среда, 20. април 2016.

Вера је мој свакодневни ритуал

Духовна музика је нешто што је основ, не постоји ништа изазовније од традиције те врсте, то је природни ток мојих музичких и животних корака овога што данас радим

Ново богатство традиције, оличене у православној духовној музици, донеће нам Дивна Љубојевић са хором „Мелоди“, на концерту „У сусрет Васкрсу“, који ће бити одржан 21. априла у 20 часова у Сава центру у Београду и два дана касније у новосадској Синагоги. Повод за предстојећи сусрет са публиком је 25 година постојања Хора и студија за духовну музику „Мелоди”, с којим је Дивна одржала бројне солистичке концерте и наступала широм света, објавивши 22 музичка издања. На програму ће бити дела византијске, српске, руске, грчке и бугарске духовне музике. Гост на предстојећим концертима биће квартет „Интермецо”. Дивна Љубојевић свему што ради даје другачију, несвакидашњу димензију, а публика њен глас назива анђеоским.

– Две и по деценије Хора „Мелоди“ дуг је период бављења традицијом на којој смо расли и којом се трудимо да дишемо. Током те две и по деценије непрекидно смо истраживали како пренети модерном човеку нешто што је заборављено и потиснуто. Како направити тај мост моја је вечита инспирација заједно са Хором „Мелоди“, јер ми смо више него ансамбл певача и диригент, ми смо пријатељи. На концерту ће нас бити десетак, а током 25 година кроз хор је као кроз уметничко духовну радионицу прошло три стотине људи, који су својим даљим животом сигурно пројавили неки добар утицај свог „Мелоди” искуства. Сваки сусрет са публиком јесте моменат кад схватите колико сте успели да пренесете и поделите то што сте желели – каже Дивна Љубојевић на почетку разговора за „Политику“.

Како постижете да музиком преносите духовност и да ли имате ритуале који помажу у томе?

Рекла бих да је мој животни ритуал вера у Бога. Вера, литургија и љубав , то је та чаролија. Такав начин живота је врхунски извор за интерпретацију и слушање музике.

Ко вас је увео у веру, а ко у музику?

У цркву су ме увели родитељи, а вера ми је дарована као малој. Не могу да вам одговорим на питање из угла човека који је као зрео ушао у веру, јер ја сам од малих ногу била у њој. За мене је то природан однос са Богом, природно упознавање свега што се дешава у нашој духовности. А ко ме је увео у музику? Божјим даром сам иницирана од малих ногу. Духовна музика је нешто што је основ, не постоји ништа изазовније од традиције те врсте, то је природни ток мојих музичких и животних корака овога што данас радим. Одувек сам била свесна свог гласа и умећа певања. Али то није нешто чему сам се дивила. То је била чињеница. Важно је оно што човек уради од тог дара. Суштина је на крају да таленат поделите са другима на најбољи начин.

Уз један таленат обично иду и неки други, да ли је то код вас случај?

Нормално музичко образовање подразумева свирање инструмента, свирала сам и сада свирам клавир, поред певања. Ипак, то је све музички таленат, али кад је реч о другим талентима, рецимо да лепо цртам. То радим за себе и не излажем јавно. Имам врло веште руке.

Рекли сте да ће у Синагоги у Новом Саду концерт допринети другачијем извођачком набоју него у Београду, у ком смислу?

Сваки простор је саставни део концерта и утиче на мене и публику, на енергију, на извођење, почев од акустике до изгледа. Акустика Синагоге је највише налик природној, она сама као богомоља има енергију која је другачија од конгресног центра. Мени је ипак важан тренутак и он остаје у мојим ћелијама више него у разумном сећању. Постоје тренуци који су другачији, а сви ти наступи и набоји се уграђују у мене као нова коцкица у мозаику за наредни концерт. Не бих желела да издвојим ниједан моменат.

Деведесете године прошлог века су донеле много новокомпонованих верника, како сте прихватали чињеницу да певате неком ко је дошао на концерт због помодарства?


То није важно, свако је добродошао. Иако си дошао у пет до дванаест или пет минута после дванаест, увек си добродошао. Вера нема затворена врата ни за кога. Није добро оцењивати искреност нечијег доласка или враћања вери. Сви смо ми захваљујући нашим родитељима или прародитељима изгубили везу за оно што јесмо, за веру и традицију. Иако је неко дошао на концерт због помодарства, увек је побеђен истинитошћу онога што чује и мења свој разлог доласка.

Недавно сте певали једну Бајагину песму, како сте се одлучили за тај излет и модерни жанр ?

То се спонтано догодило и не постоји никаква алхемија у томе. Први повод је био хуманитарни концерт за куповину клавира талентованом дечаку. Изабрала сам Бајагину песму „Откад тебе волим” и доживела неочекиване реакције на мој глас које су идентичне оним кад певам духовну музику. Много коментара је било, већина је тврдила да имам анђеоски глас и не знам како су дошли до тог мишљења преко једне љубавне песме. Нисам се занимала идејом шта сам донела тој песми, већ је занимљиво да је и та песма нешто што може допринети да се модерном човеку пренесе духовна традиција за коју живим. Ако је неко могао да закључи из световне љубавне песме да је мој глас анђеоски, он ће имати идеју да послуша још нешто. Тако је та песма постала копча модерног света и традиције.

Да ли је било још оваквих занимљивих излета ван духовне музике?

У претходних пет година било је таквих излета. То су дивна и непроцењива искуства за даљи рад у оном чему сте посвећени. Имала сам излете који иду уз моју струку класичног музичара. Отпевала сам нумеру за филм „Хјуман“ редитеља Јана Артуса Бертрана, једног од пет познатих светских фотографа. Интерпретирала сам Вивалдијев „Јерусалим“, који је обрадио композитор Арман Амар. То је занимљив филм чији су протагонисти обични људи без функција, из разних региона, и говоре о неколико животних тема на најискренији начин. Још један посебан излет за мене је била „Телесио холограмска опера” чијем сам жанровском рођењу присуствовала као протагониста. То је било 2011. у Косенци у Италији, композитора Франка Бетијата, који је редитељ, певач, сликар, речју ренесансна личност. Поводом петстогодишњице рођења филозофа Телесија Бернадина, он је написао холограмску оперу, у којој сам имала једну од две главне певачке улоге.


Како  гледате на будућност ?

 У будућност не гледам сваки дан. Најлепше се осећам у том једном дану који има почетак и крај. Имам жеље и идеје, али не гледам пројектно на будућност. Сваког дана устајем поново васкрсла и увек је то шанса за нешто ново.


Извор: Политика
 

Нема коментара:

Постави коментар