У присуству око сто педесеторо пријатеља и рођака
пристиглих са разних страна 2.марта обављено је
литургијско венчање Ивана Раковића и Катарине
Ристичевић
Безрезервна љубав према Косову и Метохији као колевци српства, довела је у првим данима марта двоје младих у Велику Хочу. Иван Раковић из Горњег Милановца и Катарина Ристичевић из Херцег Новог, одлучили су да у Метохији, у царском граду Призрену, своју вишегодишњу љубав крунишу браком. Годинама њих двоје учествују у организацији разних хуманитарних акција за помоћ српским манастирима и српском народу на Косову и Метохији, често боравећи у Дечанима, Призрену, Ораховцу, Великој Хочи... Иванова жеља је била да младу на венчање поведе из једне од најстаријих кућа у Великој Хочи, куће хаџи- Симе Спасића. Из те куће је 1865. године хаџи- Сима отишао у Свету Земљу, да се поклони гробу Господњем и донео бројне иконе, кандило, свеће и сасуде које се и данас чувају у посебно уређеном иконостасу у тзв. Јерусалимској соби. На радост породице Спасић, са свитањем другомартовског јутра , из њихове куће су сватови извели младу и кренули на венчање у Призрен. У Саборној цркви Светог Ђорђа у Призрену, у присуству око сто педесеторо пријатеља и рођака пристиглих са разних страна и преосталих Срба у Призрену, обављено је литургијско венчање Ивана и Катарине.
Литургијом је началствовао јеромонах Иларион Ђурица, духовник у београдској цркви Светог Трифуна, уз саслужење пароха призренског јереја Слободана Ђорића и још четворице свештенослужитеља из Рашко-призренске епархије. При окончању свечаног чина венчања, отац Иларион је упутио срдачне честитке младенцима, рекавши да их је ,,провиђење Божје довело од Свете Русије (где је Катарина рођена), до Херцеговине, питомога Приморја, Београда, Србије, до Светога Косова и Метохије, и Призрена града бијелога, у ову свету цркву да приме свету тајну брака“:
Венчању, је присуствовала и једина девојчица која у Призрену живи са својом мајком, Милица Ђорђевић. Честитала је младенцима и фотографисала се са њима за успомену, јер како је рекла ,,први пут види праву младу у венчаници“. На изласку из цркве младенце и госте дочекала је песма ,,Косовских божура“. Песме ,,Ој Косово, земљо моја вољена“ и ,, Стари граде на Бистрици“ су одјекивале портом овог призренског храма, где се од 1999. год. ретко окупи оволики број људи . И тако уз песму, кренуше у свој заједнички живот Иван и Катарина, у срцу средњовековне српске државе, где је некада царовао Цар Душан. Старом калдрмом су продефиловали сватови, додуше без музике, да не би, на било који начин, наљутили друговере комшије који су на вратима својих дућана стајали и посматрали овај несвакидашњи догађај.
У Великој Хочи, у сали Дома културе, приређено је свадбено весеље. Младенци, њихови родитељи, родбина, пријатељи, навијачи Црвене Звезде ,,Делије“ из свих страна Србије, пријатељи из Македоније, али и из далеке Холандије (Елшедеа и Амстердама), и Пољске, дошли су да присуством улепшају венчање, али и подрже српски народ на Космету. На тренутак је група Пољака, на челу са једним од представника Грађанског удружења ,, Пољаци за српско Косово“ из Варшаве, Мареком Скавинским, крај српске тробојке у сали, развила и транспарент са паролом свога удружења.
Убрзо се зачула хармоника, и песма мушке певачке групе из Велике Хоче. Од ,,Ораховца, рајске баште“ и песама о Косову, Грачаници, до песама из Херцеговине, Црне Горе и далеке Русије. Оно што је све те људе довело и повезало је присуство Косова у срцу, и Метохије у души. Певало се, наздрављало младенцима, играло. Своју радост што је венчање његове ћерке обављено у царском Призрену, а свадбено весеље започело у Великој Хочи, у својој здравици изразио је младин отац уз жеље ,,да дочекамо, ако не ми, а оно ови што долазе иза нас, да се српско Косово слави као центар савеза свих српских земаља, а овај пар нека буде вјесник неких нових и бољих времена!“
Окупила се и дечица из села да виде младенце и сватове, и на радост младенаца отпевала пар песама.
Весеље је трајало до смираја дана када се младенци и гости упутише пут Београда, где ће весеље наставити, уз жељу да убрзо опет дођу у слободну Метохију и ту затекну срећније људе.
Безрезервна љубав према Косову и Метохији као колевци српства, довела је у првим данима марта двоје младих у Велику Хочу. Иван Раковић из Горњег Милановца и Катарина Ристичевић из Херцег Новог, одлучили су да у Метохији, у царском граду Призрену, своју вишегодишњу љубав крунишу браком. Годинама њих двоје учествују у организацији разних хуманитарних акција за помоћ српским манастирима и српском народу на Косову и Метохији, често боравећи у Дечанима, Призрену, Ораховцу, Великој Хочи... Иванова жеља је била да младу на венчање поведе из једне од најстаријих кућа у Великој Хочи, куће хаџи- Симе Спасића. Из те куће је 1865. године хаџи- Сима отишао у Свету Земљу, да се поклони гробу Господњем и донео бројне иконе, кандило, свеће и сасуде које се и данас чувају у посебно уређеном иконостасу у тзв. Јерусалимској соби. На радост породице Спасић, са свитањем другомартовског јутра , из њихове куће су сватови извели младу и кренули на венчање у Призрен. У Саборној цркви Светог Ђорђа у Призрену, у присуству око сто педесеторо пријатеља и рођака пристиглих са разних страна и преосталих Срба у Призрену, обављено је литургијско венчање Ивана и Катарине.
