Петар је познавао Христа од првих дана Спаситељевог јавног служења, а Павле је упознао Христа тек као васкрслог.
Даље. Петар је галилејски рибар, а Павле је ученик великих
књижевника и по васпитању је фарисеј. Обојица су Јевреји, али је Павле реч
Божију углавном проповедао незнабошцима обнављајући их Духом и чинећи од њих
Цркву. А Петар је Јеванђеље углавном проповедао обрезанима, то јест сународницима.
Петар је најстарији међу најближим ученицима, али се Павле
највише потрудио, иако каже: „Не ја, већ благодат Божија.“ И умрли су на
различите начине.
Павлу је као римском грађанину одсечена глава. Ударивши на
земљу три пута Павлова глава је из земље извела три извора. И данас се место
његове смрти зове – „Три фонтане“. А Петар је разапет с главом надоле, а пре
тога је погубљена његова жена. „Жено, сећај се Господа!“ – довикнуо јој је
Петар и био разапет на крсту указујући Цркви на небо, куда сви треба да се
винемо.
О чему нам говори
оваква разлика између двојице апостола који се помињу и прослављају заједно? О
томе да су у Цркви сви различити. И ова различитост је истински благослов ако
постоји јединство вере и савез љубави. Људи треба да буду различити, неслични,
да се не могу свести на заједнички именилац. Док код диктатора „нема
незамењивих људи“ код Бога су сви јединствени и сви су незамењиви. Главно је да
постоји заједничка вера.
Тако су се Петар и Павле, који су се на различите начине
трудили на различитим местима у васељени, на крају пута срели у Риму у који су
у то доба водили сви путеви. Тамо су мученички завршили свој труд и свој
земаљски пут, неустрашивом смрћу потврђујући истину своје проповеди. Сад су
заиста заједно. Заједно су као наследници Царства Божијег и венаца награде;
заједно су као учитељи Цркве које воле сви они који љубе Господа Исуса.
***
Један од најважнијих елемената духовног живота јесте промена
имена. Име није надимак, није звук, већ сама човекова суштина испољена
словесно. Пре него што је Авраам постао Авраам био је Аврам. Бог га је прво
пронашао, а затим му је, искусивши га, променио име додавањем још једног слова
што има изузетно много значења и само због тога што немамо довољно места и
времена не говоримо о томе детаљно.
Исто тако Мојсије умирући на граници Обећане земље, предаје
власт и овлашћења свом саборцу Осији. Он треба да уведе народ у Земљу, али му
Мојсије прво мења име у – Исус.
У Апокалипси између осталих обећања Христос каже да ће
„ономе ко побеђује дати бели камен и на камену – његово ново име“. Односно
спасени ће добити друга имена у Царству Божијем, слично као што хришћани мењају
име на монашком постригу.
И Петар и Павле које прослављамо нису увек носили ова –
општепозната – имена. Петар је био Симон, а Павле – Савле. Христос је променио
имена Својим ученицима предвиђајући њихово будуће служење и знајући њихова
унутрашња својства. Тако су синови Зеведејеви – Јаков и Јован – постали „синови
грома“. А Симон, Јонин син, добио је име „камен“, односно Петар. Овај камен је
добро исповедање Исуса као Сина Бога Живог. На овом исповедању до свршетка
света стоји и стајаће Црква.
А Павле значи „мали“ (од латинског „паулус“). Пошто је
Јеванђеље проповедао незнабошцима Павлу је доликовало да носи такво име како се
слух паганина не би вређао необичним звучањем. Велики Павле је називао себе
малим зато што је сматрао себе „изродом“ односно „побаченим“. Сматрао је себе
бескорисним бићем, јер је једно време прогањао Цркву Божију. Зар није истина да
је и ова промена имена значајна? Чему нас она учи?
Она своди у једно две најпотребније ствари – чврстину вере и
лично смирење. У Петровом имену је чврстина стене о коју се разбијају сви
таласи. У Павловом имену је добровољно самопонижење, лек од гордости, која
духовном смрћу прети сваком човеку.
Није случајно што се Петар и Павле помињу заједно. Јер није
једно од двога потребно човеку, већ обе врлине. Чврста вера без смирења је
бременита крахом и уништењем. А смирење без вере је бескорисно једење самог
себе. Ево још једне лекције коју нам даје наизглед тако неприметна тема као што
су нова апостолска имена.
***
Наставићемо разговор о Петру и Павлу. Код важних датума
постоји такозвано претпразнество и постпразнество, односно дани припреме за
свечаност и дани наслађивања смислом протеклог празника. Тако поступамо и ми
три пута говорећи о врховним апостолима – на известан начин пре празника, на
празник и по његовом истеку.
Сваки пут кад се причешћујемо ми понављамо апостолске речи.
Узгред речено! Немојмо заборавити да не можемо да се причестимо, а да прво не
поменемо Јуду-издајника и благоразумног разбојника! „Ни лобзанија Ти дам, јако
Јуда, но јако разбојник исповједају Тја: помјани мја, Господи, во Царствији
Твојем“. („Нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као покајани разбојник исповедам
Те: помени ме, Господе, у Царству Твом.“) Тако се молимо испред Путира.
Очигледно зато што је сваки грешник пред Богом – разбојник, а најстрашнија
ствар у вери јесте издаја, превара. Боље је да човек и не зна Христа него да
сазна за Њега и замени Га за било шта.
И у овој истој молитви се налазе речи Петра и Павла. Шта је
главно од онога што је Петар рекао? Исповедање, које је изговорено на
територији Кесарије Филипове у одговор на питање: „За Кога Ме сматрају људи?“
„Ти си Христос, Син Бога Живога,“ – одговорио је он тада по откровењу од Оца.
Ове речи изговарамо пред Причешће: „Вјерују, Господи, и исповједују, јако Ти
јеси воистину Христос, Син Бога Живаго.“ („Верујем, Господе, и исповедам да си
Ти ваистину Христос, Син Бога Живога.“)
А шта је говорио Павле? Ој, много тога. Али између многих
ствари и ово: „Христос је дошао у свет да спаси грешнике од којих сам први ја.“
И ове речи понављамо испред Путира.
После Петрових речи: „Ти си Христос, Син Бога Живота, -
додајемо: - „Који си дошао у свет да спасиш грешнике, од којих сам први ја“.
Дакле, причешћујући се, молимо се речима Петра и речима Павла у којима се
садржи чисто исповедање, с једне стране, и смирена свест о својим греховима – с
друге.
Малопре смо говорили о томе да нас сама имена апостола уче
чврстини вере и покајању. Петар је Камен, Павле је онај ко се добровољно
умањио. Говорили смо да човек не треба само да верује, већ да верује и да се
смирава. Али и не једноставно да се смирава, како се не би осушио од туге, већ
управо да се смирава и да верује.
Спој вере и смирења је изузетно потребан пред Путиром. Овде
је у питању максимална напетост унутрашњих снага и умна пажња срца! Овде је
истинско заједничарење у снази апостолске вере! Овде је суштинска сродност с
Петром и Павлом, с Андрејем и Јаковом, с Томом и Матејем. И не само с њима!
Овде је јединство са Самим Оваплоћеним Логосом Који даје живот и омива од
сваког греха.
***
Ето нам три лекције од двојице апостола: 1) јединство вере у
живој разноврсности, 2) спој чврсте вере и делатног смирења и 3) заједничарење
у апостолском духу код Светог Путира. Све то нека бисмо примили по молитвама
бившег галилејског рибара и бившег Гамалеиловог ученика.
Протојереј Андреј Ткачов
Извор: Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар