понедељак, 7. септембар 2015.

Вojник Историја о старцу Кирилу (Павлову)


Војником смо почели да га зовемо већ за време његове болести, када је био прикован за постељу и зависио од добре воље тих, којима је припало да заједно са њим поделе судбину.
Шта се може рећи војнику? „Трпи, војниче“ , „Хајде, војниче“ , „Издржаћемо, војниче“. И он је издржавао, трпео.

Издржава све и сада, када огањ живота у њему једва гори.

-Војник? То је добро. Тако треба, - одговарао је отац Кирил (у то време је могао још увек мало да говори) и са одобравањем се смејао.

То ново име дало је нашој тешкој свакодневници неку сасвим нову нијансу.

Отац Кирил (Павлов), познат у цeлoj православноj Русији као благородни духовник цркве Свете Тројице, Лаври посвећеној преподобном Сергеју Радоњешком, сасвим сигурно је био и остаће прави борац, једноставан руски војник, додуше сада и са озбиљном повредом која тешко зацељује, али као и раније он и даље носи свој дух неустрашивости раме уз раме са онима који се боре на фронту - под плотуном из артиљеријског оружја и жестоким звиждуком метака.

И ко може да каже, где је она данас, та прва линија фронта?"

Као и већина војника са фронта, он је мало говорио о рату. А и ако је говорио – његове речи су биле без икаквог усхићења херојске храбрости. И то не због тога што је он монах и не због тога што одавно више није млад. То је унутрашња култура руског војника: дубоко и снажно памтити – штедљиво и уздржано говорити. Међутим, било је случајева када је остављао по страни своју уздржаност – када се сретао са таквима који су били као и он – војници са фронта. Тада су одлазили од свих, заборављали на себе и време, и рат је поново оживљавао пред њиховим очима у сликама и категоријама, познатим само и једино њима.

Једном смо у време ноћног дежурства приметили како се вртео по свом кревету и забринуто гледао у таму.

-Шта је са тобом, баћушка? Зашто не спаваш?

-Зар могу да заспим! Сетио сам се рата.

И испричао је ужасан догађај, који никада нико раније није чуо од њега, - догађај о саборцима који су нагазили на мину која их је разнела на комадиће. А колико је таквих догађаја у његовом животу било? Зашто то није ни са ким поделио раније? Зашто тек сада, када је измучен болешћу он понекада дозволи себи такву отвореност?


Зашто је раније, пре ове тешке болести, сваки пут ишао возом на Крим на свој годишњи одмор и пролазећи поред места где су се одвијале борбе, дуго стајао сам у ходнику воза? Ћутке загледан у пределе који су нестајали у прозору. Историја о откривеном Јеванђељу у Стаљинграду – једина је на широко позната свима из његове војне прошлости. О том Јеванђељу он је волео да говори – јер то је могло донети, по његовом мишљењу, какву такву корист слушаоцу. А о осталим догађајима....Зашто?

Отуда се чине тако бесмисленим сви данашњи насилни покушаји да се отац Кирил, "тај прави Павлов", представи као "прави" херој - херој великог јуначког дела и блиставе славе. Или га можда треба споменути у извештају. Или тобоже треба измислити причу о мистериозној икони из руку моје баке, коју је он спасио из нацистичког заробљеништва. Или још нешто попут овога, чудесно, невероватно, несвакидашње. И уопште није важно, што није било ни баке, ни фашистичког заробљеништва, ни јуначког дела извиђача, ни одважног пушкомитраљесца, беспрекорног заштитника "Павловљевог огњишта" у Стаљинграду.

А био је једноставни понизни руски војник, који је у то време опкољавао (немачког фелдмаршала Фридриха) Паулуса. Који је схватио, у мртвачкој тишини спаљеног Стањинграда, да рат не долази без разлога – просто тек тако – и који је маштао да ће, када се рат заврши, служити Богу. И да поједе ражани хлеб. Само једном. И доста му је.

Толико.

Ишао је по ивици, између живота и смрти. И још – тихо и чврсто је остао веран својим убеђењима.

Религиозна убеђења. У та жестока времена, због таквих убеђења вас нису мазили по глави – испитивали су строго, са свим пратећим последицама.

„Најео се па некаквог Бога измислио! У казнени батаљон ћеш да идеш, олошу! На прву линију!!“ – љутито је викао, бесним речима, татарин-комесар. Комесара је било и могуће разумети: после такве битке, када је почело масовно уписивање достојних у редове партије, - некакав руски Иван из стаљинградског згаришта објављује да не жели да буде комуниста, јер он је, видите, верујући!

Срећа што је тих дана у казненом батаљону и међу његовим „религиозним следбеницима“ владала: пријатељска атмосвера. И ови који су испали из борбе су све боље прихватали повољан обрт за нашу земљу.

На крају рата, када су већ потерали немце и пролазили Европу, отворила се чудесна могућност...отићи на Свету Гору! То је била истинска жудња сваке чисте душе која чезне за Богом! Било је могуће, како су говорили зналци, стићи до тамо кроз Румунију и изгубити се у општем метежу. У ваздуху се већ осећао мирис долазеће победе, и пожелео је – ако је могуће, први пут за све те године ратовања – да поверује у машту, да размисли о могућности будућег.

Али у случају реализације тих својих маштања баћушка би уништио живот својим најближима, који би постали рођаци дезертера. А како је и могло другачије у то ратно време у атеистичкој држави?!

Тако је почео пут његове монашке несебичности. На првом месту – интереси и срећа других. Невероватна симпатија према било ком човеку и строгост према себи.

И тешка, веома тешка свакодневница, посвећена људима до краја.

Мождани удар, који га је приковао за постељу, као да је крунисао последњим победничким венцем тај тежак војнички живот.

Када је још могао да говори, наш Војник, када је у њему било још сасвим мало остатака снаге, он је ту снагу давао нама старајући се да нас орасположи и утеши. Он, као и обично, није мислио о себи, није жалио себе, напротив – осећао се као кривац и сматрао је да нам доноси много невоља и труда око њега. И никада није тражио чак ни чашу воде да му донесемо.

Међутим,једном се пожалио да би желео ражаног хлеба. Као тада, у време ратне и послератне неухрањености. Али храна је у његово тело све те године долазила кроз специјални отвор.

Хлеб не можемо да му дамо тако, да би га јео са жељеним ужитком укуса.

Он је то разумео и више никада није помињао хлеб. Једноставно је заборавио на то. Опет – без икаквог хероизма.

Тако се ратови и добијају. Спокојством и немим стрпљењем.

И душе се тако спасавају.  

 Монахиня Евфимия (Аксаментова)

Превод са руског Слађана Митровић

Православие.ру

Нема коментара:

Постави коментар