Највећи прекор аутору се састојао у томе да у изложеном он окривљује само жене, заборавивши о томе да и на мушкарцима лежи истоветна кривица , ако је породица или млади пар извршио абортус. Ево неколико таквих коментара: „Ја не знам ни једну жену која би хтела да изврши абортус. Али познајем много јадних жена које мужеви приморавају да изврше абортус. Онда, зашто ви осуђујете жене, а не мушкарце? “, „Сматрам да је мишљење аутора једнострано – опет осуђујемо само жене, а где је одговорност мушкарца у оваквим трагедијама?“, „Муслимани знају зашто не-девственице не рађају војнике. И њихови очеви чувају своје ћерке. Па где си ти, Света Русијо, зашто си дала своје кћерке на поругање? Мушкарци! Хеј! Јавите се!“. Ови прекори су истовремено и оправдани и неоправдани. Оправдани су зато што ја заиста нисам рекао ни речи о одговорности мушкараца за абортусе, а нису оправдани зато што ја никога нисам кривио већ сам желео да бар нека од читатељки (и наравно, читалаца!) схвати шта се дешава и заустави се пред извршењем страшнога корака.
А сада ћемо поразговарати о мушкој одговорности.
Недавно сам са мени веома блиском особом разговарао о проблему абортуса.
- Знаш, рекла је она, моја мама се родила само захваљујући својој старијој сестри, мојој тетки. Маме још увек није било и једном је тетка Нада (тада је имала четири године) утрчала из дворишта у кухињу где су седели њени родитељи. Они су одлучивали о нечему озбиљном. „Кћери, упитали су је, да ли хоћеш да имаш брата или сестру?“. „Хоћу!“ - не размишљајући је одговорила тетка Нада. Ускоро се родила моја мама. Тетка Нада је одлучила да она живи. Како се касније показало моји деда и баба су размишљали да ли да изврше абортус.
Ево како је страшан породични савет. Страшно је и замислити колико је деце на сличан начин било осуђено на смрт, када на питање родитеља дете, не разумејући о чему се ради, је одговарало: „Не! Нећу!“. Сећам се свог детињства како смо завидели деци која су била јединчад код својих родитеља, јер су све поклоне, бомбоне, љубав и пажњу добијали они, само они. А питања сличног типа не да не треба постављати деци , него она и не треба уопште да постоје.
Из описаног случаја ми заиста видимо да одлуку о томе да ли да сачувају живот детета доносе обично оба родитеља и одговорност за одлуку сносе обоје. А са одговорношћу код мушкараца сада имамо доста проблема.
Једном, пре дванаест година, док сам још учио на универзитету , наш професор је започео овакав разговор:
- Када сам био студент, код нас на универзитету је било овако - бирајући речи, у смислу шта ће бити даље, рекао је он. – Уколико би девојка изненада затруднела, њен младић је имао два пута: или да се ожени са њом или да пође у деканат по документа за испис. Правити се да се то тебе не тиче просто није могло. А сада се сматра да је „нежељена трудноћа“ проблем девојке, и само ње.
Прошлог пролећа смо имали акцију са тематиком против абортуса на једном саратовском факултету. Тамо су били штандови који су говорили о томе шта је то абортус и какве су његове последице. Ми, тј.ја, свештеник, и доктор из друштва православних лекара, смо организовали нешто попут предавања - изложбе, пратећи показивање штандова нашим коментарима.
Чекамо почетак прве акције. У договорено време у хол библиотеке где је и приказана прва изложба, у пратњи професора долази и група студената. Видимо - само девојке.
- А где су ваши младићи? - питам ја професоре.
- А зар изложба није против абортуса - одговарају ми. Шта ће они овде?
Ја говорим да уопште „нежељена трудноћа“сама по себи не постоји, причам им да се део изложбе тиче директно младића. На пример, један од штандова се тако и зове: „Обраћање мушкарцу“. На њему је приказан млад војник у избледелој војничкој кошуљи са пушком на рамену. Текст штанда сведочи о томе да су фашистички аналитичари на почетку рата извештавали Хитлера са окупираних територија СССР о невероватном значењу породице за руског човека, о великој допадљивости руских девојака. Бољшевицима, без обзира на све њихове покушаје, није успело да покваре омладину, у крајњем случају масовно. Хитлер је схватио какву претњу представља традиционална руска породица и почео је да издаје све могуће указе да на окупираним територијама буде организован рад опширне мреже установа у којима ће се вршити абортуси, водила се антипородична пропаганда. Немци тада ништа нису успели због добро знаних разлога - руски војник је нарушио њихове планове. И ево, на средини штанда, после описа свих тих чињеница, крупним словима имамо наслов: „Данас унуци хероја који су победили фашизам, живе према заветима Хитлера!“. Испод је стајало обраћање мушкарцу , подсећајући га на дуг и одговорност.
