Невероватне слике фетуса у стомаку показују како то изгледа развој
бебе од самог почетка. Све ове фазе могу да се виде на ултразвуку, али
не овако детаљно као на овим фантастичним фотографијама.
5. НЕДЕЉА
8. НЕДЕЉА
10. НЕДЕЉА
11. НЕДЕЉА
14. НЕДЕЉА
Уважени Посланиче,
У извјештају Свјетске здравствене организације (СЗО) каже се да је у 2003. години у свијету урађено око 42 милиона намјерних прекида трудноће. Директор Одјељења за репродуктивно здравље ове организације Paul Van Look каже да због лоше обављеног абортуса умре око 70.000 жена, а њих око 5 милиона бивају привремено или трајно онеспособљене (овдје је ријеч о такозваним илегалним обартусима којих је, према процјени СЗО, у неразвијеним земљама свијета око 20 милиона годишње). Свака пета трудноћа у свијету, кажу стручњаци СЗО, завршава абортусом. У 2006. години у Србији је извршено 25.665 абортуса а, према подацима Црногорског института за здравље, у Црној Гори у 2004. години 2.236 (те године у Црној Гори рођено је 7.849 дјеце). Колико се у Србији и Црној Гори годишње уради нерегистрованих абортуса, само Бог зна.
Дакле, сваке године, да ли у легалним да ли у илегалним љекарским ординацијама свеједно, бива убијено око 42 милиона дјеце, плус око 70 хиљада њихових мајки. Тачан број људских жртава Другог светског рата није утврђен. Ипак, већина процјена говори о бројци од око 55 милиона људи, при чему 10 одсто отпада на припаднике оружаних формација, док се остатак односи на цивиле. За шест година Другог свјетског рата, те највеће кланице у историји људског рода, у свијету је убијено само 16 одсто више људи него данас дјеце у љекарским ординацијама (легалним или илегалним, свеједно) годишње!
Па, што се ми то толико бавимо Другим свјетским ратом? Он је био хумана операција у односу на оне у ординацијама љекара абортера!!!
Размислите, консултујте науку: Што се то квалитативно промијенило у организму и личности дјетета чином рођења? Да ли је дијете минут прије рођења један човјек, а минут послије рођења други? Или је дијете човјек само након рођења? А што је онда прије рођења? Мачка? Или предмет од крви и меса? Што се код новорођеног дјетета промијенило осим амбијента његовог бивствовања? Док се не распитате, да вам кажем – ништа! Ама баш ништа, осим што дијете више није у водењаку у материци, него на ваздуху, у пеленама и мајчином наручју. То што је дијете одмах по рођењу почело да користи један свој тјелесни орган који раније није користило – плућа – да ли га је из небића превело у биће? Или ће биће постати када прохода (почне да користи ноге – још један тјелесни орган), или тек када постане биолошки продуктивно?
Према представи о животу коју смо створили ми одрасли, дијете које умре чак и непосредно прије изласка из мајчине утробе (рођења) је побачено, а оно које умре непосредно након тог чина је покојник. Убиство дјетета чак и непосредно пред његово рођење је абортус, а непосредно послије чедоморство или злочин неког другог имена.
Законом у многим државама, па и у Црној Гори, регулисано је када и у којим случајевима је легално убити дијете у мајчиној утроби (извршити прекид трудноће, како то каже законодавац). На основу чега то законодавац прописује до којег тренутка трудноће је легално убити дијете у мајчиној утроби, а од којег нелегално? Уобичајено је да законодавац каже да је легално дијете убити до истека десете недјеље трудноће. Што то значи? Да ли прије тог тренутка дијете није живо? Молим вас, идите од тренутка рођења дјетета уназад кроз његов живот, секунд по секунд, питајте стручњаке који је то тренутак када дијете постаје живо. Да ли је то десети мјесец трудноће његове мајке? Док се не распитате, да вам кажем – стићи ћете до тренутка зачећа дјетета! Зачећа човјека! Да, људски живот почиње тренутком зачећа; спајањем сперматозоида мушкарца и јајне ћелије жене дефинисано је ново људско биће.
