субота, 11. јун 2016.

Светитељ Лука и ћерка Варвара

Почетком лета- 29.маја/11. јуна се слави спомен на Светитеља Луку (Војно-Јасенецког). Много је речи написано о овом великом светом хирургу, много филмова је снимљено. И ја бих желео да испричам о чудима која се су догодила молитвама овом великом светитиљу.

Разболела ми се ћерка од пет година. Почела је да повраћа и одвезли смо је на инфективну клинику, али повраћање није престајало. Доктори су одлучили да јој ураде МРТ и открили су под лобањом, иза левог уха тумор-медулобластом. Тјуменски неурохирург је решио да заради на нашем болу и урадио девојчици операцију, иако за њу није било индикација. Девојчици се ближио крај. Покушали смо да је одвеземо на онколошки диспанзер како би продужили лечење. Одлежала је тамо, на дрвеној клупи, цео дан. Али, авај, нису нас примили. Одпустили су је кући да умре. Ноћу смо измолили да је приме назад на одељење дечије неурохирургије. Задржали су је до јутра.

И ето, стојим код зграде болнице, у шест сати увече. Размишљам о смрти која се ближи детету. Одједном, из болнице излази човек у белом мантилу...Брада, округле наочари, бела капа. Прилази ужурбано, узима ме за руку и пита:

–Да ли то ваша ћерка, Варвара Бакулина, лежи на реанимацији?

–Да, моја. Али сутра ујутру ће је отпустити кући да умре.

–Без одлагања идите у Москву, на клинику „Блохин“. Тамо ће вас збринути. Тамо добро негују децу.

–Добро, -кажем. – Како се зове клиника? „Блохин“?

Узео сам хемијску и на длану записао. Док сам писао, он је негде отишао. А ја ништа не схватам.... Мислим, хајде да га стигнем, приупитам детаљније. Трчим, тражим по болници, улазим у собу за пацијенте, питам присутне. Нико не зна за таквог човека. „Да и-веле,-одкуд овде код нас брадати лекари? Па ово је неурохирургија!“

И ту се све замрсило.

Позвао сам оца. Он још из школе познаје Јурија Сергејевича Осипова, председника Руске академије наука; они су добри пријатељи и зато је отац решио да га позове и пита за савет. Јуриј Сергејевич је предложио да се обратимо председнику Руске академије медицинских наука, Михаилу Ивановичу Давидову, начелника Руског онколошког научног центра „Н.Н.Блохин“ који се налази на Каширки. Михаил Иванович нас је саслушао и посаветовао да хитно превеземо девојчицу на клинику, у Москву. Нашли смо доктора који би је пратио, превезли у „Хитној помоћи“ ћерку на аеродром и исте ноћи одлетели у престоницу.

Приликом слетања, због промене притиска, Варвари је из ране на глави исцурио ликвор. Били смо ужаснути.

Кроз бескрајне застоје пробијали смо се до научног центра. Девојчицу су истог трена послали на операцију. Спасли су јој живот. Урадили су вентрикуларну дренажу. Захваљујући нези изузетних доктора Родиона Гавановича Фу и Михаила Савељевича Ласкова, девојчица је збринута. Бог нас је обдарио још једном годином живота. Девојчицу су отпустили из центра без иједне метастазе.

Милостиви Господ је одговорио на наше молитве, а молило му се неколико стотина људи. Неки су тако, преко болести, пришли вери. Једна жена чак из Америке, по имену Раиса.

Живела је у Украјини. Пошто није имала деце, покушавала је да зачне помоћу вантелесне оплодње. Никако није имала успеха. Рекли су јој да је најбољи центар за вантелесну оплодњу у Чикагу. Продала је стан и одпутовала у Америку. Радила је као роб код неких пољака, добила „Грин кард“, положила вожњу и радила као возач. Али, ни амерички новац, ни амерички лекари нису јој помогли. И ту је преко познаника сазнала за нашу несрећу и решила да оде до цркве како би се помолила за девојчицу. А храм Свете Тројице у Чикагу је прави Руски дом. Људи тамо проводе цео викенд: прво иде служба, потом заједничка трпеза, затим школа веронауке, онда акатист и вечерња служба. Пришла је Раиса свештенику и све објаснила. Отац се обратио парохијанима:

–Хајде, браћо и сестре, да се помолимо сви заједно за болесно дете из Русије.

Помолили се, нахранили Раису, пружили јој бригу и пажњу. А она, огрубевши од америчког начина живота, није веровала својим очима да људи могу бити тако гостопримљиви и пуни љубави. Кажу јој:

–Идите у Сан Франциско. Тамо су мошти светитеља Јована (Максимовича) чији је далеки предак светитељ Јован Тобољски и Сибирски, покровитељ свих становника Сибира, међу којима је и болесна Варвара.

Отишла је и опет пронашла у православном храму своју малу Домовину. Узела светиње и послала нам у болницу. Почела је да живи црквеним животом. Опет се осетила као руска хришћанка која има блиске и вољене људе. Душа јој се огрејала.

За то време сам ја помагао једном свом пријатељу свештенику, из семинарије, да одбрани дипломски рад посвећен болничком храму у част светитеља Луке. Међу огромном количином докумената, открио сам фотографије светитеља Кримског које су биле снимљене још за његова живота. Једна од њих ме је довела у стање шока: На фотографији је био исти онај доктор, који ме је, чврсто држећи за руку, посаветовао да хитно отпутујемо за Москву, у клинику „Н.Н. Блохин“. Исти бели мантил, иста брада, те очи, то лице. Занемео сам, ужаснуо се: колико су нам светитељи близу! И када сам на интернету прочитао сведочанство о једном од многих чуда светитеља Луке, нисам се изненадио.

Ево тог сведочанства: „Једном у Атини тешко се разболе дечак. Локални доктори нису му могли помоћи; потребна је била врло тешка операција која је могла да се уради само у Немачкој. На пут, заједно са најближима дечака, упутио се и свештеник Нектарије, посебно се моливши светитељу Луки. Операција је успешно прошла, али су доктори објавили родбини да... није уопште требало њима да се обраћају, јер је операцијом мајсторски управљао непознати старији хирург у мантилу старог модела, који је дошао са болесним дечаком. Родитељи су приметили да их нико од доктора није пратио..Отац Нектарије је , бацивши поглед на дневник у који су се уписивали лекари после обављене операције, поред имена немачких лекара, угледао потпис црвеном оловком на руском језику: „Архиепископ Лука“... “

Пре сам ћутао о нашој историји, а сада сам решио да испричам. Чини ми се да ће молитва светитељу некоме помоћи и у безизлазној ситуацији.

Светитељу оче Луко, моли Христа Бога да спасе душе наше!

Са руског Ива Бендеља
Мирослав Бакулин
Православие.ру

Нема коментара:

Постави коментар