„Њих тројица, дијеле судбину наших свештеника, и по свој прилици, немају дозволу ни за привремени боравак у Црној Гори“, казао је Перовић.
Према његовим ријечима , очигледно је да се данас ЛГБТ идеологија, која нема никакву традицију у Црној Гори, на голу силу угурава у црногорске школе, улице и медије, а да се рецимо, из истих тих школа, улица и медија, поново на силу, изгуравају традиционалне вриједности попут Његоша, Светог Саве и Вука Караџића.
„Уз бројне социјалне и материјалне недаће које нас сналазе и које понижавају народ, и због ових поступака, оваква политика дјелује као непријатељ сопственим грађанима“, навео је Перовић.
1.Актуелна црногорска власт потписала је уговоре са свим вјерским заједницама, осим са највећом – Српском православном црквом. Чиме се то СПЦ „замјерила“ држави Црној Гори, па је заслужила један такав статус?
– Идеолози актуелних црногорских политичких власти можда имају добру намјеру. Можда желе да све ставе под контролу државе, па и саму Цркву, и да тако створе једно друштвено једномислије, неку тзв. друштвену хармонију. Али, добро знамо куда нас све може одвести жеља за политичким једномислијем. То су оне „добре намјере“ којима се поплочава пут у невољу. Поред тога, овдашњи идеолози владајуће политике су једноставно промашили вијек и епоху, па покушавају да логиком средњег вијека, или принципима с краја 19.вијека, одреде положај Цркве у држави, а то све раде данас, на почетку трећег миленијума.
Цркви такав став државе никако не одговара, а данас, у 21. вијеку, таква политика је штетна и за саму државу. Потпуно је анахроно данас гајити амбиције да се нека црква „стави под своје“, да се гради тзв. „државна црква“ или „државна религија“. Поготово је то лоше у нашем, црногорском амбијенту, гдје се са свих страна констатује да живимо у мултиетничком, мулитиконфесионалном друштву. И баш та рогобатна неусклађеност политичких жеља са временом у коме живимо, доказује тезу да данас у Црној Гори имамо на дјелу реинкарнцију национализма из 19.вијека. И то, рекао бих, његову лошу копију.
Политички апарат који се данас овдје користи, на припада овом времену него далекој прошлости. Све те нове азбуке, барјаци, химне, академије, све те силне ревизије Подгоричке скупштине, то не припада овом времену…људи полемишу са Вуком, сецирају Његоша, а не баве се темема овога доба. На Цетињу су преименовали улицу Вука Караџића! Неко жели да на свој начин доврши оно што је обустављено, прекинуто или просто окончано прије 100 и више година. Сва европска друштва су кроз ту фазу развоја прошла прије пар вјекова, и направила отклон од национализма као назадног, непрогресивног стања свијести, а овдашњи љевичари сад желе да у амбијенту грађанаског друштва, вишепартизма и секуларизма, настављају тамо гдје је краљ Никола стао 1905. или 1913. Стварају хомогену националну државу! И то на принципима супротним од оних на које се ослањао Никола Први Петровић. Никола је Црну Гору стварао као националну српску државу ( са српским језиком, са светосављем, са Призреном, са тробојком, са „Обилића пољаном“….итд.), а савремени политички лидери Црне Горе буквално кажу: „Црна Гора више никада не смије бити српска држава“! А најгрлатији у том нео-национализму су социјал-демократе!? Каква идеолошка рашомонијада! Све то скупа не ваља и није на корист нашег друштва.
Дакле, ово игнорисање и омаловажавање СПЦ од стране Владе Црне Горе, јесте у функцији вршења притиска да се СПЦ уподоби, да се „угура“ у Прокрустову постељу, привремене, дневнополитичке идеологије овдашњих власти. А та је идеологија очигледно националистичка.
Са друге стране, Цркви смета сваки национализам, и није нормално да Црква пристаје на тако бруталну политичку ангажованост. Заиста, ако се из саме Цркве све чешће чују јасне поруке да је сваки национализам штетан за црквену мисију, и ако сами свештеници СПЦ говоре о погубном утицају српског национализма на духовност српског народа, па нећемо ваљда сада хрлити у нове национализме, и саму Цркву устројавати по жељама оних хоће да је виде као своју националну, државну институцију? Мислим да је Цркви много ближи концепт грађанске државе, државе са једнаким правима и обавезама за све, тј. оне државе која ће чувати и његовати идентитете својих грађана (културне, духовне и етничке) који се вјековима налазе на њеним просторима, а не оне државе која ће измишљати неки нови идентитет и на силу га гурати у душе грађана.
Административно функционална, економски и социјално стабилна држава може да привуче себи и направи оданима све њене грађане ( без обзира на њихову вјеру и нацију ), док она која није стабилна ни економски ни административно, таква држава покушава да грађане веже за себе кроз новокомпоноване симболе, измишљена слова и ријечи, непризнате „цркве“ и сл.
