О расуђивању – круна врлина - Старац Пајсије Светогорац

Старче, зашто Оци говоре да је расуђивање од свих врлина – највећа?

            - Расуђивање није просто једна врлина; оно је круна, венац врлина.

Какво нам је духовно стање, какав је квалитет наших врлина, такво нам је и расуђивање. Ако су нам врлине од папира, од папира ће бити и њихов венац, односно расуђивање. Ако су нам врлине од бронзе, од бронзе ће бити и њихов венац. Ако су од злата, од злата ће бити и њихов венац. Ако наше врлине имају дијаманте, дијаманте ће имати и њихов венац, расуђивање.

            - Старче, шта је расуђивање?

            - Расуђивање је духовни вид. А духовни вид има човек чији је ум очишћен, јер он има и духовну бистрину и божанско просвећење.

            - Старче, свети Јован Лествичник каже: „Ми очима гледамо телесно, а расуђивањем – духовно.“

            - Тако је. Ако су наше очи здраве, ми видимо добро, а ако нам очи оболе, не видимо како треба. Оштрина нашег вида зависи од здравља наших очију. Исто се дешава и у духовном животу. Од тога какво нам је духовно здравље, зависи и наш духовни вид, расуђивање.

            - Старче, како се отварју очи душе?

            - Зар Христос није блатом отворио очи слепцу (Јн. 9,6)? Али да би се отвориле очи наших душа, треба да одбацимо од себе блато греха. Ако не одбацимо своје „ја“ и не ослободимо се од свог старог човека, већ у нама наставе да живе себељубље, егоизам и човекоугодништво, нећемо имати духовну бистрину.

            Колико човек напредује у духовном животу, толико више му се отварају очи душе. Његов ум се чисти, човек почиње боље да сагледава своје недостатке и многобројна Божија доброчинства, смирава се, скрушава се, и тада сасвим природно долази благодат Божија, божанско просвећење, и човек тако стиче расуђивање. Тада у сваком случају јасно види шта је воља Божија, и не спотиче се на свом духовном путу. Јер расуђивање је волан који безбедно води човека, како не би застранио са правог пута, нити склизнуо ни десно, ни лево.

            - Старче, када човек почне са добрим настројањем да ради нешто добро, али после падне у неку крајност и испадне зло, да ли је то од недостатка расуђивања?

            - Почетак може да буде добар, али ако је човек непажљив, у оно што ради улази егоизам; тако човек скреће. Када се у оно што радимо умеша наше „ја“, настају пристрашћа, а после ђаво сабира плодове. Зато се постарајте да живите унутрашњим животом, смирено, да се неприметно трудите не би ли сте стекли божанско просвећење. Онај ко живи унутрашњим животом, смирено, превазилази људску ситничавост, фанатизам и томе слично, и постаје зилот у добром смислу те речи.

           - Старче, тешко ми је да у свакој ситуацији препознам шта је исправно.

            - Потребно ти је очишћење, како би стекла духовну бистрину. читај Лавсаик, Лимонар, Филотејеву Историју и Аву Варсануфија; огледај се у томе што читаш, како би развила духовну истанчаност. Тада ћеш моћи да разликујеш злато од бакра, и постаћеш златар духовног делања.

     (...) - Старче, како човек да све људе воли једнако, а да их притом воли са расуђивањем?

            - Он воли све људе исто, али не показује љубав свакоме на исти начин. Неког воли издалека, јер тог човека треба држати на одстојању, а некога воли изблиза; како коме користи. Са неким уопште не треба да разговара, некоме треба да каже две речи, а некоме – мало више.

            - Старче, а може ли пројава моје љубави некоме да штети?

            - Ако је човек приљежан и ти му покажеш много љубави, тада се он мења у добром смислу те речи, и труди се на сваки начин да ти заблогодари, да те не ожалости. Али ако према безобразном човеку пројавиш много љубави, он ће постати још безобразнији, јер приљежног човека много љубави чини још приљежнијим, док безобразног чини још безобразнијим. Исто тако, када видиш да неком твоја љубав не помаже, смањи је са расуђивањем; али и то учини из љубави.

Старац Пајсије  Светогорац