Правила поста која је Црква прописала у светој
Четрдесетници, древни хришћани су настојали да испуњавају у свој њиховој сили и
строгости, сматрајући управо св. Четрдесетницу најпогоднијим временом за подвиг
и богаћење у Богу.[1] Дани свете Четрдесетнице од давнина беху сасвим различити
од дана испред и иза ње. Пред наступањем поста свете Четрдесетнице, св.
Златоусти је поучавао: „Празнујемо данас светли празник и сабрање нам је
торжественије него обично. Који је разлог томе? То је дело предстојећег и
долазећег нам поста. Он нас је све сабрао у очев дом; он је привео породици и
оне који заблудеше. Па ако, тек наилазећи пост толико ревности у нама побуђује,
колико тек радости и страхопоштовања ће нам подарити када његово време
наступи“?[2]
Када је пост св. Четрдесетнице настао, Златоусти је онда
овако беседио: „Сада више нигде не чујемо жамор, нити буку, транжирање меса,
нити, пак, ужурбаност кувара; све је то престало и наш град личи на часну,
скромну и мудру жену. Када размислим о изненадној промени која је настала и, када
се сетим јучершње вреве, онда ми је јасна сила поста који је, ушавши у савест
свакога од нас, изменио наше мисли, очистио ум, како старешинама тако и обичним
људима, не само слободним, него и слугама, не само мушкима, него и женама,
богаташима и сиромасима. Зашто само поменути старешине и обичне људе? Та пост
је изменио чак и савест обученог у диадему, као и савест њему послушних. Данас
не видиш више разлику на трпези сиромаха и богаташа; код свих је припремљена
обична храна без обзира на прохтеве и могућности; обичној трпези сада се
приступа са већим одушевљењем него ли раније када је било постављено обиље
разноврсне хране и вина“.[3]
У једној другој беседи коју је овај Светитељ произнео после
св. Четрдесетнице, каже се: „Не пружа ли нам пост собом право благо? Свагде је
мир и спокојство; нису ли наши домови били без журбе, комешања и галаме? Али
још и пре ступања у дом, испосников дух је осетио спокојство; да, и град чак
благовести исто благостање и мир какви бивају у душама и домовима нашим; увече
се не чује улично певање, нити се по дану види сујета и пијанство; нема ни
галаме ни свађе; на све стране је велика тишина. Сада, пак, није више тако: од
најранијег јутра чује се врева, галама и лупа кувара, и као у домовима, тако је
и у душама нашим велики метеж, пошто нам се услед забаве покрећу унутрашње
страсти и распламсава се пламен непорочних жеља. Због тога треба жалити за
прошавшим постом који је све ово обуздавао; но, ако смо подвиг поста и
окончали, не прекратимо у себи љубав према њему и не избришимо га подпуно из
свога сећања“.[4]
Код старих хришћана пост се у данима Четрдесетнице највећим
делом састојао у једењу суве хране увече, а врло често чак и свакодневно у чему
се по правилу Цркве одувек, а и сада, огледао најстрожији пост.[5] Јерма, писац
I века, у књизи „Пастир“, пише да су први хришћани током Четрдесетнице „само
увече, једном на дан, узимали храну, уздржавајући се при том од вина и лакоме
хране, проводећи тако време поста у тиховању и молитви.[6] Св. Василије Велики
пише овако Луцију Бетику: „Ти не једеш месо, уздржаваш се од вина, чекаш вече
да би узео храну“. Св. Златоусти говори: „Многи саучествују један другоме у
уздржавању од хране; неки и по два дана ништа не окусе, док неки, пак, не
уклонише са трпезе само вино и месо, него и кувану храну, хранећи се током
Четрдесетнице само хлебом и водом“.[7] Паладије, еп. јеленопољски, VI век,
пише: „У време Четрдесетнице сваки монах узима на себе различити подвиг – један
прима храну само увече, други, сваких пет дана“ .[8]
Древни православни хришћани, током св. Четрдесетнице до те
мере се уздржаваху од мрсних и млечних јела, да их ни нека невоља није могла
навести да наруше црквена правила поста. Свети Златоусти о строгом чувању
Четрдесетнице међу савременицима својим, каже: „Неки, ако их било ко током
поста, ма и хиљаду пута задржава и нуди да пију вино или, пак, окусе
непримерену храну, радије ће све отрпети него да окусе забрањену храну“.[9]
Једном приликом имп. Јустинијан је због несташице животних намирница у
Византији одобрио да се током друге седмице поста продаје месо. И мада је ово
било оправдано због прилика, благочестиви народ ипак није ништа од понуђене
хране купио и користио за јело, одлучивши да пре отрпи глад него ли да одступи
од отачких обичаја.[10] У беседи Теодора Студита треће недеље поста св.
