икакве везе с магијом. Дакле, важно је имати тачну представу о најтамнијим силама и начинима на које оне утичу на људе.
Ко су, заправо, демони?
То су личносна, разумна, бестелесна бића, која су отпала од Бога, и која су створила посебан свет – непријатељски према свему што је добро. Оставши без духовног Неба, она се налазе у поднебесју или у ваздушној сфери (в.: Еф. 2: 2) и своју злобну пажњу обраћају на људски свет.
Њима припада одређена власт у овом свету, пошто је венац творевине – човек – у грехопаду уступио своје место цара света лукавом преваранту. Због тога је јасно да тамне силе могу да учине одређену штету. Тако се у Светом Писму, у књизи Товит, говори о демону Асмодеју, који је заредом убио седморицу мужева, за које се удавала Сара, Рагуилова кћи (в.: Тов. 3: 8). У књизи о Јову се говори о томе да је под дејством ђавола, ватра за коју је изгледало да је сишла с неба, спалила стада оваца која су припадала Јову заједно с пастирима (в.: Јов. 1: 16). Тамне силе су такође изазвале ураган који је срушио кућу у којој су се окупљала деца Јова, тако да су сва погинула (в.: Јов. 1: 18-19). Истина, у овом казивању постоји једна особеност. Све невоље које су се десиле Јову и његовој породици десиле су се по допуштењу Бога, Који је пристао да ради кушања праведника демони начине овакву штету (в.: Јов. 1: 6-12).
На овоме треба посебно задржати пажњу. Иако утицај демона на свет због своје разорне силе може бити невероватно јак, они сами зависе од Бога и могу да делују само онда кад Бог то дозволи. Из Јеванђеља знамо да су демони, чак и да би ушли у свиње, били приморани да ропски моле Спаситеља за дозволу (в.: Мт. 8: 31). Светитељ Јован Златоуст је ово објаснио на следећи начин:
«Демони без Његове дозволе не смеју чак ни да
дотакну свиње... Свако зна да демони више мрзе нас него
бесловесне животиње. Дакле, ако нису поштедели свиње, него
су их све у трен ока бацили у бездан, тим пре би то
учинили с људима које опседају, које су вукли и повлачили
по пустињама, да их Провиђење Божије и поред најгорих мука
није обуздавало и није задржавало од даљег
стремљења.» 1)
То значи да истинска основа нашег духовног живота не треба да буде страх од палих сила, већ од Бога, страх да не отпаднемо од Њега због својих грехова, да на тај начин не постанемо приступачнији утицају палих анђела.
Свет палих духова, који је за нас невидљив, ипак може да испољи своје постојање. Не само то, ово испољавање се често дешава управо тамо где га човек уопште не очекује, на пример, у мислима које се у њему рађају, у унутрашњим покретима душе и жељама. У житију свете мученице Јулијаније говори се о томе како јој се једном за време молитве јавио ђаво у обличју светлог анђела и како ју је убеђивао да принесе жртву демонима. Господ је укрепио свету Јулијанију, тако да се одупрла искушењима. Демон је признао светој угодници:
«Ја сам онај који је једном давно посаветовао Еви у
рају да преступи заповест Божију на погибељ. И наговорио
сам Каина да убије свог брата Авеља. Научио сам
Навуходоносора да на пољу Деиру постави златног идола.
Преварио сам Јевреје да се клањају идолима. Премудрог
Соломона сам учинио безумним изазвавши у њему страст према
женама. Ироду сам сугерисао да убије малу децу, а Јуди да
изда Учитеља и да се сам обеси. И наговорио сам Јевреје да
каменују Стефана, Нерона сам наговорио да разапне Петра с
главом наниже и да мачем посече Павла. Многе сам преварио
и подвргао невољама.» 2)
Злобни дуси могу да нас наводе на мисли које доживљавамо као сопствене. То су све оне мисли које нас воде у грех и не дају нам да се окренемо Богу. Мрачни демони покушавају да утичу на вољу изазивајући у нама порочне жеље, гуше у нама глас савести позивајући нас да се потпуно наслађујемо земаљским добрима, а после неразумног окушања, кад се открије празнина безбожног живота, они наводе душу на очајање.
Наивно је мислити да демони обавезно утичу на људе у обличју мучних авети или у страшним облицима ђавоиманости. Њихов утицај на људе је веома разноврстан и није застрашујући на први поглед. На пример, заиста је страшно то што демони спречавају окретање човека Богу и животу по јеванђељским заповестима. «Свакоме који слуша реч о Царству и не разуме, долази нечастиви и краде посејано у срцу његовом» (Мт. 13: 19) – описивао је Господ у причи стање оних људи који су чули радосну вест, али нису испољили усрдност према њој. Човек чак ни не подозрева да је реч Истине, коју је једном чуо и која га је погодила у срце, али је није остварио у животу, украо лукави. Неверујућима је, по речима апостола Павла, «бог века овог (односно ђаво – о. В.Д.) заслепио ум да у њима не заблиста светлост благовести» (2 Кор. 4: 4). Ово се огледа у неспособности човека да види и доживи Истину духовног живота и да дâ предност мртвим добрима земаљског света.
