Протојереј-ставрофор Гојко Перовић у Котору одржао предавање „Дошљаци смо на овој земљи“

Човјек себе може да оствари само ако стално гледа напријед,  оцијенио је ректор Цетињске богословије протојереј ставрофор Гојко Перовић. Говорећи протеклог петка на предавању под насловом „Дошљаци смо на овој земљи“ одржаном у  ризници Српске православне цркве Котор у оквиру циклуса током Великог поста, Перовић каже да се православна вјера  не може разумјети “ако се истине своде на ово како је сад, него како ће тек да буде”. “Кад апостол Павле говори о љубави у Химни о љубави (у 13. Глави Посланице Коринћанима), каже да све видимо као у огледалу и да ћемо праве ствари видјети тек кад будемо лицем к лицу у Небеском царству, па ко волик, нек` изволи.

Наслов предавања инспирисан је библијским начином говора којим је описивана историја божијега народа Израиља, старозавјетног народа који је живио прије Христа, јединог који је вјеровао у једнога бога. Сви остали народи у претхришћанском периоду били су пагански. Тај изабрани народ је живио номадски, непрестано су некуда били на путу, зато што је родоначелник тог народа Аврам, или како га данас муслимани зову Ибрахим, или хришћани на Западу – Абрахам. Он је био чобан који је имао стадо и породицу. Стално су се кретали тражећи боље поднебље за испашу стоке. То је народ који није имао тенденцију да направи своју државу, него су увијек били гости код некога и тражили су наклоност некога владара.

Библијски зачетници свих вјера, па и хришћанске су људи који путују, чобани-номади. Од тог Аврама па до Мојсија, од Мојсија до Давида, од Давида до вавилонског ропства, народ божији се креће. Од Месопотамије (данашњи Ирак) до Ханана (данашња Палесетина и Израел), па до Египта, па поново до Ханана, затим до Вавилона, па повратак у Ханан. Ханан, старо име за Палестину или за Израел, три имена за исту земљу, коју ми хришћани зовемо Света земља, зато што вјерујемо да се у тој земљи родио, живио, проповједао, страдао и васкрсао Господ наш Исус Христ. За Јевреје у Старом завјету то је била Обећана земља.

Наиме, Јевреји данас још увијек чекају Спаситеља-Месију.Не вјерују да је Христос Месија. Звали су је Обећаном земљом јер је Господ рекао Авраму: „Све што имаш, све што знаш, све људе које познајеш, чак и очевину своју, све остави, иди за мном у земљу коју ћу тек да ти покажем“.  Ово је важно за психолошки приступ нашој вјери, јер ми данас кад се о нечему питамо или нешто одлучујемо, хоћемо да нам неко нешто докаже, да нам да неки „предрачун“, неки проспект…Данас ником не вјерујем, а и онај коме би требало да вјерујем, тражим сто доказа  да бих почео нешто да радим.

Зато је ово врло снажан моменат у Библији- кад Аврам оставља све и иде у земљу коју ће Господ тек да му покаже. Стална тежња ка Обећаној земљи, а у срцима вјера. Пошто смо путници, онда смо свуда у пролазу и свуда смо странци.

И нашем народу је више у генима да путује и да страда, да се стално некуд сели.

Ми хришћани се заиста свуда осјећамо странци”, казао је Перовић и навео примјер француског фолозофа-просветитеља Русоа, теотретичара савремене секуларне државе, који је као атеиста-материјалиста рекао: „Хришћани нису никакви поданици ниједне државе. Зато што они стално вјерују у неку небеску државу , они су истински припадници само њени“.

Перовић каже и како “сва умјетност, сва филозофија, сво промишљање човјеково говори о пролазности нашега живота”. “Ми пролазимо кроз ову земљу, али и ова земља на којој смо, и она пролази. Што каже Његош кроз уста игумана Стефана да је „хаљина на небесима доста” и да небеса-стварност око нас, мијења хаљине, да пролази. За самога човјека Његош каже: „Шта је човјек, а мора бит` човјек, тварца једна што га земља вара, ал` за њега, види, није земља“. Шта сам ја, ко сам, зашто сам на овој земљи”, каже Перовић, и наводи како “нема те службе, ни општинске ни црквене, која може да ти изда неки папир са објашњењем за све људе”.

Сљедећег петка предавање ће одржати парох которски, архијерејски намјесник бококоторски, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић.

Предраг Николић

Извор: Митрополија црногорско-приморска