Четрдесетнице (IX в.), подсећа се на насиље које Бугари предузеше према
хришћанима због њиховог упорног одупирања притиску да у време поста користе
мрсну храну.[11]
Примере строгог провођења Четрдесетнице наша народна
историја нам даје у свим сталежима прошлих времена. Цар Алексеј Михајловић, у
време Великог поста обедовао је три пута током седмице: у четвртак, суботу и
недељу. Рибу је јео само два пута током поста. Осим тога, за храну није
употребљавао ништа мрсно понедељком, средом и петком.[12] До данас се поштовање
Великог поста, као и његов значај, огледају и у томе што се први понедељак у
који пост и почиње, назива – чистим.
Уопште, једење меса, млека и јаја, током Четрдесетнице, себи
су дозвољавали само неки услед личне самовоље, или крајње слабости, или, пак,
услед непознавања црквених правила поста.[13]
Сходно строгом уздржавању које је православна Црква
прописала током Великог поста, она нам саветује још да истовремено проводимо и
најузвишенији духовни пост који потврђујемо делима љубави према Богу и према
ближњима – богомислијем, читањем Божије речи, молитвом, целомудријем,
доброчинитељством и удаљавањем од свега онога што би нас могло омести у
духовном подвизавању. Дане Четрдесетнице Црква назива погодним временом за
очишћење душе и тела, временом уздржавања од страсти, временом очекивања и
уздања у васкрсење.
Прописијући правила о неједењу и о сухоједењу, Црква се постојано труди да нам обзнани како сами телесни пост без духовног, односно, једнострано уздржавање од хране и пића без уздржавања од страсти, без истинске молитве, искреног и строгог кајања, целомудрија и осталих врлина, не доноси испоснику никакву корист. Једна црквена песма каже: „Душо моја, будеш ли се уздржавала само од хране, а не очистиш ли се и од страсти, залуд се радујеш због неједења; ако не исправиш кривицу, бићеш као лажљива омрзнута од Бога, и уподобићеш се злим демонима горе него они који једу“.
Прописијући правила о неједењу и о сухоједењу, Црква се постојано труди да нам обзнани како сами телесни пост без духовног, односно, једнострано уздржавање од хране и пића без уздржавања од страсти, без истинске молитве, искреног и строгог кајања, целомудрија и осталих врлина, не доноси испоснику никакву корист. Једна црквена песма каже: „Душо моја, будеш ли се уздржавала само од хране, а не очистиш ли се и од страсти, залуд се радујеш због неједења; ако не исправиш кривицу, бићеш као лажљива омрзнута од Бога, и уподобићеш се злим демонима горе него они који једу“.
У старини, током Четрдесетнице, како оглашени тако и верни,
труђаху се да своју савест очисте постом, скрушеношћу и сузама ради грехова
својих, молитвом, милостињом, крштењем, миропомазањем, покајањем и
заједничарењем (причешћем). Чак и они, који до тада беху немарни према себи и
према својим делима милосрђа трудили су се да Велики пост проведу у кајању,
созерцању, очишћењу од грехова, приступајући, уз дужно поштовање, св. Тајнама.
