ИСПРАВНО И ПОГРЕШНО

„Мрсне славе“ и „посне славе“…

    – Славе нису ни мрсне ни посне, него дани у које оне падну могу бити мрсни или посни. Зависно од тога у који дан слава пада, припрема се славска трпеза. Ако слава пада у среду или петак, трпеза је посна, али наредне године, када пада у друге дане, трпеза је мрсна. Неке славе увек падају у време једног од четири велика поста, па се увек припрема посна трпеза. Пример такве славе је Никољдан, који увек пада у време великог Божићног поста.

    Славско жито се не спрема за „живе свеце“…

    Истина је да су сви свеци живи, јер у Богу нико не може бити мртав – Бог је Бог живих, а не мртвих. Погрешна пракса је вероватно настала услед чињенице да се жито спрема и за парастосе упокојеним ближњима. У оба случаја, жито представља жртву Богу, и символизује Православну веру у опште Васкрсење. Та жртва се приноси Богу у име оног светитеља или упокојеног чије се име спомиње тог дана, или тог парастоса. Да ли је реч о светитељу који је живео, па се упокојио, или никада није прошао кроз биолошку смрт, попут Арханђела Михаила или Светог Илије, на пример, не прави никакву разлику у погледу жртава које се приносе Богу (славски колач, жито и вино). Нажалост, успркос упозорења Цркве на овакву погрешну праксу, многи и даље настављају по своме јер су „тако радили и очеви и дедови“.

    Тако му је било суђено.., таква му судбина…

    Веровање у судбину, као нешто што је унапред „записано“ човеку, што он не може да избегне, супротно је Православном веровању у слободу људске воље. У судбину, као нешто предодређено човеку, веровале су и верују разне паганске религије, укључујући древне Грке и мухамеданце. У нашем народу се ова заблуда највероватније увукла преко мухамеданства.

    Слободна воља и слобода избора коју човек има један је од Божијих дарова човеку. То је, између осталог, оно што човека чини боголиким бићем. Иначе, ако нам је све унапред зацртано (суђено), онда смо само роботи који не треба да се труде ни у чему, јер ионако је „све записано како ће бити“. Православље нас учи да је човек творац своје судбине. Човеку ће бити онако како је сам одлучио, на основу одлука које је сам доносио, својом слободном вољом.

    Данас је црвено слово, не треба ништа радити…

    Истина је да Црквена заповест о празновању великих празника подразумева остављање свакодневних послова, али зато да би се имало времена за одлазак у цркву на Свету Литургију. Седење код куће ради „црвеног слова“ (у скорије време и подебљаног), и не одлазак на богослужење представља злоупотребу црквене заповести, и само је изговор за ленствовање.

извор: ''Светосавско звонце'' бр. 8/2014.

преузето са: Манстир Клисина