Манастир Грачаница у Ваљеву, који ће бити срушен због
изградње бране Ровни, и у току јучерашњег дана је страдао под налетима
багера, а за поменути манастир везују бројна чуда, која је свештеник
Жељко током десетогодишње службе записао у летопису и оставио пароху
који га је наследио.
– Недуго по мом доласку се десило својеврсно чудо. На дан цара Константина и царице Јелене, 1997. године, око десет увече седео сам са супругом, када је пас кога смо држали залајао. Помислио сам да неко долази и изашао испред када се на прозору цркве појавила необјашњиво јака светлост. Позвао сам црквењака и питао га да ли је оставио упаљено светло, иако је та светлост била много јача од светла које смо у то време имали у манастиру. Оног тренутка када смо откључали, светлост се смањила. Цео храм је био испуњен димом, а осећао се мирис тамјана. Увидели смо да је све у реду и да у храму нема никога – започиње отац Жељко своју беседу, која се може наћи на „јутјубу“. Многа чуда су се, каже, дешавала.
– Долазила је девојка која је пуних 15 година била у инвалидским колицима, а након свете тајне је проходала. Пет бездететних породица је после посете добило потомке – наставља он. Ипак, од оних који су се дрзнули да својом земаљском руком дирају ову светињу, решени да је руше, многи су настрадали напрасном смрћу, многи су се и разболели.
– Један од двојице инжењера који су пројектовали брану, потписавши да се сруши ова богомоља, свашта је доживео. Две године пре него што ћу ја отићи, дошао је у манастир и купио тамјан, брикете и кадионицу. Стао је на улаз цркве и прекрстио се, а у том тренутку експлодирала му је кадионица. Увео сам га у цркву и понудио столицу да седне. Рекао ми је да је он пројектовао брану и да у то време није знао да се манастир налази на том терену. Међутим, чак и када је сазнао, није хтео да повуче свој потпис са пројекта. Тада су почеле да му се догађају невоље. Многобројна породица му се распала. Старији чланови су напрасно умрли.
Развео се од жене, која је одвела двоје деце, а једно је остало са њим, али се озбиљно разболело. Зато је дошао у манастир за који је чуо да се у њему догађају чуда. Хтео је да моли за помоћ. Очитане су му молитве и он је отишао. Није се више појављивао – завршио је овај свештеник.
Извор: Правда
– Недуго по мом доласку се десило својеврсно чудо. На дан цара Константина и царице Јелене, 1997. године, око десет увече седео сам са супругом, када је пас кога смо држали залајао. Помислио сам да неко долази и изашао испред када се на прозору цркве појавила необјашњиво јака светлост. Позвао сам црквењака и питао га да ли је оставио упаљено светло, иако је та светлост била много јача од светла које смо у то време имали у манастиру. Оног тренутка када смо откључали, светлост се смањила. Цео храм је био испуњен димом, а осећао се мирис тамјана. Увидели смо да је све у реду и да у храму нема никога – започиње отац Жељко своју беседу, која се може наћи на „јутјубу“. Многа чуда су се, каже, дешавала.
– Долазила је девојка која је пуних 15 година била у инвалидским колицима, а након свете тајне је проходала. Пет бездететних породица је после посете добило потомке – наставља он. Ипак, од оних који су се дрзнули да својом земаљском руком дирају ову светињу, решени да је руше, многи су настрадали напрасном смрћу, многи су се и разболели.
– Један од двојице инжењера који су пројектовали брану, потписавши да се сруши ова богомоља, свашта је доживео. Две године пре него што ћу ја отићи, дошао је у манастир и купио тамјан, брикете и кадионицу. Стао је на улаз цркве и прекрстио се, а у том тренутку експлодирала му је кадионица. Увео сам га у цркву и понудио столицу да седне. Рекао ми је да је он пројектовао брану и да у то време није знао да се манастир налази на том терену. Међутим, чак и када је сазнао, није хтео да повуче свој потпис са пројекта. Тада су почеле да му се догађају невоље. Многобројна породица му се распала. Старији чланови су напрасно умрли.
Развео се од жене, која је одвела двоје деце, а једно је остало са њим, али се озбиљно разболело. Зато је дошао у манастир за који је чуо да се у њему догађају чуда. Хтео је да моли за помоћ. Очитане су му молитве и он је отишао. Није се више појављивао – завршио је овај свештеник.
Извор: Правда
Нема коментара:
Постави коментар