Нико се не може спасити греха и рана насталих у души док не спозна истину Божију, откривену у Светом Писму. Као што човек тумара у мраку и губи пут под ногама, тако и човек светлошћу Божанске науке бира спасоносни пут у беспућу овога света. Изгледа да су се наши путеви превише размрежили у данашњици напретка технике и науке, али и падом морала. Више нисмо у стању да разаберемо ко нас повлачи у амбис, а ко нас из амбиса васкрсава.
А, ко су моји ближњи? И, коме смо ми ближњи? Да ли они који нас увек тапшу по рамену: полтрони, улизице, они који намећу грех, који говоре „циљ оправдава средство“? Можда ми и другима исто чинимо. Да ли комшија, крвни сродник, земљак, надређени…? Људи вагају како би извукли корист, како би нахранили тело пожудама. А, шта је са душом…?
„Будимо људи“, говорио је патријарх Павле, па ћемо сви бити ближњи. Мењајмо себе вредностима Христове науке, а не људске.
Што не желиш себи, немој ни другима. Господ је пружио руку спасења људима кроз Јеванђеље о Милостивом Самарјанину.
Љубав према Богу и љубав према човеку начела су која треба остварити у животу. Господ нас упозорава да смо и сами преступници Божијег закона. Закон који разумемо не спроводимо у дело, а вера без дела је мртва (Јк. 2,26). Немамо љубави у срцу, не умемо да се покајемо, него увек тражимо оправдање за наше грешке. Уместо да признамо грешку и потрудимо се да је исправимо и не поновимо, тврдимо да је тежак крст који нам је Господ наменио. Важно нам је да се оправдамо у очима народа, а не у очима Бога.
Љуби ближњега свога као самога себе! Ако следимо ову Христову заповест и Господ је у нама и ближњи на истински начин. Човек који љубав Божију преживљава као суштину свога срца, своје душе, свога ума, све личности своје добија моћи да ближње своје љуби Богом, из Бога и у Богу. Свака љубав, која не истиче из бесмртног Бога, из вечног Бога – смртна је, људска је, без корена је. Само љубећи, човек живи и сваки ближњи је жив за њега: у сваком ближњем он налази лик Божији, то вечно живо у човеку, то вечно Божије. Спаситељ је рекао: „То чини и бићеш жив“ (Лк.10,28).
Ближњи нам нису само они који припадају нашој породици, цркви и вери, исти по раси, боји или друштвеним сличностима. Наш ближњи је свака особа којој је потребна наша помоћ, свака душа коју су измучили непријатељи и свако ко тражи пут, истину и живот. Наш ближњи је и наш непријатељ. Говорећи: „Љубите непријатеље своје“ (Мт.5,44; Лк.6,24), Спаситељ је преводио у речи оно што је већ имао у животу, делу и Личности Својој. Богочовечанска љубав нема граница, јер „Aко љубите оне који вас љубе, какву награду имате“, вели Спаситељ (Мт.5,46).
Господ нам кроз причу о Милостивом Самарјанину показује своју и нашу мисију. Сотона нас је духовно опљачкао, пребио и бацио да крај пута лежимо беспомоћни. Ко ће нас усправити, оживети и показати нам пут? Наш ближњи који следи Христа и Његову науку. Будимо Самарјани и послушајмо налог срца које уме да буде милостиво и пуно љубави, па ћемо бити блажени и Бога ћемо видети.
Данас је ова поука потребна свету као и некада када је потекла крв са Христових усана. Себичност и хладни формализам готово су угасили пламен љубави и изгнали из наших срца врлине које карактер треба да учине миомирисним. Његово име исповедамо, али смо изгубили из вида чињеницу да прави хришћанин треба да представља Христа. Ако нема пожртвовања за добробит других, ако сам на првом месту себи ја, тада, без обзира што тврдимо да смо хришћани, ми то нисмо.
Треба да имамо сажаљења и помогнемо сваком грешнику да не западне у очајање. Не треба их занемарити. Ако смо хришћани, нећемо проћи поред њих не осврнувши се, нити се удаљити, што је могуће даље, кад је њима наша помоћ најпотребнија. Нећемо рећи: „Tо ме се не тиче“. Ко је рођен од Бога, не може не љубити брата свога, јер је рођен од љубави. Зато Апостол љубави поставља јасно правило: „Који не љуби брата свога, није од Бога“ (1Јн.3,10). Није од Бога јер не испуњава заповест најглавнију и најважнију: заповест о међусобној љубави (1Јн.З,11).
Вером и молитвом треба да одагнамо силу непријатеља, а речима вере и охрабрења да дајемо мелем изгубљеном и рањеном човеку. Многи су клонули и обесхрабрени у великој борби живота, не умеју сами, док би их једна реч љубазног охрабрења ојачала до победе. Карактер Христове Личности треба да буде и наш карактер. Божија љубав у срцу једини је извор љубави према ближњем. А, ко каже да љуби Бога, а мрзи брата свога, лажа је. Јер, ко не љуби брата свога кога види, како може љубити Бога кога не види (Јн.1.4;20-21).
Није наше да одлучујемо ко је наш ближњи. Човек који је поклекнуо, па био ми и непријатељ, зове нас да нам буде ближњи. Свеобухватна љубав тако задржава своје конкретно обележје: она ће се исказати према сваком човеку кога нам Бог пошаље у сусрет. Господ нас учи да не љубимо само своје ближње, већ и непријатеље своје, да у срцима нашим не сме да буде горчине и мржње и да стално будемо свесни да је суд у рукама Божијим. Зато Бог од нас очекује да чинимо дела љубави, милосрђа, да праштамо једни другима живећи у слози.
Примимо, дакле, своје ближње у своја срца и прихватимо их и онда када нас не воле, и онда када нам не помажу и кад нас презиру ускраћујући нам поздрав. Волимо их! Помажимо им несебично и поздрављајмо их – макар само у мислима, ако не желе да буду поздрављени речима. И тај поздрав из срца, који се шаље мислима, ући ће у њихову душу и донеће добре плодове у право време. Будимо, дакле, као Сунце: које даје – хтео човек да га види или не, желео он кишу или олују, тражио он хладноћу или топлоту. Дарујмо несебичну љубав и поштујмо све људе и све што постоји. Само тако ћемо примити плату на Небу.
Нека да Господ да се ове речи уселе у срца наша, како Господ не би окренуо Лице своје од нас кад паднемо крај пута, већ да нам пошаље Самарјанина да нас подигне, утеши и охрабри.
Г. Г. 2011.
Душан Белошевић,
свршени богослов
Богословије „Св. Петар Цетињски“
Извор: Радио Светигора
Нема коментара:
Постави коментар