Већ годинама Румијска црква је дежурни кривац за све недаће црногорске власти: и за све већу немаштину у народу, и за лоповске приватизације, и за Прву банку, и за корупцију која је у Црној Гори свеприсутна, као ваздух, и за лоповски и силеџијски референдум који им је изродио државу коју користе као вакцину против затвора (не мислим на стомачне проблеме, него на Спуж), и за тоталиралистичко уређење науке оличено кроз наметање језика, а надасве кроз примитовизам политичког устројавања Црногорске академије наука и умјетности (које долази са оне стране памети), подјамљене судство и полицију, убиства…
Неко је прије неки дан обио цркву на Румији и убрљао је натписима и грбовима, сву је замазао црвеном бојом. Не пада ми на памет да прстом покажем на било кога. Ваљда ћемо научити једном да је кривац невин док се не докаже његова кривица. Могу само да анализирам проблем и да кажем ко би и зашто могао да буде заинтересован то да уради.
Ако је то урадило неколико албанских момчића – ни по јада. Са њима бих, без имало задршке, радо сјео да попричамо, да се упознамо и распитамо за јуначко здравље. O quantum est in rebus inane (о невина простото), прозборио је Јан Хус, везан на ломачи лажно оптужен, када је видио убогу старицу како доноси нарамак дрва као свој прилог његовом страдању.
Након толико повике и партијских и медијских конструкција да је црква Свете Тројице, Бога живота, Бога љубави, пореметила хармонију барског међурелигијског уважавања, зашто се младићи вреле крви не би одважили да „исправе неправду“. Неупоредиво већу кривицу за њихово злодјело сносе они који су их напујдали, дакле политичари и неки медији.
Али ако је ово урадио неко коме је то био партијски, или службени задатак, онда залазимо у сасвим другу сферу проблема. И опет је посриједи криминал садашње црногорске власти.
Ако су то урадили младићи „невине простототе“, биће пронађени, ако је то органозовала власт преко својих служби – неће. Момци из барске полиције су ме увјерили да ће истински да се потруде да пронађу вандале који су измазали и обили Румијску цркву. Али ако су то урадили активисти владајуће коалиције, или друга служба Полиције – сав труд биће им узалудан.
(Боље би било и да се не пронађе ко је урадио ово недјело на Румији, него да неко за новац „призна“ да је он.)
Безмало
сви медији у Црној Гори, а и велики број медија у региону, посебно у
Србији, пренијели су што се ових дана догодило цркви на Румији. Неко је
то урадио више, неко мање уко. Већином су преписивали једни од других.
Али има и медија који су опет шпекулисали. Баш је бљутаво када у дневној
новини и на њеном порталу прочитатате да је „лимени објекат на Румији
исписан графитима“. Када ово прочитате, одмах вам се намеће питање
домаћег васпитања аутора текста и уредника који га је пустио у јавност.Тај исти медиј никада није рекао да се нешто догодило у некој каменој, или некој бетонској, или некој дрвеној црви. А има их и таквих колико год хоћете. Него увијек: „лимена црква“, и да буде погрдније, „лимени објекат“ на Румији. Заиста, медијски простаклук.
У том истом медију Осман Субашић, доскорашњи помоћник министра полиције у Влади Црне
Горе, а сада потпредсједник Општине Бар, тражи да се са Румије миче црква. Са Османом сам недавно био на „Ходочашћу под Старом маслином“ у Старом Бару. Са нама је био и дон Симо, фратар, док хоџа није био тих дана у Бару. Осман је отворио „Ходочашће“ и ја сам га благословио. Ово ходочашће је одраз добре воље за хармоничним животом у вишенационалном и вишерелигијском Бару.