Демони нас проучавају, као добри психолози, гледају на шта ћемо се пре полакомити и тиме нас најпре искушавају. Господ каже: «Бдите и молите се да не паднете у напаст» (Мт. 26: 41). Без унутрашње будности и сталног обраћања Богу није могуће препознати сплетке лукавог.
Демони, да кажемо световним језиком, раде индивидуално са сваким човеком, у складу с његовим слабостима и пристрасностима. Једног саблажњавају телесним насладама, другог жудњом за чашћу и славом, а трећег – мишљењем о себи као о веома врлом човеку. Ава Евагрије сматра да «једни демони човека искушавају као човека, а други га узнемиравају као бесловесну животињу. Први дођу код нас и убацују нам помисли таштине, или гордости, или зависти, или осуде, које не дотичу ниједну бесловесну животињу; а други, приближвајући се, изазивају гнев или похот, не по својој природи, јер су ове страсти заједничке нама и бесловеснима и скривене су у нама испод разумске природе (односно налазе се ниже или испод ње).» 3)
Преподобни Антоније Велики је учио да сваког хришћанина који напредује у духовном животу демони прво кушају кроз лукаве помисли. Ако се испостави да је подвижник чврст, нападају га посредством машталачких привиђења. Затим попримају обличје пророка, како би им подвижник поверовао као да предсказују истину.
«Зато кад вам демони долазе ноћу, кад хоће да вам
објаве будућност или кад кажу: ‘Ми смо
анђели,’ немојте их слушати, јер лажу. Ако буду
хвалили ваше подвижништво и говорили како сте блажени,
немојте их слушати и нимало се немојте зближавати с њима,
боље запечатите себе и свој дом крстом и помолите
се.» 4)
Ако пали анђели виде да човек жели да достигне невероватан саморазвој и савршенство, они му са задовољством помажу да открије у себи све «скривене могућности» како би величином новог биоенергетичара зачудили и освојили срца многих других људи. А ако се човек ради скидања урока обраћа окултисти, они учтиво скидају с њега сопствене оптужбе као да показују да су магија и биоенергија заиста добре за људе.
А ко јој је заправо откривао тајне скривене од обичних смртника?
Својој рођаки Красимири Стојановој Ванга је објаснила да види више силе као провидне фигуре попут људског одраза у води, али да чешће чује њихов глас. Красимира Стојанова је о својој тетки написала неколико књига и у једној од њих каже следеће:
«Имала сам 16 година кад је једном у нашој кући у
Петричи Ванга почела да говори са мном... само што то није
био њен глас. Стекла сам утисак да не говори она, већ неки
други човек њеним устима. Речи које сам чула нису имале
никакве везе с оним о чему смо пре тога разговарале. Као
да се неко непознато лице умешало у наш разговор. Чула
сам: ‘Ево, видимо те...’ – и после тога
је уследио потпуни извештај о ономе што сам тог дана
радила све до тог тренутка. После краће паузе Ванга је
уздахнула и рекла: ‘Ох, оставиле су ме
силе...’ – и поново се вратила на наш пређашњи
разговор. Питала сам је зашто је одједном почела да
описује мој дан, али је одговорила да ништа није
описивала, већ је понављала оно што је чула. Онда је
уздахнула: ‘О, то су силе, мале силе које су увек
поред мене. Али има и већих које им командују. Кад оне
одлуче да проговоре мојим устима бива ми лоше и после тога
цео дан не могу да се повратим.’»
5)
Осећај потиштености који признаје сама Ванга непогрешиво указује на то да су јој се јављали тамни духови који могу да јаве људима оно што је недоступно обичној спознаји. Красимира Стојанова наводи различите детаље о томе како је Ванга општила с оностраним светом. У целини, то су типична медијумска искуства, која су позната већ вековима: «Понекад нисмо могли да схватимо зашто наша тетка бледи, зашто јој изненада бива лоше, и зашто се из њених уста неочекивано чује глас који би нас запањио својом снагом, необичним тембром, речима и изразима којих нема у Вангином уобичајеном речнику.» 6) «И одједном је проговорила са мном непознатим гласом од којег ме је обузела језа.» 7)
Наравно, оваква врста обмане је изузетна. Обично се људи саплићу о најситније ствари: како да што боље уреде земаљски живот заборављајући на сопствену бесмртну душу; како да на прво место уздигну себе и свој успех потпуно игноришући невоље и патње ближњих. Циљ ђавола је да посеје у људима злобу, самооправдање и неповерење у Бога. Једна од омиљених ђавољих сугестија јесте сумњичавост: човек измишља читаве догађаје у вези с појединим околностима у свом животу, а у болестима и неуспесима не види испољавање Промисли Божије, већ магијске нападе злонамерника.