Нека вам стручњаци одговоре када почиње људски живот на основу егзатних истраживања. Нека кажу који је то тренутак када човјек постаје жив. Не дајте им да мудрују, „философирају“, односно просипају маглу. Нека вам кажу децидно: Тог тренутка догађа се то и то и оно што је зачето у мајчиној утроби постаје живо. Њихов одговор неће имати везе ни са каквим десетим мјесецом трудноће. То је измислио неки законодавац, а други, углавом, преписују. По истој, ама баш истој логици, у нацистичкој Њемачкој било је легитимно убити Јевреја. Да ли је неки нациста робијао зато што је убио Јевреја? (Како то љекар установљава када истиче десети мјесец трудноће? То мора бити прецизан податак, јер улог је огроман – људски живот. Или то љекар ради отприлике, отрилике те убијем или те отприлике пустим да се родиш и будеш инжењер, књижевник, путар или битанга…)
Дакле, човјеков живот почиње тренутком његовог зачећа. Насилно прекинути тај живот првог дана или десетог, или пак након десет недјеља, или десет година – ако ћемо по разуму – убиство је. Одузети некоме живот – што друго то може бити? А законодавац може да доноси прописе како му се хоће. Људски закони су увијек људска творевина, ограниченог трајања и веома подложна промјенама, као свака људска творевина. Закон увијек наступа с позиције силе законодавца, а законодавац је увијек у функцији неке интересне друштвене сфере. Тако закон данас може да каже: Легитимно је прекинути трудноћу (убити дијете!) до њене десете недјеље, односно до десете недјеље живота дјетета. Сјутра може да каже: Легитимно је прекинути трудноћу до шест мјесеци живота дјетета. Ако то посланици у некој скупштини изгласају, што ту може бити нелегитимно. Тако смо ми одрасли поставили принципе живљења. И назвали смо их демократијом, владавином народа.
Исто тако, једног дана, законодавац може да каже: Легитимно је прекинути живот дјетету (као прекинути трудноћу) до шесте године његове старости, док не пође у школу. Барем разлог за то је лако наћи. У овом случају довољно је рећи: Земља је пренасељена. Или, легитимно је одузети живот човјеку старијем од 65 година, јер не приходује и постаје баласт за породицу и друштво. Довољно је да више од пола посланика гласа „за“.
Ако ћемо по разуму – сваки прекид живота је убиство. И онда када љекар процијени да ће дијете које је зачето родити ретардирано, или када је зачето силовањем, или када сиромашни родитељи сматрају да неће моћи да га издржавају… Или, или… А што ако је љекар погријешио? Свједоци смо да гинеколози погријеше и пол нерођеном дјетету, па како онда да не погријеше у оцјени стања његовог мозга. Или, можда баш и није било у питању силовање… Или, можда ће га ипак отхранити. А што и ако се роди ретардирано? Можемо послије да га убијемо, када будемо сигурни да је дијете такво. У суштини, ту никаве разлике нема: убили га прије рођења или послије, на истом смо. Закон? Па, видјели смо, закон можемо промијенити. А дијете које је зачето силовањем мајка може да поклони бездјетној породици, ако јој га не буде жао. Многи желе дјецу, а не могу да их имају. Можда ће родитељи ипак одхранити своје дијете, не треба њему тако много. Сјетимо се колико је богатих људи одрасно у крајњој материјалној биједи…
Све ово је много, много мањи проблем од убиства!
Ако вам не докажу да живот настаје на „абракадабра“, у неком другом тренутку осим зачећа, онда абортивно дјејство имају и многа контрацептивна средства: пилуле, спирале…, сва она средства која спрјечавају да зачето дијете доспије до материце у коју се усађује и која га храни, или која исушују слузницу материце тако да она не може да храни дијете.
При вјештачкој оплодњи, у епрувети се зачне пуно дјеце, некада и на десетине. Сва она дјеца која не бивају, вјештачки, усађена у материцу, остају у фрижидерима, па се на њима експериментише или их – бацају. А највећи број и оних који су усађени у материцу, умиру.
Видјели смо колико је Други свјетски рат занемарив по броју убијених људи у односу на абортусе. Е, абортуси су много више, по бројности, занемарива убиства од убистава контрацептивним средставима, а у новије вријеме и вјештачким оплодњама!
