петак, 17. јул 2015.

Православно запаљење мозга

Задивљујућа је ствар — живети више од четрдесет година и одједном угледати себе са стране... Чудно је кад човек гледа себе са стране, а још је чудније оно што види. Ако апстрахује свест о томе да је то — он сам, у суштини, у томе се не може приметити ништа необично, а тим пре чудно. Прилично обичан млађи човек, чији живот, и друштвени, и лични, такође није далеко од свеопштег просечног идеала. Свакодневна, чак и рутинска борба за новчанице, мање-више редовни одласци на фитнес, одмор у иностранству, вољена жена, станчић, колица, ремонт и снови, нејасни снови о нечем светлом, о ведрој и врло имућној будућности једног дана, — у принципу, живот као и сваки други.

И одједном се у овој средњестатистичкој пријатној мочварици дешава бура. Као удар грома на ведром небеском своду стандардног живота загрмело је: „Рак!“ Збуњеност, пометња, протест, питања: „Зашто ја? Због чега? Шта сад да радим? А и да ли нешто могу да урадим?...“
Помало, временом се ова дијагноза из лепљиве грудве блата претворила у чисти кристал кроз чију призму сам видео да вечност није празна реч, да више не могу да живим у складу с претходним вредностима, да треба да подигнем поглед који је обично оборен и упрт на земљу под ногама и да видим небо, да престанем да живим као кобајаги, као да пишем концепт.

Тешко искушење као што је смртоносна болест не може, а да не остави трага на човеку. Јер човек може и да потоне, и да постане малодушан — да крене лошим путем како би напокон и самим тим погубио себе заувек. А може и да губећи део себе у борби са страхом, болом и разочарењем, стекне веру, а кроз веру — тиху радост човека који је спознао смисао живота...

Недавно ми је успостављена нова дијагноза — православно запаљење мозга!

Ма могуће је то, могуће. Јер, заиста смо болесни „од главе до пете“ (имам у виду православце). Јер само болестан или у сваком случају, не сасвим здрав човек може да се радује тешкоћама, искушењима, болестима... Да туђе људе гледа као најрођеније, којима једноставно мора да помогне, чак и ако га нико не моли за помоћ... Да стално нешто мрмља за себе и да се осмехује без разлога... Да види небо, да мази биљке, да не убија мушице без потребе... И још да троши масу времена и мало новца у црквама окупљајући се с истима као што је сам. Али то су само спољашње појаве. А унутра је прави ужас! Да не краде, да не псује, да не пије, да не пуши, да не завиди, да не блудничи, да се не љути, да се не преједа. Да поштује старост, да уважава надређене, да савесно ради, да помаже свима и у свему, не само родбини, већ и туђим људима, посебно туђим.

На послу су проблеми — јер се ови православци не боре за место под сунцем, већ смирено попуштају, — значи, тако треба, Господ ће све уредити! — Стварно су откачени! А још се труде да Воле, Воле, Воле све — црне и беле, црвене и жуте, са смеђим и с плавим очима... Зар то није психоза? У принципу, јасна ствар — дијагноза је тачна.

Погледајмо сад здраве... И то по реду.

Прва реакција на тешкоће, на непријатности и питања која се тешко решавају јесте раздражљивост и љутња. Исто је и кад је реч о проблемима на послу, смањењу плате, остајању без бонуса, премештају на мање престижно радно место: „...Неправедно је оно што ми се дешава, достојан сам бољег, већег, и ниједна плата неће бити адекватна мом раду.“ Ако се укаже слободно шефовско радно место — људи само што се не поуједају, као у штенари. С послом је јасно. Даље.

А ако је болест? А ако је озбиљна и тешка? А ако сам инвалид, и да извините, не могу сам у тоалет? Онда су и свет, и живот — уопште трице и кучине, и живот је неправилно уређен. Јер, „то не би смело мени да се деси, Ја сам достојан само доброг, пријатног, укусног, масног...“
Али оставимо страшне ствари.

Односити се према људима са стране као према најрођенијима и још им и помагати?! То не, извините, немам времена за стару мајку, а ви кажете „према туђима“. Да дам новац, да потрошим време — не!

Идемо даље. Да се молим — такође не! Јер, сећамо се — моле се они који су... тачно — болесни! А Ја сам здрав. Идемо дубље. Да не крадем — па, Ја наводно нисам лопов. А украдено време на послу за интернет, пуш-паузе, празнословље или једноставније речено, брбљање? А да узмем, условно речено, ексерчић с посла? Па моје је, дозвољавам то себи.

Да не псујем — то је тешко, јер свет је тако несавршен, а Ја желим кратко и приступачно да објасним свој однос према човеку или ситуацији или да сликовито изразим осећања... како другачије?

Пијанство, пушење и преједање су слабости утробе, угађање телу. И још корен таштине — ви, ето, вотку пијете, а Ја вискић, ви киселе краставчиће у кухињи, а ја харингицу у кафани. Нисам више као ви. Рафиниране страсти су погибељан и неприметан пут, а идемо њим, идемо! Ту су и блуд и остале гадости. Све су то одлике „здравог“ човека.

Злоба, гнев, јарост, који плану као бензин од шибице — такође су, очигледно, одлике „здраве“ душе... Како то — бити захвалан за поруге и увреде? Такво ми је лице кад се возим метроом, не само да ме се људи са стране плаше, сам се плашим да угледам свој одраз на стаклу!

„Ја“ је написано великим словом да би се истакли узроци. Ја звучи гордо. Гордост је бодљикаво дрво које има корен у самом срцу, које расте и уништава својим трњем сваки, и најбољи и најплеменитији покрет душе. Овде је умесно сетити се и древне поуке — пут до пакла поплочан је добрим намерама!

Шта да се ради, закључак није утешан...

ДРАГО МИ ЈЕ што сам болестан...

Сергеј Плешч

Извор: Манастир Свете Jелисавете, Минск

Нема коментара:

Постави коментар