Иштите најпре Царство Божије

 

 

Јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви,
вели Господ; него колико су небеса више од земље, толико су путеви моји
виши од ваших путева, и мисли моје од ваших мисли." (Мт.6,17-18 )

Када се говори о посту треба рећи и да је пост без молитве, заправо, дијета. Пост мора да буде уздржање и у телесном али и духовном смислу. Ово је веома важно, јер неки, недовољно утврђени у вери или православном учењу, везују пост за физички изглед, па га користе како би „дотерали линију“. А дијета зна да буде итекако опасна, као и брига за телесни изглед. 

Лежећи у болници, моја пријатељица је имала прилику да види децу оболелу од анорексије, а која су, најпре очима оболевши услед гледања разних манекенки и модела из разних часописа за „здрав живот и лепоту“, почела и духовно да побољевају, умисливши да су гојазна. И тако, наметнутим мислима, она су одбијала храну или су исту избацивала насилно из себе, док се њихово тело, услед неједења, почело сушити, а дух гасити. И, каже она, ми ни не знамо колико деце има да болује од тога, нити знамо како је то страшна болест. Опоравак може бити дуг и болан, али, нажалост, у неким примерима и немогућ.

Молитва је нераскидиво везана с постом. Међутим, и молитва, као и пост, не сме да буде фарисејска, у којој наше „ја“ постаје веће од Божјег „ТИ“. Ми морамо знати да и кад се молимо, Бог најбоље зна шта је потребно нашем спасењу. И ниједна молитва не остаје ускраћена, само је питање да ли ми то можемо да појмимо. Тако се често чује из наших уста: „Боже Ти помози!“, а онда се нешто неочекивано деси и ми посумњамо да је наша молитва уопште стигла или примљена код Бога. А то све зато, јер смо телесни, и наша молитва лицемерна, али Господ каже да у својој молитви иштемо најпре Царство Небесно и да ће нам све остало бити додато; проблем је што ми желимо најпре да нам „буде додато“, па тек онда ћемо мислити о Царству Небесном - а можда и не.

И прича та моја пријатељица, како је, лежећи у болници, код њих у собу стигла девојка из Египта, иначе наше горе лист, а која је тамо била трбушна плесачица. Тај посао је радила са свом страшћу њеног младог бића и била је веома популарна. Иначе су јој и родитељи били из елитног друштва, и то веома високог. Али, једног дана, ненадано је у њену собу ушло неко мушко друштво и она, да би се спасила, скочи са терасе. А њен стан је био негде на трећем, четвртом спрату. Наравно, приликом пада, девојка је повредила кичму и остала је непокретна. Пренели су је у болницу и започео је и процес рехабилитације. Али, све узалуд – лежала је као полегнут цвет. Но она је силно плакала и Богу се молила да је подигне из болесничке постеље. Кад је прошло време предвиђено за опоравак, родитељи је врате у стан. Једне вечери, лежећи непомично и плачно се молећи, она наједном осети силне болове у телу и – устаде! Слава Богу! Радост је била превелика како за њу, тако и за њене родитеље. Међутим, она јесте устала, али, како каже ова моја пријатељица, оболела је од нечег другог. Наиме, пореметио се рад штитне жлезде и хормона и девојка је почела да се гоји. Оног тренутка кад ми је то рекла, мени дође на ум да је питам какве су јој биле жеље и мисли након подизања. Каже, све што је желела било је да плеше и плесом увесељава себе и друге. Ето, рекох, она би опет путем погибли али Господ жели да се сви људи спасу и, може-бити, да јој је ову болест послао на спасење душе и тела.

Заиста, ко би разумео путеве Господње и љубав којом нас воли, тако силно, да је и Сина Свога Јединороднога дао за наше спасење. Зато, ма колико нам се чудно и неразумно у неком тренутку чинило оно што нас снађе, након молитве, не треба да сумњамо у то да „Господ ће се постарати“ на наше добро, јер је Сам Господ Савршено Добро.

причалица

08. новембар лета Господњег 2011. 

Извор: Причалица