Предавачи су погледали штанд и сложили се да би и младићи требали да присуствују ту. Договорили смо се да ће следећи пут они довести и њих.
Организујемо још једну лекцију - изложбу. Мала група младих људи се групише негде по страни. Опет су девојке у већини.
И дошао је ред на плакат под називом: „Обраћање мушкарцу“.
- Информација коју ми видимо на овом штанду је усмерена пре свега на мушкарце - говорим ја. Приђите, молим вас, ближе.
Пришао је само један младић. Остали су, смејући се, тако и остали позади, иза чврстог зида девојака...
Таква неодговорност у сфери личних односа са стране мушкараца је један од симбола нашега времена. Некада, пре сто педесет или двеста година тога није било. Мушкарац је сматрао својим дугом да заштити жену, кћерке или сестре не само од директних напада на њихову част, већ и од повода за тако нешто. У високим круговима друштва искомпромитовано понашање од стране младића упућено девојци могло је да га кошта живота. Правила лепог понашања у личним односима најчешће су се објашњавала језиком мачева или пиштоља. Сваки мушкарац је схватао да уколико он некако дозволи себи да баци сенку на част девојке или нечије жене, онда ће га највероватније довести кући са прострелном раном у грудима после дуела. Нису само мајке одговарале за част својих кћерки, већ пре свега очеви и браћа. То се сматрало њиховим директним мушким дугом.
Зашто данас мушкарци при појави породичних проблема преузимају нојеву позицију - крију главу у песак са једином мишљу да их оставе на миру и да их не приморавају да доносе било какве одлуке? Разлога има много. И тешко историјско наслеђе, када су током седамдесет година најбоље представнике мушког становништва плански уништавали. У рату су, на пример, у првом реду гинули најсмелији и најиницијативнији, они који су били испред других. Узроком неодговорности је и одсуство мушког васпитања. Сада је педагогија скоро потпуно женска. А за дечака је то противприродно. Мушко, а пре свега очинско васпитање је у сва времена имало огромну улогу у формирању личности будућег мушкарца. На пример, до средине ХХ века, када просто није било секција борбених вештина, прве лекције борбе прса у прса дечак је добијао од свог оца. Посебно је богата традиција на том плану код козака. Тако признат мајстор руске борбене вештине, као што је А.А.Кадочњиков, директно говори да ништа није измислио, просто је систематизовао то што је научио од својих предака. Отац је учио сина да овлада сабљом, да пуца, да јаше коња, да правилно извиђа. Сада је очинско васпитање осиромашило због одсуства очева у многим породицама.
Уопштено говорећи, разлога је много, а резултат је само један: неодговорност, неспособност да се доносе одлуке.
Приметио сам овакву законитост: на исповеди жене се врло често дубоко кају за грех детоубиства, не могу себи то да опросте, а ипак се не сећам случаја када се мушкарац исповедао о томе да је наговорио жену да абортира. Не желим да судим зашто је то тако. Да ли због те неодговорности, неразумевања да си ти такође крив у греху детоубиства, ако си знао и ниси зауставио, ниси задржао жену од страшног поступка. Не знам.
Али зато апсолутно знам да за извршени абортус сносе одговорност обоје. И мушкарац, уколико је он, наравно, знао о томе и није зауставио супругу, можда чак и у већем степену зато што је он глава породице, свештеник у тој малој Цркви, а жена је самим Богом постављена да му се потчињава.
Мени понекад пребацују да означавајући неку болну тему ја не предлажем решење тог проблема. На сличне примедбе увек одговарам: ако би све било тако просто, ако би се само притиском на десетак дугмића на тастатури могла решити ситуација, ја бих обавезно то урадио. Код Твардовског имамо овакве стихове:
Да завршим сада, није ли време, као јад није зло,
Нека момци пођу и освоје село лако,
И са срећом постојаном Теркин је учинио подвиг,
Руском дрвеном кашиком осам фашиста је убио!
Озбиљни проблеми не решавају се писањем чланака. Да бисмо бар делимично изменили ситуацију потребно је да уложимо доста рада. А у датом случају је потребно бар минимално , ако те је Бог створио као мушкарца, да почнеш сам да доносиш одлуке за све што се догађа у твојој породици. Треба извући главу из песка и напустити позицију ноја.
Ево, ми смо на крају и закључили ко је крив.
Крива је мајка коју нико пушком не тера на абортус. Крив је отац који није успео да организује живот своје породице тако да би таква питања, о томе да ли треба да се сачува живот детета или не, не би требало да постоје. Крива је и држава која није обезбедила породицама место становања. Криви су и родитељи који нису васпитали децу како треба. Криви смо сви. Главно питање је – ко је крив више?
Само није криво дете кога су растргли по молби маме и тате.
Можда можемо да затворимо тему „ко је крив“ и почнемо нешто да радимо?
Свештеник Дионисије Каменшиков,
Руководилац Одељења за активност младих Саратовске епархије
Извор:
Нема коментара:
Постави коментар