Али сада, у овом медију, из Османа није проговорио ни Баранин, ни муслиман, него је из њега избила мржња СДП-овца. Црква на Румији ништа није промијенила у животу Барана. Ни прије ње муслимани нијесу нешто посебно излазили на Румију, нити су када је она постављена престали да излазе. Причу о ремећењу „суживота три вјере“ у Бару постављањем цркве на Румију измислили су политичари у Подгорици и у Улцињу, а подржало је неколико медија. Ту се истичу онај политичар из Бардића, из Крајне, и већ поменути СДП, фашистоидна политичка групација чије би дјеловање у свакој озбиљној држави било законом забрањено. Али, Црна Гора није озбиљна држава. Да јесте, не би се толико пута у њеној Скупштини чуло да је Румија „алабанка планина“ и да се нико из владајуће коалиције (која се упорно самопоистовјећује са државом) томе не противи. Румија је срце Црне Горе, из којег су произашле и Зета, и петровићка Црна Гора, па и ова потоња. Она је утемељена на светости Јована Владимира, који је у њеном подножју столовао, и за чијим крстом и споменом стотинама година народ Бара и околине на Тројчиндан излази на Румију. Прво су у Румијској литији ишли само православни, а касније, како су долазили окупатори и наметали своју вјеру, и њихови потомци који су из својих разлога из православља прелазили у римокатолицизам и мухамеданство (али нијесу заборављали своје претке и њихов завјет). Стотинама година ишли су у Литији и износили по камен на врх Румије са дубоком вјером, и надом, и чежњом, да ће ту, када се сакупи довољно камења – да долети црква.
И, што сада? Црква је долетјела. Испуњена је жеља наших предака, и православних, и римокатолика, и мухамеданаца. То је наш суживот – оваплоћење вјере наших предака да ће на Румију да се, кад-тад, врати црква. Нема грке међу нама. Муслиман је Православној цркви поклонио на Великом Пијеску земљу велике вриједности јер је на њој била црква (и само се питао откуд та земља њему), муслимани из Микулића доносе на дар храну монахињама у православном манастиру Светог Сергеје Радоњешког на обронцима Румије и помажу им, муслимани из Дапчевића у Мркојевићима су купили звоно за тамошњу цркву Светог Илије и помогли су нам да је обновимо (недавно, на Илиндан, опет су нам дошли на славу, и опет смо се братски изљубили и почастили)… Заиста, међу нама нема ничег ружног. Не можемо да се молимо Богу заједно, али ако вјерујемо у Бога, који је синоним за љубав, који јесте Љубав, како онда да се мрзимо? Неодговорни црногорски политичари на власти, зарад унутаркоалиционих подмиривања, по сваку цијену и свим средствима се трудећи да не изгубе на изборима (јер ако изгубе, начин стицања њиховог капитала ће бити испитан и више неће бити аболирани од правосуђа), упорно забијају трн у здраву ногу Баранима. Њихова власт опстаје на народној неслози и на смутњи.
Осман Субашић тврди да се у цркви Свете Тројице на Румији не врше вјерски обреди. А у мају је прошло три године како сваког мјесеца у овој цркви служим Литургију. У Румијској цркви Богу се служба приноси чешће него у 80 одсто цркава у Црној Гори.
Придружио се ту и весели Мираш Деде(ј)ић. И овога пута је потврдио да је не само законски рашчињен поп (распоп), него да је од њега уистину одступила благодат свештенства. Здрав разум говори: који ће то свештеник да тражи да се руши црква? Црни Мираш, и црни они који му се хватају за скуте…
Око Бара ових дана гори. Али та ватра која је запаљена на врху Румије далеко је опаснија од свих ових љетњих пожара. Ми из Цркве се и овога пута трудимо колико је у нашој моћи да се она не прошири. Зато ово и пишем, да се не појаве момци са друге стране који ће да кажу: Када су они нама направили то, сада ћемо да им вратимо. Указао сам на праве кривце румијског непочинства – неодговорне политичаре из црногорске власти. Наравно, они треба да буду кажњени. Народ зна како се то ради. Само још да се мало окуражи, након свих ових година „убијања у мозак (и новчаник)“…
Сјећате се оног Бранка Миљковића: „Уби ме прејака ријеч“? Цетињани добро знају што се догодило онима који су бацали камење на Цетињски манастир, и нема земаљске силе која ће их више натјерати да нешто слично учине. А ријеч зна да буде тврђа, итекако погубнија од камена. Зато, уважени политичари и драге колеге новинари – пазите што чините са својим ријечима, свака коју баците на светињу, па и на Румијску цркву, судиће вам, вама и вашем потомству. Умјесто да себи товарите невољу на врат, ‘ајте једном са мном на Румију, да видите што је благодат Божија, што је љубав, да осјетите ту „енергију“, у румијски врх и цркву Свете Тројице уткану Светим Јованом Владимиром и вјером и надом предака народа Бара и околине све три вјере.
Извор: Радио Светигора
Нема коментара:
Постави коментар