Литургијом је началствовао јеромонах Иларион Ђурица, духовник у београдској цркви Светог Трифуна, уз саслужење пароха призренског јереја Слободана Ђорића и још четворице свештенослужитеља из Рашко-призренске епархије. При окончању свечаног чина венчања, отац Иларион је упутио срдачне честитке младенцима, рекавши да их је ,,провиђење Божје довело од Свете Русије (где је Катарина рођена), до Херцеговине, питомога Приморја, Београда, Србије, до Светога Косова и Метохије, и Призрена града бијелога, у ову свету цркву да приме свету тајну брака“:
| - Ево вам дивне прилике –рекао је отац Иларион, обративши се младенцима, - да се загледате увис и увек у сада, а тек помало и унапред. У овој светој тајни брака, желећи вам благословену женидбу и удадбу, срећно очинство и материнство, тврдим вам да је лепше и веће од вас двоје само она лепота Божја која вас је створила и из које сте створени. Одмах ћу вам рећи, вашој љубави прете искушења, јер је права супружничка љубав увек повод искушењима. Да бисте се заувек дружили у Богу, држите се заједничког идеала. Нека тај идеал буду ваша деца, плодови ваше љубави. Тај идеал нека буде поправљање и исцељење од животних патњи, нека тај највиши циљ буде права срећа. Права срећа, предрага моја духовна децо, остварила се у вашим појединачним животима и она се потпуно оваплотила у овој светој тајни. Како се остварује тај склад среће која вам је потребна? Неопходно је да се троструко побуните: Прва ваша побуна је против мањега крста - сада сте у двоје сазрели за већи крст. Но да убеђење ваше на крсту буде увек васкрсло и да из тога животнога крста увек васкресавате. Друга ваша побуна је против личне себичности, да видљиво духовно напредујете и да ову љуштуру егоизма у двоје размножите, најпре у троје, онда у четворо, петоро и наравно да потпуно ишчезне та љуска егоизма. И трећа ваша побуна је избор циља вашега живота, али тако да тај ваш циљ, та сврха буде ваш у небоход и успех саме Свете Цркве, самог светог Сабора. Права срећа се не може одвојити од бесмртности, она би без бесмртности била потпуно бесмислена. Да бисте се као деца Божја предали Богу и једно другом, ваља се молити и ваља волети. Тај полет брачне љубави вас не само окриљује, већ вас и чини бестелесним, односно чини вас вашом суштином, чини вас светлошћу. Нека вас тај духовни жар, који сте у овој светој цркви примили, прожме и учини вечнима, и сачува вечнима у богочовеку Христу и нека буде тако! |
Венчању, је присуствовала и једина девојчица која у Призрену живи са својом мајком, Милица Ђорђевић. Честитала је младенцима и фотографисала се са њима за успомену, јер како је рекла ,,први пут види праву младу у венчаници“. На изласку из цркве младенце и госте дочекала је песма ,,Косовских божура“. Песме ,,Ој Косово, земљо моја вољена“ и ,, Стари граде на Бистрици“ су одјекивале портом овог призренског храма, где се од 1999. год. ретко окупи оволики број људи . И тако уз песму, кренуше у свој заједнички живот Иван и Катарина, у срцу средњовековне српске државе, где је некада царовао Цар Душан. Старом калдрмом су продефиловали сватови, додуше без музике, да не би, на било који начин, наљутили друговере комшије који су на вратима својих дућана стајали и посматрали овај несвакидашњи догађај.
У Великој Хочи, у сали Дома културе, приређено је свадбено весеље. Младенци, њихови родитељи, родбина, пријатељи, навијачи Црвене Звезде ,,Делије“ из свих страна Србије, пријатељи из Македоније, али и из далеке Холандије (Елшедеа и Амстердама), и Пољске, дошли су да присуством улепшају венчање, али и подрже српски народ на Космету. На тренутак је група Пољака, на челу са једним од представника Грађанског удружења ,, Пољаци за српско Косово“ из Варшаве, Мареком Скавинским, крај српске тробојке у сали, развила и транспарент са паролом свога удружења.
Убрзо се зачула хармоника, и песма мушке певачке групе из Велике Хоче. Од ,,Ораховца, рајске баште“ и песама о Косову, Грачаници, до песама из Херцеговине, Црне Горе и далеке Русије. Оно што је све те људе довело и повезало је присуство Косова у срцу, и Метохије у души. Певало се, наздрављало младенцима, играло. Своју радост што је венчање његове ћерке обављено у царском Призрену, а свадбено весеље започело у Великој Хочи, у својој здравици изразио је младин отац уз жеље ,,да дочекамо, ако не ми, а оно ови што долазе иза нас, да се српско Косово слави као центар савеза свих српских земаља, а овај пар нека буде вјесник неких нових и бољих времена!“
Окупила се и дечица из села да виде младенце и сватове, и на радост младенаца отпевала пар песама.
Весеље је трајало до смираја дана када се младенци и гости упутише пут Београда, где ће весеље наставити, уз жељу да убрзо опет дођу у слободну Метохију и ту затекну срећније људе.
Оливера Радић
Извор: Православие.ру
Ивану и Катарини, како рече отац Иларион: Нека вас тај духовни жар, који сте у овој светој цркви примили, прожме и учини вечнима, и сачува вечнима у богочовеку Христу и нека буде тако!
ОдговориИзбриши