Они су при томе потпуно осећали да
прилазе најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божјег милосрђа, па су се
трудили да Свесветом и Пречистом Богу, у Светом Причешћу, прилазе у чистоти и
светости срца и душе. Звали су се ''свети'' и заиста били су свети, чували су
се од сваког греха, јер су знали да ко
чини грех, роб је греху (Јн. 8,34), да грех окреће човека на правац који
води супротно од Бога, прља душу и чини је неспособном за Свето Причешће. Онај
који би ипак пао у грех, одмах се дизао, исповешћу чистио душу од њега, да не
би у нечистоти примио Свето Причешће, као што опомиње свети апостол Павле: Ко недостојно једе Хлеб, или пије чашу
Господњу, огрешиће се о Тело и Крв Господњу. нека човек испитује себе, и тако
нека једе од Хлеба и пије из Чаше. Јер који недостојно једе и пије, суд себи
једе и пије, не разликујући Тела и Крви Господње (1. Кор. 11, 27-29).
У исто време, Хришћани су свето
држали и установу поста, знајући да је пост божанска установа, јер је још у
Старом Завету Бог наредио пост као ''наредбу
вечну'' (3. Мојс. 16, 29). У Новом Завету Сам Господ Исус Христос је постио
и рекао да ће Његови Ученици постити. Постили су и свети Апостоли и сви свети,
те 69. Апостолско правило наређује свргнуће свештених лица која не би држали
пост, а одлучење верних од Цркве. Пост су држали у одређено време ради потребе
поста, а причешћивали се ради потребе Причешћа стално, како за време поста,
тако и за време мрса. У посту се постило и причешћивало, у мрсу се мрсило и
причешћивало, онако као што данас чине свештеници. Првобитно није било неке
посебне припреме за Причешће, нити је пост сматран за једно од средстава
припреме за њега. за Причешће се спремало целокупним животом, држањем свих
заповести Божјих и чувањем од сваког греха.
Тако су поступали и свештаници и
верници у хришћанској Цркви, за читаво време док је она била гоњена првих 300
година, и док су у њу ступали само они који су из чврсте вере у Царство Небеско
били спремни на све тешкоће да би га задобили. Морални живот Хришћана био је
тада на великој висини. Но кад је дошла слобода, под царем Константином 313.
године, Цркви су почели прилазити и они који у њој нису тражили и нашли ''благо сакривено у пољу'', ни били
спремни да све даду да би купили то поље. Многи су постајали хришћани из
користи, јер је и мајка царева била Хришћанка (царица Јелена прим. прир.), и
мноштво других. Стога се ниво моралног живота хришћанског снижава у многоме.
У погледу Причешћа многи му
приступају и тада редовно, као и дотада, али без озбиљног старања да за њега
буду што достојнији. Други су пак одлагали да му редовно прилазе, са изговором
да желе боље да се припреме. Борбу око чишћења своје душе нису водили стално,
него повремено, само на неколико дана пре Причешћа. Па и то им је падало тешко,
те су све чешће одлагали припрему и причешћивање, док нису дошли дотле да се
причешћују свега четри пута годишње, или још ређе.
Због оних првих Црква је, по речима
светог Јована Златоуста, и установила 40-дневни пост пред Васкрс. Приметивши
штету која долази од небрижног поступка, Оци одредише 40 дана...., да би сви
ми, очистивши се пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним
бдењем, сузама, на тај начин приступили Причешћу чистом савешћу, колико је то
могуће. Оне пак друге, исти свети Отац опомиње да се морају трудити не
повремено, пред само Причешће, него стално да живе тако да му чисте савести
могу редовно приступати. На питање: Којима треба одобрити, онима који се ретко
причешћују, или често? - он одговара: Ни једнима ни другима, него онима који се
причешћују са чистом савешћу, чистим срцем и беспрекорним животом. такви нека
приступају свагда, а који нису такви - ниједанпут. Зашто? Зато што они навлаче
на себе су, осуду, казну и муке.
