На дан Васкрса 1935. године, игуман манастира Светог Павла, архимандрит Серафим, као и братство овог манастира које је бројало шездесет монаха, изашли су у порту да би служили васкршње последовање. У свечаном и радосном расположењу, након „Христос васкрсе”, игуман се обратио једном од најпростијих и најпобожнијих старчића, старцу Томи:
„Старче Томо, иди у костурницу у којој се чувају кости наших отаца, па реци и њима да је Христос васкрсао!”
„Нека је
благословено, старче”, одговорио је старац Тома и, нимало се не предомишљајући,
у два-три корака обрео се у костурници.
„Игуман
ме послао да вам кажем да је Христос васкрсао, оци и браћо. „Христос васкрсе”,
огласио је громким гласом.
Тада се
догодило нешто запрепашћујуће. Кости су се затресле и поскочиле. Једна лобања
се уздигла на висину од једног метра и у знак поздрава одговорила оцу Томи:
„Ваистину
Господ васкрсе!”
Након
тога, уследила је гробна тишина. Старчић се вратио да би испричао шта је видео
и чуо.
Овога
пута манастирски оци прослављали су јединствену Пасху, удвостручивши
славословља Васкрслом Господу и Животоначалнику. Дубоко дирнути, оци су појали:
Васкрсење
Твоје Христе Спасе
прослављају
ангели на Небесима,
учини
да Те и ми који смо на земљи
прослављамо
чистога срца.
О овом
догађају казивао нам је незаборавни старац Теодосије, који је касније био
манастирски библиотекар.
***
Као авва по имену и као истински авва по свом монашком
живљењу показао се старац Исаак Дионисијатски, који је постио и молио се, био
смирен и трудољубив, који је свакога волео и од свих био вољен, послушан у
свему и свакоме.
Једном, кад је незаборавни старац служио у карејском метоху,
његов старешина, отац Геласије, који је у то време био представник њиховог
манастира у Кареји, упозорио га је да је већ подне и да би, будући да очекују
снежну олују, могао да залута уколико се у то доба дана буде враћао у манастир.
Међутим, он је одговорио да је неопходно да се врати у Дионисијат, који је од
Кареје удаљен пет сати хода. Након што је начинио метанију, блажени се удаљио.
Кад је стигао до врха горе манастира Ивирона, почео је да пада густ снег. Било
му је тешко да хода. Када је дошао до горе манастира Симонопетра, која се зове
„Босдум” и налази се насупрот Атосу, снег му је већ допирао до колена. Почело
је све више да се смркава. Страховао је од мрака, снега и шумских дивљих звери.
Блажени је тада све своје наде управио ка нашем Господу и
Спаситељу и из дубине срца рекао: „Господе Исусе Христе, Боже мој, молитвама
мог светог старца спаси ме у овом часу!” У том тренутку га је - каквог ли чуда!
- зграбила божанствена и невидљива сила и он се обрео у манастирској порти,
испред самог улаза.
Било је време за вечерњу и вратар се спремао да затвори
манастирске двери. Кад је спазио авву Исаака, с поштовањем га је поздравио и
упитао како је дошао по таквој олуји. Будући у иступљењу, авва Исаак му је
одговорио да су га послали из Кареје.
„Како сте уопште дошли овамо по оваквом снегу”, питао је
вратар.
Авва Исаак је ћутао, и само је подигао поглед према икони
Часног Претече.
Осим тога, вратар је приметио да из правца Кареје нема
трагова у снегу. На вратарева упорна испитивања о времену кад је напустио
атонску престоницу и о томе како је стигао у Дионисијат, авва Исаак је најзад
био приморан да њему и осталим оцима исприча шта се догодило. Казао им је да се
сећа свега што се тиче првог дела путовања, али да се након тога сећа само тога
да се молио за помоћ Божију и за молитве свог старца, те да се након тога нашао
испред манастирске порте.
***
Старац Лазар Дионисијатски, преиспуњен умилењем, казивао нам
је многе повести, међу којима је и следећа:
„У периоду од 1943. до 1945. године, патио сам од страшне
вртоглавице и несвестице, посебно у јутарњим часовима. Ниједан лек ми није
помогао. Током бдења, које је у част Светих Бесребреника (Козме и Дамјана)
служено на дан 1. новембра 1945. године, отишао сам у нашу капелу посвећену
овим светитељима и од свег срца им се помолио да ме исцеле од бича вртоглавице.
Од тог дана, вртоглавица се смирила, несвестица је ишчезла, и поново сам био
здрав.”
***
Старац Лазар приповедао нам је и о следећем чудесном догађају:
„Након маларије, од које сам се опоравио, оболео сам од
артритиса у цеваници десне ноге. Неподношљив бол и проширене, упаљене вене. На
дан празника Светих Бесребреника 1954. године, поново сам био у страшном
положају и поново сам се обратио мојим светим врачима за исцелење. Вечерња је
била скоро готова а болови нису престајали. Међутим, у време божанствене
Литургије осећање упаљености је нестало, болови су се умирили, а вене су опет
постале здраве. Заблагодарио сам и прославио наше усрдне заступнике и исцелитеље!”
Старац Лазар саставио је следећу химну, коју је увек појао
палећи кандило пред иконом ове двојице светитеља:
Убоги поклоник усрдно вам благодари
из дубине душе, Свети Бесребреници, Козмо и Дамјане,
за исцелење које сте му даровали.
Старечник
Нема коментара:
Постави коментар