Вечерајте заједно

Дан породице може се рећи много патетичних речи. А ја ћу се ограничити овим једним саветом-жељом: пријатељи, вечерајте заједно – цела породица.
На

Наглашавам: заједно – за заједничким столом, а не поред телевизора.

Наравно, ништа не зближава људе као њихово заједничко учествовање у црквеним тајнама и молитви. Али то је већ, да тако кажем, виша математика.

А у нашим условима апостасије треба почети од најједноставнијег – од заједничке породичне трпезе, која може да зближи најрођеније, који су разједињени као никад раније.

Све донедавно обичну средњестатистичку породицу је «уједињавао» телевизор, али сад свако има свој лични. Осим тога, имамо огроман број разноразних «виџета», и «гаџета», у које човек урања у потпуности, заборављајући на све на свету, укључујући и своје ближње.

Једна млада, лепа и паметна особа ми је недавно с горчином испричала (не на исповести) о томе како се распао њен брак. Све је било банално до крајњих граница, није било никаквих драма с преварама или агресивним алкохолизмом. Једноставно, дуго времена је општила с леђима свог младог супруга који је био загњурен у компјутер и то јој је досадило...

– Чак се нисмо поштено ни посвађали. И дан-данас га с времена на време назовем и неко време мирно разговарамо – све док ми узбуђеним гласом не каже: «Е, ћао – почиње ми битка...» - рекла је.

И премда наведени пример говори о очигледној патологији – игроманији, он ипак, како ми се чини, указује на општу тенденцију, која је карактеристична за савремену породицу, или тачније, оно што је од ње остало.

Мужеви и жене, деца и родитељи, практично не разговарају. Рођендани, банкети, корпоративне манифестације и свадбе не подразумевају дружење, јер свира прегласна музика.

Због недостатка живе пажње нарочито пате деца, јер је њима најпотребнија. Она им даје веома озбиљан подстицај за развој говора и способности да мирно и занимљиво бране своју тачку гледишта у дискусији и да шире своје видике. Помаже им да развијају логику, да остварују циљеве у животу.

На пример, ја своје упознавање с децом најразличитијих узраста започињем питањем: да ли си одлучио шта ћеш бити кад порастеш? У огромној већини случајева дете одговара да још није размишљало о томе. А у осталим случајевима због нечега најчешће бирају професију полицајца – вероватно телевизијске серије тако утичу на дечју свест...

Авај, али с децом нико не разговара. Старији их доживљавају као објекат.

А једноставна навика поверљивог разговора могла би да их сачува од многих криза. Навикавши да деле своја осећања с родитељима она, на пример, могу да избегну фобије, а у зрелијем узрасту да природније и хармоничније, не изгубивши везу с родитељима, не направе многе глупости.

Зато је, осим заједничких путовања аутомобилом, ретких одлазака у бербу печурака који се данас слабо практикују, заједничка породична трпеза сад једини начин да породица заиста остане породица.

Ако хоћете, то је известан minimum minomorum правог породичног живота који претендује на срећу.

Свештеник Димитрије Фетисов

Извор: Православие.ру