Но од свих средстава чишћења душе за
овај најприснији сусрет и јединство са Господом, у примању Његовог тела и Крви,
које набраја свети Јован Златоуст, у свести нашег народа дошло се данас дотле
да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће верном
пред Причешће само једно питање: Јеси ли постио? - и кад чују потврдан одговор,
одмах ће рећи: Приступи! то је за њих изгледа једино важно, а све друго
небитно: Ни знају ли чему приступају и зашто, ни знају ли символ Вере и основне
молитве? Ни јесу ли им и уста и језик чисти од лажи, псловке и ружних речи? Ни
јесу ли с ким у завади, да нису блудници? За жене још: Да нису сујеверне, не
иду ли врачарама и гатарама, не носе ли амајлије, не врше ли побачај, итд? А да
о редовној молитви, читању светог Писма и богомислију и не помињемо.
Против оваквог механичког приступања
светом Причешћу, у православном свету свештеници-пастири интезивно настоје на
томе да се верни што чешће, по могућству на свакој Литургији причешћују,
спремајући се за то сталним бдењем над својом душом. Познавајући добро духовно
стање сваког појединог члана своје пастве, једним од њих саветује да се
причешћујувише пута за време поста, некима да то чине и за време мрса, при чему
једни да посте два-три дана, други седам дана, а неки да се причешћују стално и
без поста (у време кад није пост, прим. прир).
Истина, у ревности да се што пре
дође до сталног причешћивања на свакој Литургији свију верних, поједини млађи
свештеници преурањено причешћују на васкрс, све редом, без икаквог познавања
њиховог духовног стања - велећи: Простим всја воскресеније! - или позивајући се
на то да Свето Причешће није награда за безгрешност. Свакако да оно заувек
остаје поклон и дар чак и најсветијим, а не плата и награда. Али, без сталне
борбе са грехом и труда око постизања светости, иде се на суд и осуду. Други
пак, сматрајући да је пост пред Причешће главна сметња да се дође до редовног
Причешћивања свих верних, као у апостолско доба, иду тако далеко да пост
проглашавају ђавољом наредбом.
Неоспорно је да и схватање наших
верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, под
условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, а то је: чување срца,
очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и
то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати крајности и
једностраности у оба правца.
Сматрам да се из изложеног могло
видети да није храна, сама по себи, оно што нас чини достојним ил недостојним
Светог Причешћа, нити да нам мрсна може бити на ''суд или осуду'' ако је
узимамо у мрсан дан у који смо се причестили, нити пак да заслужујемо
''исцељење душе и тела'' ако тог дана једемо посно. Друга је ствар ако мрсимо
уз пост. Ни тада мрсна храна, разуме се, није грешна, погана по себи, него ми
чинимо грех што преступамо заповест Божју о посту. Зато можемо мирне савести
мрсити на празник Велике Госпође или на Петровдан кад ови празници падну у
мрсан седмични дан (или на Васкрс или Божић, прим. прир.) иако смо се тога дана
причестили, као што чине и свештеници и монаси у те дане после Причешћа. Исто
тако, ако смо за време мрса, по упуству духовника, постили три-четри, или седам
дана, пред Причешће, на дан Причешћа, ако је мрсан дан, слободно можемо мрсити.
Ако ли Велика Госпођа и Петровдан падну у среду и петак, или се причестили или
не причестили, тога дана ћемо држати ублажени пост на уљу и риби. Да посте у
мрсне дане после Причешћа поједини духовници налажу као савет онима који се по
Причешћу не владају долично. таквима свети Јован Златоуст вели да би било боље да
на дан Причешћа посте, него да се опијају. И иначе, у мрсне дане није забрањено
да се једе посна храна (сем из јеретичких разлога), док је у посне забрањена
мрсна. Тако и онај који би из страха да не претера у храни, на дан Причешћа, у
мрсан дан, постио, не би учинио грех. Али то ипак треба да учини по благослову
и руководству духовника.
Ако би било разлога да верник
изузетно пости у те дане, кад се иначе не пости, могао би то учинити само по
благослову и руководству духовника. Предузме ли то по својој вољи, у опасности
је да његов пост буде фарисејски, те да осуђује оне који тако не чине, и да
упути Богу молитву гордости: Боже, хвала ти што нисам као други људи, који не
посте ни кад треба, кад је прописано, а ја, ето видиш, постим и кад није
прописано.
То је став Православне Цркве, њега
се треба држати, па бити ван опасности да ћемо прекршити пост, или склизнути у
фарисејску сујету.
------------------------------
Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, књига 1. Београд,
1998.г. стр.361-366
Преузето из књиге: ''Свето Причешће лек бесмртности''
#причешће, #pricesce,
Нема коментара:
Постави коментар