У строгости телесног поста обавезно треба да се испољи и обилни извор духовног
поста. “ Сав наш труд нека буде на спасење душе – говори св. Златоусти – и о
томе на који начин да обуздамо телесне похоте, како да савршимо истински пост,
тј. уздржање од зла, у чему се и састоји пост. Уздржавање од хране нам је
потребно да бисмо ослабили снагу тела чиме ћемо и само тело покорити себи.
Ономе који пости, најважније и најнужније је да обуздава гнев, да се васпитава
у кротости и снисходљивости, да има скрушено срце, да одбаци зле мисли и
прохтеве, да преиспита свој ум и своју савест о томе шта смо добро учинили
прошле седмице, а шта ове; какву смо корист имали; који смо свој недостатак
исправили током ових дана. Ето, то је истински пост“.[14] „Дани св.
Четрдесетнице, ако правилно размотримо – каже бл. Августин – означавају живот
овог века, као што и дани Пасхе изображавају вечно блаженство. Током
Четрдесетнице имајмо скрушености, а на Пасху ћемо се испунити радошћу: тако смо
исто дужни и у овоземаљском животу да се кајемо, како бисмо у будућем задобили
вечна добра. Значи, сваки од нас је дужан да током овоземаљског живота уздише и
тугује због својих грехова, да плаче, да пружа милостињу. Али ако нас у томе
свакодневно ометају животне тегобе, онда у крајњем случају, потрудимо се да бар
у данима св. Четрдесетнице испунимо наше срце сладостима Божијег закона. У
време жетве сабирамо храну за тело, а у данима Четрдесетнице, као времену
духовне жетве, сабирајмо храну за душу своју, ради задобијања вечног живота.
Лењивац који за себе ништа не приготови на време, целе године трпи глад; исто
ће овако трпети вечну жеђ и тешку беду сваки онај који постом, читањем Писма и
молитвом, не испуни настало време одређено за сабирање духовне пшенице и небеског
пића души својој. Дакле, браћо, у крајњем случају удаљимо од себе животне
тегобе бар у ово мало дана св. Четрдесетнице: прекратимо телесна задовољства и
уклонимо од себе примамљивости овога света затроване јадом. На место празних
разговора, развратних разонода и будалаштина, занимајте се побожним причама из
Светог писма. Тај временски интервал, који обично проводимо без старања за душу
искористимо за посете болесницима, за заточене у тамницама, за примање странаца
и за измирење са противницима“.[15]
Нарочито дела милости и доброчинстава ближњима у време
поста, по речима учитеља Цркве, приличе му и узвишавају га. Освећујући и
узвишавајући душу своју у време поста ради обновљења и укрепљења живота у Богу,
морамо то време пропратити одрицањем од многих овоземаљских уживања и
благостања како бисмо се ослободили привезаности за земаљска блага, као што је
то случај у данима мрса. Док се уздржавамо од хране, пића и осталих
задовољстава, по закону Цркве обавезни смо да хранимо сиромахе – остацима хране
која нам претекне услед подвига поста. Древни хришћани чинећи дела хришћанске
милости у време поста, храну која је постом уштеђена, а припремљена је за
исхрану током Четрдесетнице, раздавали су сиротима.[16] Ориген назива блаженим
онога који постећи храни сиротога, „пошто је такав пост веома угодан Богу“.[17]
„Немој ми казати – каже Златоусти – толико и толико дана сам постио, нисам јео
ово или оно, вино нисам ни окусио, облачио сам рите; него ми кажи да ли си од
гневљивога постао кротак човек, од жестоког благонаклон. Ако си испуњен злобом,
због чега и даље изнураваш своје тело? Ако је у теби и даље завист или
љубомора, каква је корист од тога што само воду пијеш? Ако је душа као
господарица тела – у заблуди, због чега мучиш њезину слушкињу – утробу? Не
пројављуј бесплодни пост: јер сам телесни пост неће те одвести на небо уколико
