Самољубље и њеогве последице

              Старче, шта је то самољубље?
             

            - То је да чиниш по вољи свом старом човеку, то јест да свога старог човека волиш. И стомакоугађање, као и егоизам, тврдоглавост и завист, у позадини имају самољубље. Видиш, један због самољубља тражи за себе угодност, своје спокојство, и ни за кога другога га није брига. Други се до танчина стара за своје јело, за спавање, да му се здравље случајно нешто не наруши. Трећи захтева да га уважавају, да га цене – ако му само мало не придају значаја, ако не испуне његову вољу, бреца се. Говори ти: „Зашто ме нису испоштовали? Показаћу им ја.“ О да, страшна је ствар самољубље!

            - Неки људи, Старче, не могу да се смире када се не оствари оно што желе.

            - Како да се смире, када се држе себе у ономе што желе? Ако је некоме у свему што жели стало до самога себе, може ли у њему бити места и за Христа? Када, међутим, нема самога себе, а има једно, најважније, то јест Христа, тада има све. Када човек одбаци себе, Бог ће му, на чудесан начин, даровати све.

            - Старче, када нам говорите о одбацивању себе, осећам страх, да можда не могу то да издржим.

            - Е, до чега смо дошли! То је као да кажеш: „Ако одбацим страсти, шта ће ми онда остати?“ Зато, када говорим да себе одбацимо, мислим на то да одбацимо наше страсти, да свучемо са себе нашег старог човека. За одраслог човека, који схвата шта је шта, није баш на месту да говори: „Не могу да одбацим себе“. Када би теби рекли: „ Узми мацолу и поруши овај зид, а ти знаш само оловку да држиш у руци, оправдано је да кажеш: „Не могу“. Али да би се свукао са себе стари човек, нису потребне телесне снаге – потребно је смирење.

              Самољубље је и када неко жели да спава или да се одмара више од онога колико му је неопходно. Правилно је да телу треба да дајемо само оно за чим има потребу. Једно је жеља, а друго је потреба. Једно је да желим да задовољим тело, а друго да дајем телу оно што му је неопходно. Рецимо да имам пред собом два јела иста по количини витамина, с тим да је једно укусније од другог. Ако радије изаберем укусније јело, у томе има самољубља. Међутим, ако патим од недостатка апетита, пошто сам болешљив, и узмем радије укусније јело да бих мога да га поједем, у томе већ има расуђеивања. ...

            - Старче, како да надиђем самољубље? Моје телесне снаге су слабе, и тешко ми иде самоодрицање и пожртвовање.

            - Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће одбацити (Пс. 50, 19). Нећеш ти побеђивати самољубље тако што ћеш понети нечији тешки товар – Бог неће то од тебе тражити, јер немаш телесних снага – већ ако се смираваш, ако поднесеш нечију тешку реч, неку неправде. а ако томе придодаш и мало телесног труда, покренута љубављу и добротом, знаш ли колико Бог тек онда помаже?

            - Старче, какве везе имају телесни труд и подвиг са одсецањем страсти?

            - Телесни труд тело потчињава духу. И пост, бдење, као и сваки други подвиг, када се чине Христове љубави ради, удружени са борбом у одсецању душевних страсти, такође помажу. Јер, ако се човек не бори да искорени душевне страсти – гордост, завист, гнев, и упражњава само један суви телесни подвиг, потхрањиваће своје страсти гордошћу. Наше душевне страсти наносе нам веће зло од ма чега што дебљина чини телу: удебљаност тела је доброћудан тумор, а душевне страсти – злоћудан. Не кажем да човек не треба уопште да се подвизава, већ да проникне у смисао подвига, чији је крајњи циљ: свлачење нашег старог човека са себе.

            - Понекад  Старче, када осетим исцрпљеност, ухвати ме паника и ништа више не могу да радим. Можда је то самољубље?

            - Када осетиш исцрпљеност, треба да преиспиташ да ли је то због болести. Ако није од болести, види да ли ти недостаје сна, или да ли би можда требало више да једеш или се одмориш. А ако ништа од тога није у питању, онда је то искушење. Скочи на на ноге, лати се посла – и победићеш искушење.

            - Старче, колико треба да запнем када се у нечему трудим? Можда тиме што себе штедим, одгоним благодат Божију?

            - Не, благословена моја! Потребно је да пазиш, и да се зауставиш пре него што стигнеш дотле да више не можеш.

            - Старче, имам помисао да то што се лако умарам није због моје слабе издржљивости, него из неког другог разлога.

            - Да када би у теби постојао божански огањ, тада би све било другачије.

            - Старче, а како да задобијем тај божански огањ?

            - Ако заборавиш себе, и мислиш на друге.

            - Чини ми се тешко да тако баш увек поступам.

            - Покушај макар да мислиш на друге и бринеш се о њима колико мислиш и бринеш се о себи самој. Временом, мало-помало, доћи ћеш до тога да си према себи равнодушна, у добром смислу, а да увек мислиш на друге. Тада ће се сигурно и Бог тебе сећати, и сви други. Само, немој то да радиш зато да би људи мислили на тебе..!

            - Значи, Старче, моје „ја“ јесте то што ме мучи?

            - Да, бре дете, одбаци себе. Ако себе одгурнеш, после ћеш летети. Зашто чуваш себе за саму себе? Део љубави који задржаваш за себе откидаш од свецеле љубави коју треба да имаш за друге.

            - Старче, како да одбацим себе?

            - Колико можеш, избаци себе из онога што чиниш, и у себе усади друге. Покушај да оно што желиш за себе дајеш другима. Дај, стално дај, не бринући се за себе. Колико будеш давала, толико ћеш примати, јер ће ти Бог даровати своју преобилну благодат и љубав. Веома ће те волети, као што ћеш волети и ти Њега; јер ћеш престати да волиш себе, своје „ја“ – које тражи да се храни егоизмом и гордошћу, а неблагодаћу Христовом која души даје све витамине, и тело божански преображава, те чини да човек сав сија. Молићу се да што скорије осетиш све ово, и да се ослободиш од мука самољубља.

            - Да ли је могуће, Старче, да се ја борим да се ослободим самољубља, а опет да се држим себе у свему што радим?

            - Како се бориш? Одбацујеш ли саму себе? Све оно што је гадно човек одбацује – треба само да схвати да је гадно. Ако му се неогади, неће га ни бацити. Хоћу да кажем – да би и ти свог старог човека одбацила, неопходно је да осетиш одвратност према њему. А ако се ствари не покрећу са мртве тачке, ту и не може бити никаквог напретка.

Старац Пајсије Светогорац