То што је свијет постао јединствено губилиште, није нам оправдање за гријех дјецеубиства. Свеприсутно дјецеубиство нас не аболира. Свако свој гријех дјецеубиства, као и сваки други лични гријех, носи са собом. Чињеница да је огроман број људи у том гријеху, ништа нам неће помоћи.
Нерођено дијете нијесмо видјели и тражимо од љекара да га убије (такав је пропис: мајка тражи од љекара абортера да јој „прекине трудноћу“; по закону то, обично, ради усмено, ваљда да процедура буде што једноставнија а да, ипак, она понесе одговорност). Буде нам га или не буде жао. Када се дијете роди, тада га и видимо и додирујемо, са њим комуницирамо, и постаје нам жао да га убијемо. А то је оно исто дијете које недавно нијесмо видјели јер је било у мајчиној утроби. О судбини дјетета, самосталне личности, другог човјека, који је зависан од родитеља зато што је мален, још неспособан да сам бивствује, одлучујемо ми одрасли. А однос према њему стварамо на основу своје емотивне везе. Док се роди, док га видимо, и немамо неки емотивни однос према њему. Када се роди, када га видимо и додирнемо – имамо. Како је то сурово!
Човјек је, одмах по зачећу сићушан, нема ни руке ни ноге… Убрзо добија облик у којем се рађа, и онда полако расте, првих девет мјесеци у мајчиној утроби, гдје би требало да је најзаштићенији, а гдје је тако често на губилишту. Када се роди, још му је глава несразмјерно велика у односу на тијело, а када зађе у адолесцентско доба, руке као да му се издуже, поклемпави… У старости, лице му се набора, изгуби снагу, сав се отрембјеси. Да ли је он на свом животном путу све вријеме човјек, и када је без јасног облика, и када је глават, и када је клемпав, у када је наборан? Наравно да јесте. А све ово само су фазе живота. Од тренутка зачећа до посљедњег свога издисаја он је и тијелом и духом један, непоновив, свемир за себе, он је Човјек.
Зашто људи убијају своју дјецу? Увијек је разлог егоизам! И када мислимо само о тјелесним насладама, и када се плашимо осуде људи са којима живимо, и када нећемо да утрошимо своје вријеме на старање о дјеци, и када нећемо да имамо обавезу према дјетету, и када чекемо да завршимо школу па да имамо дјецу, и када чекамо плату па да имамо дјецу, и када нећемо да се жртвујемо да прехранимо дијете, или да се жртвујемо за болесно дијете… Да ли је уреду задовољавати свој егоизам ходећи кроз живот, буквално, преко лешева сопствене дјеце, ма колико то ми регулисали законима?
Колико људски род троши енергије и новца у оправдавању убијања нерођене дјеце, што абортусима што контрацептивним средствима… Сва та силна пропаганда, заснована на људској незнавености, о сигурном сексу, презервативима и осталој контрацепцији, за епилог има свијет као стратиште. Други свјетски рат покренуо је сву свјетску машинерију ратовања и имао је карактеристике тоталног рата. Овом рату, најнечаснијем од свих, јер се води против оних који не могу да узврате, који је зашао је у све кутке Земљине кугле, не назире се крај. Он је постао мода! Навика!
Промоција моралних вриједности живљења, брака и породице, љубави међу људима, личне жртве за своје најближе, коштала би далеко мање, а цивилизација би изгледала сасвим другачије. Знате зашто? Зато што је љубав природно својство људског бића. Једини прави живот је онај који истиче из Љубави.
Уважени Посланиче,
У Вашем животу нијесте били пред одговорнијим чином. Ако сте били у дилеми да пуцате у некога, или сте били у позиције да у ваздух дигнете читав спортски стадион – то је била ситница у односу на одлуку која је пред Вама. Сада одлучујете о животу и смрти многих, много више људи него што Подгорица има становника, можда и животу свог дјетета или унучета. Зато, ако у Скупштини чак и сви око вас дигну руке гласајући да Закон о условима и поступку за прекид трудноће буде усвојен, Ви своју не дижите. Ваша спуштена рука нема цијену! Сада више не можете да се правдате да нијесте знали што чините! О, како је ништавна та партијска дисциплина, руководеће радно мјесто, висока плата и бенефиције у друштву, па и најсјанија каријера спрам само једног живота. Невина крв дјетета које се батрга у мајчиној утроби бјежећи од маказа абортера, а нема гдје да побјегне, ври и не да мира ономе ко је пролио. У том чину љекар абортер је „само“ извршилац.
