крст и гроб Христов, а дан Велике суботе управо је и најприкладнији да се ова истина још једном нагласи верницима.

Девета паримија је из Књиге пророка Исаије (61,10-11 62,1- 5). По речима епископа Висариона: „Ова паримија се чита због тога што су у њој изображене речи о слави Цркве Христове као облеску славе Христове, славе која се пројавила у свој својој неизрецивој величини управо после Његовог васкрсења из мртвих“.[4]

Десета паримија је из Књиге Постања (21,1-18). Ту се казује о приношењу Исака на жртву од стране његовог оца Авраама. Овај тајанствени догађај издваја се као један од најважнијих догађаја из свештене историје Старог Завета како по свом непосредном, тако и по свом праобразном значењу јер он представља симбол приношења које је Логос, Јединородни Син Оца, учинио за спасење и живот света.

Једанаеста паримија је из Књиге пророка Исаије (61,1-9). У овим речима имамо казивање о доласку Помазаника (Христа) на земљу, Који ћe донети правду утврђену Крстом и Васкрсењем.

Дванаеста паримија је из Друге књиге о Царевима (4, 8-37). Њен садржај је казивање о рођењу сина жене Сунаемке, пo речи пророка Јелисеја, као и о његовој смрти и васкрсењу из мртвих. Смисао ове у многоме је идентичан са смислом осме паримије.

Тринаеста паримија је из Књиге пророка Исаије (63,11-19 64,15). Жалбе заточених Јевреја усмерене ка Господу и молитва за избављењем, изображавају жалост свете Цркве гледајући свог Оснивача у гробу, и Њену молитву да је Он избави својим Васкрсењем.

Четрнаеста паримија је из Књиге пророка Јеремије (31, 31-34). Ово пророштво у једној од својих Посланица наводи и апостол Павле (погл. Јевр. 8, 8-11), напомињући о замени Старог Завета, који је Израиљу дат на Синају, Новим Заветом, Заветом Господа нашег Исуса Христа.

Петнаеста паримија је из Књиге пророка Данила (3,1-88). Ту се казује о томе како је цар Навуходоносор приморавао тројицу младића: Ананију, Азарију и Мисаила, да се поклоне златном идолу под претњом спаљивања у пећи. Младићи се нису уплашили, а цар, разгневљен, нареди да се они затворе у ужарену пећ. Млади исповедници вере беху избављени анђелом Божијим, „чији је изглед био подобан Сину Божијем“, који је стајао посред огња. Због тога младићи проузнеше захвалну молитву Богу, прослављајући Његову свемогућност, Ова паримија се чита јер је у њој описано чудо спасења тројице младића, чудо којем је заправо праобраз „неупоредиво већег чуда о које се говори кроз богослужење Велике суботе“.[5] По свом унутрашњем смислу, а такође и према својој спољашњој структури, ова петнаеста паримија у многоме је аналогна четвртој паримији (која говори о Јони), као и шестој (која казује о чудесном преласку Јевреја преко Црвеног мора и њиховој благодарственој песми проузнетој Богу), уз напомену да ова, петнаеста паримија, још снажније наглашава мисао две поменуте, и представља својеврсни врх старозаветних молитви и надања у Васкрслог Господа.

Наиме, образ правилног и истински благочестивог односа човека према путевима Господњим јесте управо песма тројице младића проузнета у огњеној пећи. Унутрашњи смисао те песме јесте да пећ, у којој су заточени младићи, јесте изображење самог Ада са његовим неугасивим огњем ка којем човек хрли својим порочним и неврлинским животом.

Овде хор започиње са припевима уз сваки стих песме благо честивих младића: „Господа појте и преузносите у све векове“, док је завршно славословље: „Хвалимо, благосиљајмо, клањајмо се Господу, појући и преузносећи у све векове“.

Ово свечано певање изводи нас из мрака гроба, док даљи ток богослужења, својим химнама, песмама и самим карактером, испуњава нас у целости пасхалном радошћу, али још увек, да тако кажемо, на помало уздржан начин.

Након паримија, следи мала јектенија, док уместо Трисветог, казују се речи апостола Павла:

Сви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте.

Алилуја.

Затим следи прокимен:

Сва земља нек се поклони Теби,

и пева Теби. нека пева Имену Твоме Вишњи.

Стих:

Ускликни Господу сва земљо,

и појте Имену Његовом.

Смисао ових речи јесте да се нагласи истина о томе да је Христово Васкрсење централни догађај не само за човека, него и за читав свет (сва земљо). У последња времена разоткриће се тајна избављења све твари, а већ сада, она се кроз уста свете Цркве, присаједињује радости избављеног Адама. Наиме, целокупна творевина већ сада започиње са прослављањем свемогућности и премудрости Божије.

Након прокимена следи читање из Посланице Римљанима (6, 3-11; зачало 91). Овај фрагмент Посланице у себи садржи онтолошко и морално казивање о смислу Васкрсења и нужност нашег плодотворног учешћа у њему. Наиме, васкрсење је повезано са крштењем, без кога нема ни васкрсења јер само крштење представља знамење о престанку нашег греховног начина живота, а такође и нашу веру у васкрсење и нови живот у коме неће бити греха. Из тога произилази истинитост учења свете Цркве да сви они који желе да се избаве од смрти и греха, да превасходно морају бити крштени, те да на тај начин приступе Цркви као заједници оних који су реално у Господу, те да врлинским животом и евхаристијским заједничарењем буду удостојени Царства Божијег.

Уместо Алилуја, после читања Апостола, чтец узглашава: „Васкрсни Боже, суди земљи…“, a у току певања ових стихова бива преоблачење свештенослужитеља из тамних у беле одежде.

Васкрсење већ настаје, и света Црква исповеда Васкрслог стихом: „Васкрсни Боже…“. Својеврстан дијалог између чтеца и појаца, јесте дијалог свете Цркве и Самог Господа који произноси Свој праведни Суд. Наиме, понављајући вечне завете човекољубља и правде, Господ нам још једном указује на суштину дела без којих неће бити могућа заједница и причешћивање плодовима Његовог васкрсења.

Потом следи читање светог Јеванђеља (Мт. 28, 1-20; зачало 115), а потом следи уобичајени поредак литургије светог Василија Великог.

Уместо Херувимске песме, пева се:

Нека умукне свако тело човечије,

и нека у себи стоји са страхом и трепетом,

и ништа земаљско нека не помишља;

јер Цар царева и Господар Господара,

долази да буде заклан, и да даде себе за храну вернима;

а испред Њега иду хорови Анђела

са сваким Началством и Влашћу,

многооки Херувими, и шестокрилати Серафими,

заклањајући лица, и кличући песму:

Алилуја, Алилуја, Алилуја.

Ова Великосуботња Херувимска песма својим узвишеним и строгим текстом опомиње вернике којом је ценом плаћена њихова бесмртност јер, Васкрсли Христос васкрсао је ради нашега спасења!

НАПОМЕНЕ:

    Епископ Висарион, пом. дело, стр. 443.

    Погледати: епископ Висарион, пом. дело, стр. 321-322.

    На пример, погледати тумачење преподобног Јеронима Стридонског или блаженог Августина.

    Епископ Висариоп, пом. дело, стр 330.

    Епископ Висарион, пом. дело, стр. 652.

(ТУМАЧЕЊЕ БОГОСЛУЖЕЊА СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ И ПАСХЕ Коментари и напомене професора В. Н. Иљина)

Извор: Светосавље / Митрополија црногорско-приморска