У вези са непотписаним саопштењем Мешихата Исламске заједнице у
Србији, који је истога дана, 9. септембра, у Новом Пазару „знао” шта се
разговара и одлучује на седници Комисије за верску наставу Владе Србије у
Београду, част ми је и дужност да јавност обавестим да је посреди
ноторна неистина и најгрубља могућа дезинформација.
Ни
Министарство просвете, ни Управа за вере при Министарству правде, ни
потписник ових редака немају никаквог удела у кадровској политици и
кадровским решењима унутар једне или друге Исламске заједнице, а још
мање у њиховим интерним сукобима и разрачунавањима. Истина је ту само
једна: списак кандидатâ за наставнике исламске верске наставе у јавним
школама Србије Комисији којој имам част да председавам може поднети и
подноси само њен члан, г. Адем Зилкић, а не незвани или самопозвани
„падобранци” који покушавају да Комисији наметну своје кандидате,
заобилазећи г. Зилкића, па чак и фалсификујући његов потпис. Тек уз
потпис г. Зилкића Комисија доставља јединствену листу предложених
вероучитеља господину министру просвете на даљу и коначну надлежност.
Комисија поступа искључиво по закону, а никад и нипошто „по бабу” или
„по стричевима”.
Једном речју, нечасно је за сопствене интерне неспоразуме, међусобице и сукобљене интересе и циљеве оптуживати било кога осим себе, а понајмање два Министарства, односно Владу Србије и њене легитимне службе и органе, или Српску Православну Цркву. Овакво схватање међуљудских односа – и морала уопште – не служи на част ником, акамоли људима који себе проглашавају за (п)овлашћене Божје гласноговорнике и у то име свисока бацају дрвље и камење на све и сваког. Са хришћанског пак становишта, које је и моје лично, немамо право да милом или силом вадимо трун из ока свога ближњега, а не смета нам брвно у сопственом оку (ср. Мат. 7, 3 – 5).
Једном речју, нечасно је за сопствене интерне неспоразуме, међусобице и сукобљене интересе и циљеве оптуживати било кога осим себе, а понајмање два Министарства, односно Владу Србије и њене легитимне службе и органе, или Српску Православну Цркву. Овакво схватање међуљудских односа – и морала уопште – не служи на част ником, акамоли људима који себе проглашавају за (п)овлашћене Божје гласноговорнике и у то име свисока бацају дрвље и камење на све и сваког. Са хришћанског пак становишта, које је и моје лично, немамо право да милом или силом вадимо трун из ока свога ближњега, а не смета нам брвно у сопственом оку (ср. Мат. 7, 3 – 5).
Епископ др Иринеј (Буловић),
председник Комисије за верску наставу
председник Комисије за верску наставу
Нема коментара:
Постави коментар