Допис је свим посланицима уручен. На сједници су о њему мало расправљали . Мало!
Недуго након ове сједнице у „Службеном листу“ Црне Горе објављено је сљедеће:
„На основу члана 95 тачке 3 Устава Црне Горе доносим
Проглашавам ЗАКОН О УСЛОВИМА И ПОСТУПКУ ЗА ПРЕКИД ТРУДНОЋЕ, који је донијела Скупштина Црне Горе 24. сазива, на трећој сједници првог редовног засиједања у 2009. години, дана 27. јула 2009. године.
Број: 01-2297/2
Подгорица, 03. 08. 2009. године
5. НЕДЕЉА
Овако изблиза изгледају близанци у петој
недељи развоја. Од пете недеље надаље формира се цев у леђима, од које
ће се касније формирати кичма. Фетус је величине семена сусама.
8. НЕДЕЉА
Већ се виде прстићи, и кичма почиње да се
лепо формира. Још увек је рано за пол, а занимљиво је да се у овом
периоду беба константно окреће али мама то не осећа – јер је фетус
величине зрна грашка.
10. НЕДЕЉА
Беба је сада величине шљиве и тежи свега
осам грама. Беба сада већ има скоро све органе, у минијатурном облику.
Виде се нокти на рукама, а глава представља половину читавог тела.
11. НЕДЕЉА
Беба је величине смокве, и скоро потпуно
је формирана. Кости јачају, и почињу да расту зубићи. Беба се помера,
али мајка то још не осећа. Чују се откуцају срца.
14. НЕДЕЉА
Ово је недеља која означава почетак
другог тромесечја, и сада је бебац већ величине јабуке. Уколико сада
одете на ултразвук, можда ћете видети како ваша беба сиса палац. Беба је
потпуно покретна, али покрете још не осећате.
Извор: zena.blic.rs
У љето 2009. године, 27. јула,
Скупштина Црне Горе на дневном реду имала је и усвајање „Закона о
условима и поступку за прекид трудноће“. Била је то јединствена прилика
да посланици у црногорској Скупштини не усвоје овај закон и да тако
заштите и спасу многу нерођену дјецу, као ову коју гледамо на овим
дивним фотографијама. Уочи саме сједнице свештеник Јован Пламенац им је,
свакоме на име, доставио сљедећи допис:
Уважени Посланиче,
У извјештају Свјетске здравствене организације (СЗО) каже се да је у 2003. години у свијету урађено око 42 милиона намјерних прекида трудноће. Директор Одјељења за репродуктивно здравље ове организације Paul Van Look каже да због лоше обављеног абортуса умре око 70.000 жена, а њих око 5 милиона бивају привремено или трајно онеспособљене (овдје је ријеч о такозваним илегалним обартусима којих је, према процјени СЗО, у неразвијеним земљама свијета око 20 милиона годишње). Свака пета трудноћа у свијету, кажу стручњаци СЗО, завршава абортусом. У 2006. години у Србији је извршено 25.665 абортуса а, према подацима Црногорског института за здравље, у Црној Гори у 2004. години 2.236 (те године у Црној Гори рођено је 7.849 дјеце). Колико се у Србији и Црној Гори годишње уради нерегистрованих абортуса, само Бог зна.
Дакле, сваке године, да ли у легалним да ли у илегалним љекарским ординацијама свеједно, бива убијено око 42 милиона дјеце, плус око 70 хиљада њихових мајки. Тачан број људских жртава Другог светског рата није утврђен. Ипак, већина процјена говори о бројци од око 55 милиона људи, при чему 10 одсто отпада на припаднике оружаних формација, док се остатак односи на цивиле. За шест година Другог свјетског рата, те највеће кланице у историји људског рода, у свијету је убијено само 16 одсто више људи него данас дјеце у љекарским ординацијама (легалним или илегалним, свеједно) годишње!