није пропраћен својом сестром -милостињом, која није само његова сапутница и
савезница, него и његова кочија! Од куда знамо све ово? Из речи које је Ангео
казао Корнилију капетану: „Молитве твоје и милостиње твоје, узиђоше на спомен
пред Богом“ (Дела 10:4).[18] „Ти постиш?! Потврди ми то својим делима. Питаш,
којим делима? Ако видиш сиромаха, подај му милостињу; ако видиш да ти је
пријатељ задовољан и радостан, немој му завидети; нека не посте само уста
твоја, него и душа и слух и ноге и руке и сви удови и чланови твога тела.[19]
За испосника је најбитније да буде милостив и широкогруд: да у милостињи
показује велику доброту, а из душе своје да изгони злобу према ближњима“.[20]
Свети Григорије Двојеслов каже: „Господу је угодан такав пост који је сједињен
са милосрђем према убогима и љубављу према ближњима. Зато све оно што будеш
одвајао од себе у време поста, дужан си да поделиш браћи, како би то чиме
обуздаваш своје тело, сиротима послужило на корист. Ко не раздељује храну
сиромасима, поистовећује себе са онима који једу и пију; такав не пости ради
Бога, пошто храну које се лишава током поста не раздељује сиромасима, него је
чува за себе када пост прође, а храна је заједнички дар Творца.“
Страхопоштовање према Богу од којег нарочито у време поста
очекујемо опроштај и милост, а са њим и љубав према ближњима, са којима смо у
време поста дужни успоставити мир и пријатељство, у старини су ишли дотле да су
у време Четрдесетнице престајала сва телесна кажњавања за учињене преступе;
такође су и сама судска рочишта кривичних и осталих прекршаја, због којих
одлука би неминовно следовало кажњавање преступника, обустављана, осим ако само
прогањање преступника није било дело милосрђа према ближњима, као напр.: прогон
морских разбојника који су отимали храну и животне намирнице превожене из
Африке у Рим.[21] У овом последњем случају рад суда није одлаган. Истински пост
није служио само као извор човекољубија према ништима и сиротима, него треба да
служи и као време у коме се ослобађамо сујете, а истовремено умножавамо и
животно благо.
* * *
«Дани богослужења – (књига о посту) Православне Саборне
Источне Церкве»,
преузето са: «Светосавље»
Григорије Дебољски
Напомене:
[1] У 24. Златоустовој беседи на књ. Постања, 7.
[2] У петој беседи о покајању или о посту, о пророку Јони и
трима младићима, 1. Св. Јован је још говорио о посту у четвртој беседи на књ.
Постања, 1.
[3] У другој беседи на књ. Постања, 1.
[4] У првој беседи о Ани, 1.
[5] Педесето правило Лаодикијског Сабора.De vita clericorum
et sacerdotum ad Nepotianum Hieronymus.
[6] Similitud. V.
[7] У једанаестој беседи у вези избацивања цар. стат. –
Ш,пар. 15, и у 22. беседи у вези избацивања цар. стат. -XIV, пар. 1.
[8] Лавсаик 19.
[9] У 13. беседи, по избацивању царских статуа V, пар. 12.
[10] Cedreni Compendium sub anno XIX Justiniani. Црквена
историја Никиф. књ. ХVП, гл. 32. Вaronii annal 545.
[11] У Словенским рукописима који у себи садрже оглашење
Теодора Студита, та беседа је 51., а у Латинском преводу (Biblioth. Patrum)
LXIII
[12] Коллис, гл. 3.
[13] Четврта беседа за оглашене св. Кирила
Јерусалимског,пар. 27.. Ист. Сократ. књ. 5., гл. 22.
[14] У осмој беседи на књ. Постања, 4, и у 11., 2.
[15] Sermo LVI de tempore.
[16] Игњатије Богоносац у посланици Филипљанима.
[17] Беседа 10. на књ. Левитску.
[18] Беседа 72. о посту и молитви.
[19] У 10 беседи у вези избац. цар. стат. – П, 4.
[20] У осмој беседи на књ. Постања, 4.
[21] Cod. Theod. lib. IX, tit. XXXV, leg. IV, Cod.
Justin.lib.III, tit.XII leg. VI
Нема коментара:
Постави коментар