Концентрациони логори, попут Аушвица, Дахауа, Матхаузена, Равенсбрика,
... познати су као места великих страдања у 2. светском рату; међутим,
логори као Јасеновац, Стара Градишка, Доња Градина – су далеко мање
познати, посебно на Западу, где људи о њима знају или мало или нетачно.
Логор Јасеновац, односно комплекс јасеновачких логора, највећи логор
смрти у Независној држави Хрватској, формиран је у августу 1941. године у
околини истоименог градића, а уништен од усташа априла 1945. године.
Систем концентрационих логора Јасеновац осмислио је Вјекослав Макс Лубурић, који је био и његов први командант. Први управник логора био је бивши свештеник Мирослав Филиповић, а касније Динко Шакић. Логор је грађен од августа 1941. до фебруара 1942. године. Већи део логора се налазио у месту Јасеновац, око 100 километара југоисточно од Загреба. Логори I и II били су у селима Брочици и Крапју, али су брзо расформирани због честих поплава. Затвореници су пребачени у логор Циглана (Јасеновац III), који је био највећи логор и укључивао је крематоријум.
У Доњој Градини, са друге стране реке Саве, вршена су погубљења. Логор за децу био је у Сиску, а женски логор у Старој Градишки на југоистоку од Јасеновца.
У логору Доња Градина, познатом и као Логор VIII јасеновачког система концентрационих логора, било је још једно велико стратиште: према подацима које су сакупили Срби борци из Босне, у Градини је побијено и закопано преко 360.000 људи, што се приближно тачно може утврдити и прорачунима броја масовних гробница и пропорционалног броја костура у њима. Наиме, утврђено је да су усташе у многе дубоко ископане гробнице често „усађивали“ још живе или полумртве људе, тако што су на 1 квадратни метар сабијали усправно по 12 до 15 људи, које су онда маљевима одозго докусуривали. У Градини је вршен и злочин кувања лешева жртава у казанима, од чега су усташе затим правиле сапун, а кости из казана одвозили су вагонетима и изручивали у Саву. Пре неколико година пронађено је тако на више места низ Саву, када је при летњим сушама ниво воде опао врло ниско, неколико великих наслага људских костију у речном муљу и песку. Снимања терена из ваздуха такође су указала на постојање још неоткривених масовних гробница на терену Градине. Темељнија истраживања на терену Босанске Градине, вршена 1960. године, забранила је Титова власт.
Госпођа Радмила Малетић, родом из села Вогањ у Срему, која сада живи у Бриселу у Белгији, била је сведок трагедије српског, ромског и јеврејског народа у Независној држави Хрватској током Другог светског рата.
Рођена у породици са шесторо деце, преживела је нестајање мајке и два рођена брата на јасеновачким стратиштима и са непуних четрнаест година постала родитељ преживелим сестрама и браћи. Њој је, за време рата, настрадало у логорима у Градишки, Јасеновцу и Доњој Градини 32 члана ближе фамилије.
Данас је госпођа Радмила, са својих 85 година, активна у певници Цркве Светог Саве у Бриселу.
На дан када Српска Православна Црква обележава спомен Светих Новомученика Јасеновачких, 13/31. септембар 2012. године, госпођа Радмила се по први пут после рата вратила у Доњу Градину и Јасеновац, и у Музеју жртава се поклонила сенама страдалих. Неколико дана касније, у емисији Радија „Слово љубве“, говорила је о свом животном путу, страдањима, ужасима рата, страхотама логора...
Госпођа Радмила се прихватила изузетног подухвата – да о страдањима у НДХ информише људе на Западу – да се такви ужаси никада више не понове. Недавно је својим трудом приредила брошуру о меморијалном комплексу „Доња Градина“ на француском језику, у којој је на сажет начин представљено страдање Срба, Јевреја, Рома и антифашиста у НДХ.
Ова мала публикација значајно је сведочанство о страдању у НДХ које је намењено западном човеку, и својеврсно знамење које треба да нас опомиње да праштамо, али никада не заборављамо.
Извор: Православље
Систем концентрационих логора Јасеновац осмислио је Вјекослав Макс Лубурић, који је био и његов први командант. Први управник логора био је бивши свештеник Мирослав Филиповић, а касније Динко Шакић. Логор је грађен од августа 1941. до фебруара 1942. године. Већи део логора се налазио у месту Јасеновац, око 100 километара југоисточно од Загреба. Логори I и II били су у селима Брочици и Крапју, али су брзо расформирани због честих поплава. Затвореници су пребачени у логор Циглана (Јасеновац III), који је био највећи логор и укључивао је крематоријум.
У Доњој Градини, са друге стране реке Саве, вршена су погубљења. Логор за децу био је у Сиску, а женски логор у Старој Градишки на југоистоку од Јасеновца.
У логору Доња Градина, познатом и као Логор VIII јасеновачког система концентрационих логора, било је још једно велико стратиште: према подацима које су сакупили Срби борци из Босне, у Градини је побијено и закопано преко 360.000 људи, што се приближно тачно може утврдити и прорачунима броја масовних гробница и пропорционалног броја костура у њима. Наиме, утврђено је да су усташе у многе дубоко ископане гробнице често „усађивали“ још живе или полумртве људе, тако што су на 1 квадратни метар сабијали усправно по 12 до 15 људи, које су онда маљевима одозго докусуривали. У Градини је вршен и злочин кувања лешева жртава у казанима, од чега су усташе затим правиле сапун, а кости из казана одвозили су вагонетима и изручивали у Саву. Пре неколико година пронађено је тако на више места низ Саву, када је при летњим сушама ниво воде опао врло ниско, неколико великих наслага људских костију у речном муљу и песку. Снимања терена из ваздуха такође су указала на постојање још неоткривених масовних гробница на терену Градине. Темељнија истраживања на терену Босанске Градине, вршена 1960. године, забранила је Титова власт.
Госпођа Радмила Малетић, родом из села Вогањ у Срему, која сада живи у Бриселу у Белгији, била је сведок трагедије српског, ромског и јеврејског народа у Независној држави Хрватској током Другог светског рата.
Рођена у породици са шесторо деце, преживела је нестајање мајке и два рођена брата на јасеновачким стратиштима и са непуних четрнаест година постала родитељ преживелим сестрама и браћи. Њој је, за време рата, настрадало у логорима у Градишки, Јасеновцу и Доњој Градини 32 члана ближе фамилије.
Данас је госпођа Радмила, са својих 85 година, активна у певници Цркве Светог Саве у Бриселу.
На дан када Српска Православна Црква обележава спомен Светих Новомученика Јасеновачких, 13/31. септембар 2012. године, госпођа Радмила се по први пут после рата вратила у Доњу Градину и Јасеновац, и у Музеју жртава се поклонила сенама страдалих. Неколико дана касније, у емисији Радија „Слово љубве“, говорила је о свом животном путу, страдањима, ужасима рата, страхотама логора...
Госпођа Радмила се прихватила изузетног подухвата – да о страдањима у НДХ информише људе на Западу – да се такви ужаси никада више не понове. Недавно је својим трудом приредила брошуру о меморијалном комплексу „Доња Градина“ на француском језику, у којој је на сажет начин представљено страдање Срба, Јевреја, Рома и антифашиста у НДХ.
Ова мала публикација значајно је сведочанство о страдању у НДХ које је намењено западном човеку, и својеврсно знамење које треба да нас опомиње да праштамо, али никада не заборављамо.
Извор: Православље
Нема коментара:
Постави коментар