Па, што се ми то толико бавимо Другим свјетским ратом? Он је био хумана операција у односу на оне у ординацијама љекара абортера!!!
Размислите, консултујте науку: Што се то квалитативно промијенило у организму и личности дјетета чином рођења? Да ли је дијете минут прије рођења један човјек, а минут послије рођења други? Или је дијете човјек само након рођења? А што је онда прије рођења? Мачка? Или предмет од крви и меса? Што се код новорођеног дјетета промијенило осим амбијента његовог бивствовања? Док се не распитате, да вам кажем – ништа! Ама баш ништа, осим што дијете више није у водењаку у материци, него на ваздуху, у пеленама и мајчином наручју. То што је дијете одмах по рођењу почело да користи један свој тјелесни орган који раније није користило – плућа – да ли га је из небића превело у биће? Или ће биће постати када прохода (почне да користи ноге – још један тјелесни орган), или тек када постане биолошки продуктивно?
Према представи о животу коју смо створили ми одрасли, дијете које умре чак и непосредно прије изласка из мајчине утробе (рођења) је побачено, а оно које умре непосредно након тог чина је покојник. Убиство дјетета чак и непосредно пред његово рођење је абортус, а непосредно послије чедоморство или злочин неког другог имена.
Законом у многим државама, па и у Црној Гори, регулисано је када и у којим случајевима је легално убити дијете у мајчиној утроби (извршити прекид трудноће, како то каже законодавац). На основу чега то законодавац прописује до којег тренутка трудноће је легално убити дијете у мајчиној утроби, а од којег нелегално? Уобичајено је да законодавац каже да је легално дијете убити до истека десете недјеље трудноће. Што то значи? Да ли прије тог тренутка дијете није живо? Молим вас, идите од тренутка рођења дјетета уназад кроз његов живот, секунд по секунд, питајте стручњаке који је то тренутак када дијете постаје живо. Да ли је то десети мјесец трудноће његове мајке? Док се не распитате, да вам кажем – стићи ћете до тренутка зачећа дјетета! Зачећа човјека! Да, људски живот почиње тренутком зачећа; спајањем сперматозоида мушкарца и јајне ћелије жене дефинисано је ново људско биће.
Нека вам стручњаци одговоре када почиње људски живот на основу егзатних истраживања. Нека кажу који је то тренутак када човјек постаје жив. Не дајте им да мудрују, „философирају“, односно просипају маглу. Нека вам кажу децидно: Тог тренутка догађа се то и то и оно што је зачето у мајчиној утроби постаје живо. Њихов одговор неће имати везе ни са каквим десетим мјесецом трудноће. То је измислио неки законодавац, а други, углавом, преписују. По истој, ама баш истој логици, у нацистичкој Њемачкој било је легитимно убити Јевреја. Да ли је неки нациста робијао зато што је убио Јевреја? (Како то љекар установљава када истиче десети мјесец трудноће? То мора бити прецизан податак, јер улог је огроман – људски живот. Или то љекар ради отприлике, отрилике те убијем или те отприлике пустим да се родиш и будеш инжењер, књижевник, путар или битанга…)
Дакле, човјеков живот почиње тренутком његовог зачећа. Насилно прекинути тај живот првог дана или десетог, или пак након десет недјеља, или десет година – ако ћемо по разуму – убиство је. Одузети некоме живот – што друго то може бити? А законодавац може да доноси прописе како му се хоће. Људски закони су увијек људска творевина, ограниченог трајања и веома подложна промјенама, као свака људска творевина. Закон увијек наступа с позиције силе законодавца, а законодавац је увијек у функцији неке интересне друштвене сфере. Тако закон данас може да каже: Легитимно је прекинути трудноћу (убити дијете!) до њене десете недјеље, односно до десете недјеље живота дјетета. Сјутра може да каже: Легитимно је прекинути трудноћу до шест мјесеци живота дјетета. Ако то посланици у некој скупштини изгласају, што ту може бити нелегитимно. Тако смо ми одрасли поставили принципе живљења. И назвали смо их демократијом, владавином народа.