У ове божићне дане молимо се Витлејемском Богомладенцу, да наша Црна Гора не иде у правцу ових других, него да буде као ове прве, – пространа и комотна кућа за све њене грађане.
СПЦ нема иста права која се дају другима
2. Још увијек је на снази комунистички Закон о правном положају вјерских заједница из 1977. године. У израду новог закона нијесу, међутим, укључени представници вјерских заједница. Може ли се онда рећи да ћемо умјесто новог добити стари комунистички закон, али само у другом целофану?-Такве радње и амбиције да се закони који се односе на Цркву раде – без учешћа, без консултације са Црквом, у својој суштини нијесу толико антицрквене, колико су антидржавне. Оне су, ако ћемо право – антицрногорске! Правећи такве лоше законе, ми урушавамо саму државу, јер ће њено друштво живјети без доброг закона, а Црква ће свакако опстати, са или без политичких регула.
Држави и друштву требају закони да би се наш грађански живот развијао у добром правцу, да би он давао плодове. Без доброг закона имаћемо јалова друштвена кретања која неће никоме доносити добро. Црква је у протеклих десетак година, на простору Црне Горе, одржала неколико веома значајних научних скупова на тему односа државе према црквама и вјерским заједницама.
Ми то нијесмо радили да би вјерницима и свештеницима тумачили принципе функционисања модерне државе, већ да бисмо држави и политичарима помогли да схвате како се данас цивилизовано уређују односи између цркве и државе. На тим скуповима учествовали су највећи европски правници и научни теоретичари из ове области као и политичари из региона, па опет, изгледа да црногорским властима нијесу потребна њихова искуства и њихова знања. Овдашњи политичари као да свим тим људима поручују: „Знамо ми, боље од вас, како треба са Црквом“!? И ето, они данас праве законе не консултујући оне на које се ти закони односе, нити консултујући оне који о таквим законима највише знају.
3.Иако се Црној Гори замјера на мањку административних капацитета, постојећи државни кадрови, кад је у питању шиканирање и прогом свештеника СПЦ, показују завидну ажурност и преданост. Да ствар буде још гора том приликом се демонстрира и изразити селективни приступ. Ваш коментар?
– То није добро, и то не може дуго трајати, јер таква ажурност и таква селективност не доносе добра, ама баш никоме.
4.Не чини ли Вам се да је фрапантно да бројне невладине организације, посебно оне које се баве људским правима, годинама упорно ћуте на сваковрсне шикане православног свештенства и чланова њихових породица, као и монаштва у Црној Гори.
– То је посљедица велике медијске кампање којом се грађани перманентно плаше и застрашују причама како је Црква ретроградна, милитантна, насилна, мрачна….и онда, када неко такву цркву напада и прогони, тај је онда добар и напредан. А ево видите, на једном конкретном примјеру доношења закона, и уопште уређења друштвених односа позитивним прописима, видимо да је актуелна политичка идеологија назадна, да подражава неке монархистичке моделе од прије неколико вјекова, а не савремене политичке токове.
Заиста би било интересантно да се поменуте НВО којима је у опису посла бављење питањем људских права, и које се боре против дискриминације и национализма, коначно замисле над чињеницом да једна институција, једна Црква, нема иста она права која се дају другима.
При том, ваља скренути пажњу свима на једну могућу замјену теза. Наиме често се у јавности чује став да је СПЦ у Црној Гори привилегована, да она посједује све храмове, а да једна НВО која се лажно представља као црква – нема ни један храм! Па онда се каже како је нашој Цркви омогућена изградња Храма у Подгорици, а поменутој НВО – ништа од тога! Међутим, управо се на овој теми може демонстрирати постојање државе, и њене правне моћи.
СПЦ није привилегована ако користи своје храмове који су били вјековима њени. И у том случају је сулудо и мислити да се ти храмови уступе неком другом само зато што тај други то жели. Грађанска права другог су, ваљда, ограничена границама моје имовине. Е сад, ако неко од црногорских грађана мисли да њему или његовој организацији припадају храмови СПЦ, па још ако је такав човјек – црногорски патриота, он може да учини двије ствари: или да насилно јуриша на црквену имовину (чиме девалвира правни систем сопствене државе, и ризикује нарушавање реда и мира у држави), или да афирмише дјеловање вољене државе поступањем кроз институције система.
Има и оних који кажу – откуд древни црногорски храм може бити имовина СПЦ, кад се она овдје појављује тек 1918.? А ја кажем да је ту по сриједи иста она логика која садашњу државу Црну Гору чини легитимним правним насљедником Републике Црне Горе (федералне јединице СРЈ), а прије ње СР Црне Горе (федералне јединице СФРЈ), затим Зетске бановине ( административне области Краљевине СХС ), па Краљевине Црне Горе, па Књажевине, па четири нахије и брда…па средњовјековне Зете, па Дукље. Ето видите, једна иста територија, један исти народ, једна иста заједничка идеја (политичка и културна мисао), а толико разних имена, толико разних система у којима смо живјели.
