Јавни апел државном руководству Србије

Господину Томиславу Николићу,
Председнику Србије

Господину Ивици Дачићу,
Председнику Владе Србије

Господину Александру Вучићу,
првом Потпредседнику Владе Србије

Београд

 Уважени господине Председниче,

уважени господине Председниче Владе,

                 

       уважени господине први Потпредседниче Владе,

У овом, за Србију и Српство тешком и пресудном – а можда и судбоносном – тренутку обраћамо вам се у име Српске Православне Цркве очински и братски, са поштовањем и поверењем у Вашу православну хришћанску савест и у Ваше осећање родољубља и државничке одговорности. Не обраћамо вам се на уобичајени начин него јавним апелом, а то чинимо из више разлога, од којих су најважнија два – краткоћа времена (бриселски ултиматум истиче, наиме, већ у уторак) и потреба да се на најочевиднији начин оповргне безочна лаж коју последњих дана шире одређени људи и извесни медији тврдећи да наша Црква ћути о Косову(!).

И ми, као и читав српски народ, знамо и осећамо колико је вама сада тешко, пред каквим мучним избором се налазите и под каквим сте притисцима и уценама. Подсећамо вас, међутим, у циљу охрабрења и духовне подршке, да вам није теже него што је било честитоме Кнезу уочи Косовског боја, или књегињи Милици после боја, или патријарсима Пајсију, Арсенију III Чернојевићу и другима под османским игом, или свештенемученику ђакону Авакуму пред устанак, или Карађорђу и Милошу током оба устанка, или краљу и влади у време аустроугарског ултиматума 1914. године, или српској држави у недавној прошлости, у време ултиматума из Рамбујеа.

Црква, по својој саборној природи, није против идеје о европском обједињавању народâ и државâ нити против идеје о још ширим процесима уједињавања. Уосталом, Црква је искључиви историјски зачетник и носилац учења о свечовечанском јединству и о свејединству творевине Божје у Христу. Али овде сада више није реч о томе. Сада се од Србије ултимативно тражи фактичко одрицање од Косова и Метохије, од изворишта нашега црквеног, народног и државног бића, и препуштање тамошњег остатка српског народа власти оних који су претходно његов већи део или побили или прогнали, у замену за магловиту и неизвесну могућност добијања фамозног – само за Србију условног – „датума за почетак преговорâ”, преговорâ чије трајање и исход нико жив не може предвидети.

Захваљујући бруталној, али зато лековитој искрености берлинског речника, за разлику од бриселског, једно је сасвим предвидиво и извесно – последњи ултиматум ће гласити: или и званично, формално, признајете „државу Косово” или од пријема у Европску унију нема ништа. Другим речима: од Срба се захтева да се добровољно одрекну територије и суверенитета, чак и трагова свог хиљадуипогодишњег живота на Косову и Метохији (будући да косовско-метохијски Арбанаси и у присуству НАТО-снагâ могу некажњено да скрнаве цркве, манастире и гробља и нападају људе), а за узврат се нуди празно, необавезујуће обећање „светле европске будућности”, односно нуди се у пракси једно велико ништа, уз циничну поруку: држите то чврсто!

Дух данашње Европске уније није, нажалост, дух добре старе Европе. Ми и даље јесмо за идеју слободног духовног и економског обједињавања европског континента, али никако нисмо за пројекат поробљавања или понижавања било које европске државе, па ни наше Србије. Уверени смо да ниједно државно руководство Србије, па ни данашње, нема ни право ни мандат да пристане на услове који нису испостављени ниједној другој држави кандидату за чланство у Европској унији. Улазница је прескупа. Србија не би смела да пристане да унапред плати такву цену за робу која јој можда никад неће бити испоручена. Она то никад у својој историји није учинила, без обзира на чашу жучи коју је због тога из века у век морала да испија.

Најважније предизборно и непосредно постизборно обећање вас који сте добили народно поверење да у бурном и смутном времену водите државни брод Србије било је да ни под каквим условима нећете ни предати, ни издати, ни продати Косово и Метохију, историјску Стару Србију.

Ми, архијереји Српске Православне Цркве, уверени да представљамо и изражавамо став свих њених верника, сматрамо својом светом дужношћу да вас на то обећање подсетимо и да вас уверимо да очекујемо, као и огромна већина нашег народа, да га одржите. То чинимо управо сада јер смо потпуно свесни трагике тренутка и бремена одговорности на вашим плећима.

Ипак, нада никад не умире. Када се разиђу тмасти облаци, сијаће сунце. Сутра је у нашој Цркви недеља поклоњења Крсту, а ускоро ће празник Васкрсења. Када су пред нама два зла, мање зло је најбоље решење. Верујемо у љубав и помоћ Божју како нама тако и свим људима добре воље.
Са благословом

Председник Светог Архијерејског Синода

АЕМ Патријарх српски

И р и н е ј

Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода
Доставља: Епископ бачки Иринеј

Извор: Српска Православна Црква