Исто тако, једног дана, законодавац може да каже: Легитимно је прекинути живот дјетету (као прекинути трудноћу) до шесте године његове старости, док не пође у школу. Барем разлог за то је лако наћи. У овом случају довољно је рећи: Земља је пренасељена. Или, легитимно је одузети живот човјеку старијем од 65 година, јер не приходује и постаје баласт за породицу и друштво. Довољно је да више од пола посланика гласа „за“.
Ако ћемо по разуму – сваки прекид живота је убиство. И онда када љекар процијени да ће дијете које је зачето родити ретардирано, или када је зачето силовањем, или када сиромашни родитељи сматрају да неће моћи да га издржавају… Или, или… А што ако је љекар погријешио? Свједоци смо да гинеколози погријеше и пол нерођеном дјетету, па како онда да не погријеше у оцјени стања његовог мозга. Или, можда баш и није било у питању силовање… Или, можда ће га ипак отхранити. А што и ако се роди ретардирано? Можемо послије да га убијемо, када будемо сигурни да је дијете такво. У суштини, ту никаве разлике нема: убили га прије рођења или послије, на истом смо. Закон? Па, видјели смо, закон можемо промијенити. А дијете које је зачето силовањем мајка може да поклони бездјетној породици, ако јој га не буде жао. Многи желе дјецу, а не могу да их имају. Можда ће родитељи ипак одхранити своје дијете, не треба њему тако много. Сјетимо се колико је богатих људи одрасно у крајњој материјалној биједи…
Све ово је много, много мањи проблем од убиства!
Ако вам не докажу да живот настаје на „абракадабра“, у неком другом тренутку осим зачећа, онда абортивно дјејство имају и многа контрацептивна средства: пилуле, спирале…, сва она средства која спрјечавају да зачето дијете доспије до материце у коју се усађује и која га храни, или која исушују слузницу материце тако да она не може да храни дијете.
При вјештачкој оплодњи, у епрувети се зачне пуно дјеце, некада и на десетине. Сва она дјеца која не бивају, вјештачки, усађена у материцу, остају у фрижидерима, па се на њима експериментише или их – бацају. А највећи број и оних који су усађени у материцу, умиру.
Видјели смо колико је Други свјетски рат занемарив по броју убијених људи у односу на абортусе. Е, абортуси су много више, по бројности, занемарива убиства од убистава контрацептивним средставима, а у новије вријеме и вјештачким оплодњама!
То што је свијет постао јединствено губилиште, није нам оправдање за гријех дјецеубиства. Свеприсутно дјецеубиство нас не аболира. Свако свој гријех дјецеубиства, као и сваки други лични гријех, носи са собом. Чињеница да је огроман број људи у том гријеху, ништа нам неће помоћи.
Нерођено дијете нијесмо видјели и тражимо од љекара да га убије (такав је пропис: мајка тражи од љекара абортера да јој „прекине трудноћу“; по закону то, обично, ради усмено, ваљда да процедура буде што једноставнија а да, ипак, она понесе одговорност). Буде нам га или не буде жао. Када се дијете роди, тада га и видимо и додирујемо, са њим комуницирамо, и постаје нам жао да га убијемо. А то је оно исто дијете које недавно нијесмо видјели јер је било у мајчиној утроби. О судбини дјетета, самосталне личности, другог човјека, који је зависан од родитеља зато што је мален, још неспособан да сам бивствује, одлучујемо ми одрасли. А однос према њему стварамо на основу своје емотивне везе. Док се роди, док га видимо, и немамо неки емотивни однос према њему. Када се роди, када га видимо и додирнемо – имамо. Како је то сурово!
Човјек је, одмах по зачећу сићушан, нема ни руке ни ноге… Убрзо добија облик у којем се рађа, и онда полако расте, првих девет мјесеци у мајчиној утроби, гдје би требало да је најзаштићенији, а гдје је тако често на губилишту. Када се роди, још му је глава несразмјерно велика у односу на тијело, а када зађе у адолесцентско доба, руке као да му се издуже, поклемпави… У старости, лице му се набора, изгуби снагу, сав се отрембјеси. Да ли је он на свом животном путу све вријеме човјек, и када је без јасног облика, и када је глават, и када је клемпав, у када је наборан? Наравно да јесте. А све ово само су фазе живота. Од тренутка зачећа до посљедњег свога издисаја он је и тијелом и духом један, непоновив, свемир за себе, он је Човјек.