Црква је, исто тако, једна те иста кроз вјекове. Она, из практичних, мисионарских потреба мијења своја административна имена, али је једна те иста. Ко мисли другачије нека то докаже пред институцијама ове државе, пошто се не налазимо у џунгли, него у цивилизованом свијету.
Снага Цркве већа од било ког политичког утицаја
5. С обзиром на садржај уџбеника и како изгледају наставни програми у образовним институцијама у Црној Гори, којима се потире све српско у Црној Гори, да ли треба да будемо дебело забринути или можемо очекивати свијетлу будућност?– С обзиром на садржаје појединих уџбеника, мислим да би искрену забринутост требало да имају аутори тих штива, јер она, таква каква су, немају никакву будућност. Дјеца збијају шале са појединим сегментима тих школских приручника, нико озбиљно не доживљава такве лекције, а алтернатива таквој науци – лако је доступна, од породичног дома, преко вјеронауке при храмовима, до друштвених мрежа.
Не мислим да у црногорским уџбеницима треба да се „србује“, баш ми смета национална хистерија са било које стране, али импертив да педагошки процес буде квалитетан намеће обавезу да у школској литератури црногорских основаца и гимназијалаца морамо имати податке попут ових: 1) из књижевности да се зна коме је посвећен „Горски вијенац“ и како гласи та посвета; шта значе Његошеви стихови „ Ал су мишца и име црногорско, ускрснули с косовске гробнице….“ 2) из историје да се дјеци приближе појмови „Обилића медаље“ којом су одликовани црногорски јунаци и „српског мора“ којим је ословљен Јадран из пера краља Николе, приликом ослобођења Бара од Турака; а не да се такве теме народнога поноса гурају у запећак, јер не одговарају нечијем партијском програму 3) из географије да с дјеци каже по коме име носи Савина код Херцег Новог, и по чијим Светим моштима је у цијелом православном свијету познат Манастир Ждребаоник код Даниловграда, који ктитори су саградили манастире Морачу и Ђурђеве ступове…
Очигледно је да се данас ЛГБТ идеологија – која нема никакву традицију у Црној Гори, на голу силу угурава у црногорске школе, улице и медије, а да се рецимо, из истих тих школа, улица и медија, поново на силу, изгуравају традиционалне вриједности попут Његоша, Светог Саве и Вука Караџића. Њих тројица, дијеле судбину наших свештеника, и по свој прилици, немају дозволу ни за привремен боравак у Црној Гори! Ето, уз бројне социјалне и материјалне недаће које нас сналазе и које понижавају народ, и због ових поступака оваква политика дјелује као непријатељ сопственим грађанима.
6. Актуелна власт у Црној Гори као спас нуди НАТО загрљај и што већи отклон од „мрске“ Русије. Већина грађана, тако макар показују истраживања јавног мњења, никако, међутим, не препознаје исправност те визионарске мисли званичне Подгорице. Зашто?
– Не бих то коментарисао.
7. И поред својеврсне голготе коју пролази Православна црква у Црној Гори она код убједљиве већине грађана ужива највише повјерења. Слажете ли се са оцјенама да такав углед и снага Цркве некоме смета, а посебно онима који имају супротне циљеве од Цркве?
– Снага Цркве је већа од било ког политичког утицаја. Људи Цркви прилазе са жељом да нађу духовни мир и путоказ, и они то у Цркви налазе. Не зато што Црква има неку нарочиту тактику, неку посебну пропаганду, већ зато што је њен основ Божија Ријеч, Божија Истина,па тек онда оно што је од људи. Божија Светиња људима треба, и зато је све више оних који, упркос својим ранијим политичким предрасудама, у Цетињској Митрополији и Српској православној цркви, налазе своју истинску кућу.
Овој улози и снази Цркве противе се само они који немају духовни апетит, они којима не треба ништа духовно, него у свему виде и у свему траже само и једно дневну политику. Опет, ово што кажем, не односи се на подјелу међу људима, на ове и оне, на нас и на њих.
Ова подјела иде унутар нас самих, унутар мене лично. Јер, некад имам тај духовни апетит, а некад се он истопи и деформише, па своју утјеху тражим у ставрима овога свијета, утјеху тражим само у ономе што виде моје физичке очи. Али то је вјечити неспоразум међу људима, унутар људи, унутар човјека… вјечита тема спотицања, од кад је свијета и вијека, и ми само једно можемо, у ове Божићне благе дане, да се Богу помолимо, да у Црној Гори, у наредним данима, таквих неспоразума буде све мање.
Извор: Ин4С
Преузето са: Митрополија црногорско-приморска
Нема коментара:
Постави коментар