Али постоји истина коју би требало да знамо. Највећу штету души доноси непомирљиво непријатељство с другим људима и оно нас најчешће наводи на размишљање о томе да наш непријатељ користи чаробњаштво. Обично се за урок или чаробњаштво сумњичи неко од рођака, комшија или колега. Тако се ствара плашљиво-окултни поглед на свет у којем се личне невоље сједињују с љутњом на претпостављеног злонамерника и тако се хришћанство потискује из нашег обичног, свакодневног живота мислима о саверама и трагањем за магијском заштитом од њих.
Код старца Пајсија Светогорца постоје веома корисна размишљања у вези с овим:
«А какво зло људима чине медијуми, биоенергетичари,
‘јасновидци’ и њима слични! Не само да извлаче
људима новац, него још и разбијају породице. На пример,
иде човек код ‘јасновидца’ и прича му какве
проблеме има. ‘Види, - одговара му
‘јасновидац’, - једна твоја рођака, мало
тамнопута, мало вишег раста, бацила је урок на
тебе.’ Човек почиње да тражи ко у његовој родбини
има такве карактеристичне црте. Није могуће да нико од
његове родбине бар мало не личи на жену коју му је
чаробњак описао. ‘А-а, - каже човек нашавши
‘виновницу’ својих мука. – Значи, она је
бацила чини на мене!’ И почиње да мрзи ову жену. А
сама ова сиротица уопште не зна који је разлог његове
мржње. Дешава се да му је учинила неко добро, али он
пламти од мржње према њој и не жели чак ни да је види!
Затим поново иде код чаробњака, а овај каже: ‘Е, сад
треба да ти скинемо урок. За то треба нешто да ми
платиш.’ – ‘Па добро, - каже збуњени
човек, - пошто је нашао ко је бацио урок на мене треба да
га наградим!’ И богато плаћа. Видиш ли шта ђаво
ради? Ствара саблазни. Док добар човек – чак и ако
стварно зна да је неко некоме учинио нешто лоше, - никад
неће то рећи настрадалом: ‘Тај и тај ти је учинио
зло.’ Не, он ће се потрудити да помогне несрећнику.
‘Слушај, - казаће му, - немој да примаш различите
помисли. Иди, исповеди се и ничега се не бој.’ Тако
помаже и једном и другом. Јер, онај ко је причинио штету
свом ближњем, видећи како се овај лепо опходи према њему,
почиње да размишља – у добром смислу ове речи
– и каје се.»
Дешава се дивна ствар: прави напад непријатеља није нечије чаробњаштво или урок, већ мишљење о томе да је невољу која ти се десила изазвало чаробњаштво. Уопште, кад су у питању искушења палих анђела желели бисмо да подсетимо на речи из Светог Писма: «Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Њему се противите утврђени вјером, знајући да се таква иста страдања догађају вашем братству по свету. А Бог сваке благодати, Који вас позва у вечну Своју славу у Христу Исусу, нека вас Он, пошто мало пострадате, усаврши, утврди, укрепи, утемељи; Њему слава и сила у векове векова. Амин.» (1 Петр. 5: 8-11).
Свештеник Валерије Духањин
Са руског Марина Тодић
19 / 10 / 2015
Извор: Православие.ру
1 Иоанн Златоуст, святитель. Толкование на святого Матфея Евангелиста // Иоанн Златоуст, святитель. Полное собрание творений. Т. 7. Кн. 1. М., 1993. С. 318.
2 Жития святых в изложении святителя Димитрия Ростовского. Т. 12. Декабрь. Минск, 2004. С. 1023.
3 Евагрий, авва. Наставления о подвижничестве // Добротолюбие. Т. 1. Издание Свято-Троицкой Сергиевой Лавры, 1993. С. 630–631.
4 Афанасий Великий, святитель. Житие преподобного отца нашего Антония // Афанасий Великий, святитель. Творения: В 4-х т. Т. 3. М., 1994. С. 207.
5 Стоянова Красимира. Ванга ясновидящая и исцеляющая. М., 1998. С. 11–12.
6 Исто. С. 11.
7 Исто. С. 131.
8 Паисий Святогорец. Слова. Т. 3. Духовная брань. М., 2003. С. 204–205.
Нема коментара:
Постави коментар