Зашто људи убијају своју дјецу? Увијек је разлог егоизам! И када мислимо само о тјелесним насладама, и када се плашимо осуде људи са којима живимо, и када нећемо да утрошимо своје вријеме на старање о дјеци, и када нећемо да имамо обавезу према дјетету, и када чекемо да завршимо школу па да имамо дјецу, и када чекамо плату па да имамо дјецу, и када нећемо да се жртвујемо да прехранимо дијете, или да се жртвујемо за болесно дијете… Да ли је уреду задовољавати свој егоизам ходећи кроз живот, буквално, преко лешева сопствене дјеце, ма колико то ми регулисали законима?
Колико људски род троши енергије и новца у оправдавању убијања нерођене дјеце, што абортусима што контрацептивним средствима… Сва та силна пропаганда, заснована на људској незнавености, о сигурном сексу, презервативима и осталој контрацепцији, за епилог има свијет као стратиште. Други свјетски рат покренуо је сву свјетску машинерију ратовања и имао је карактеристике тоталног рата. Овом рату, најнечаснијем од свих, јер се води против оних који не могу да узврате, који је зашао је у све кутке Земљине кугле, не назире се крај. Он је постао мода! Навика!
Промоција моралних вриједности живљења, брака и породице, љубави међу људима, личне жртве за своје најближе, коштала би далеко мање, а цивилизација би изгледала сасвим другачије. Знате зашто? Зато што је љубав природно својство људског бића. Једини прави живот је онај који истиче из Љубави.
Уважени Посланиче,
У Вашем животу нијесте били пред одговорнијим чином. Ако сте били у дилеми да пуцате у некога, или сте били у позиције да у ваздух дигнете читав спортски стадион – то је била ситница у односу на одлуку која је пред Вама. Сада одлучујете о животу и смрти многих, много више људи него што Подгорица има становника, можда и животу свог дјетета или унучета. Зато, ако у Скупштини чак и сви око вас дигну руке гласајући да Закон о условима и поступку за прекид трудноће буде усвојен, Ви своју не дижите. Ваша спуштена рука нема цијену! Сада више не можете да се правдате да нијесте знали што чините! О, како је ништавна та партијска дисциплина, руководеће радно мјесто, висока плата и бенефиције у друштву, па и најсјанија каријера спрам само једног живота. Невина крв дјетета које се батрга у мајчиној утроби бјежећи од маказа абортера, а нема гдје да побјегне, ври и не да мира ономе ко је пролио. У том чину љекар абортер је „само“ извршилац.
На кољенима вапијући пред Вашом савјешћу,
Јован Пламенац,
православни свештеник и
предсједник Удружења новинара Црне Горе
православни свештеник и
предсједник Удружења новинара Црне Горе
Допис је свим посланицима уручен. На сједници су о њему мало расправљали . Мало!
Недуго након ове сједнице у „Службеном листу“ Црне Горе објављено је сљедеће:
„На основу члана 95 тачке 3 Устава Црне Горе доносим
УКАЗ
О ПРОГЛАШЕЊУ ЗАКОНА О УСЛОВИМА И
ПОСТУПКУ ЗА ПРЕКИД ТРУДНОЋЕ
Проглашавам ЗАКОН О УСЛОВИМА И ПОСТУПКУ ЗА ПРЕКИД ТРУДНОЋЕ, који је донијела Скупштина Црне Горе 24. сазива, на трећој сједници првог редовног засиједања у 2009. години, дана 27. јула 2009. године.
Број: 01-2297/2
Подгорица, 03. 08. 2009. године
Предсједник Црне Горе,
Филип Вујановић, с.р.“
Господе, Боже наш, колико ли је само због
овога убијено дјеце за посљедњих пет година, и колико ли ће их још бити
убијено, овакве дјеце као на овим дивним фотографијама!
Извор: Митрополија Црногорско-Приморска
Нема коментара:
Постави коментар