Сведочанство доајена црквеног новинарства и издаваштва

 Разговор са протођаконом Радомиром Ракићем Поводом 50-годишњице „Православља”: Лист је читао и јавни тужилац

Ове го­ди­не, 15. апри­ла Пра­во­сла­вље, но­ви­не Срп­ске Па­три­јар­ши­је, обе­ле­жи­ће зна­ча­јан ју­би­леј – 50 го­ди­на из­ла­же­ња. Тач­ни­је ре­че­но, це­ла ова го­ди­на је ју­би­лар­на за Пра­во­сла­вље. Про­то­ђа­кон Ра­до­мир Ра­кић, лек­тор ен­гле­ског је­зи­ка на Пра­во­слав­ном бо­го­слов­ском фа­кул­те­ту Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду и пре­да­вач Све­то­га Пи­сма Но­во­га За­ве­та на Бо­го­слов­ском фа­кул­те­ту Све­тог Ва­си­ли­ја Остро­шког у Фо­чи, ду­го­го­ди­шњи се­кре­тар Ко­ми­си­је Све­тог Ар­хи­је­реј­ског Си­но­да за пре­вод Но­вог За­ве­та, члан Би­блиј­ског дру­штва Ср­би­је, члан Удру­же­ња но­ви­на­ра Ср­би­је, а од ок­то­бра 2006. и Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Ср­би­је, у два ду­га и дру­штве­ним окол­но­сти­ма, вр­ло зна­чај­но обо­је­на пе­ри­о­да за срп­ски на­род, је био уред­ник ових цр­кве­них но­ви­на. И то у пе­ри­о­ду од 1975. до 1983, да би овај лист у свој­ству глав­ног и од­го­вор­ног уред­ни­ка по­но­во во­дио од 1998. до 2002. го­ди­не.

Као неко ко је писао, преводио за новине, ко је био њихов дугогодишњи уредник, током година и данас такође – као шеф Информативне службе Српске Православне Цркве, отац Радомир Ракић је био у прилици да прати рад новина, реаговање друштва и државе... Сада га постављамо у улогу питаног и умољавамо га да нам, одговарајући на наша питања, помогне да обележимо пола века излажења Православља.

Би­ли сте уред­ник но­ви­на ви­ше­крат­но то­ком ду­гог ни­за го­ди­на. Пи­са­ли сте де­це­ни­ја­ма за њих, пре­во­ди­ли, уре­ђи­ва­ли. Шта Вам је би­ло те­же, усме­ра­ва­ти кор­ми­ло зва­нич­них но­ви­на Срп­ске Па­три­јар­ши­је, одр­жа­ва­ти кон­такт са мно­го­број­ним зна­ме­ни­тим лич­но­сти­ма срп­ске јав­но­сти Ва­шим са­рад­ни­ци­ма или пи­са­ти тек­сто­ве за Пра­во­сла­вље?

– Тач­но, у два на­вра­та био сам уред­ник, и то у ко­му­ни­стич­ко вре­ме, пред смрт пред­сед­ни­ка Ти­та и не­по­сред­но по­сле ње (1975–1984) у це­ло­сној Ју­го­сла­ви­ји, као и у вре­ме из­град­ње де­мо­кра­ти­је под пред­сед­ни­ком Ми­ло­ше­ви­ћем (1998–2003) у Са­ве­зној Ре­пу­бли­ци Ју­го­сла­ви­ји (Ср­би­ја и Цр­на Го­ра). Јед­но је си­гур­но: би­ло ми је мно­го дра­же уре­ђи­ва­ти лист у она стро­га ко­му­ни­стич­ка вре­ме­на не­го­ли у та­ко­зва­ној де­мо­кра­ти­ји, и то из раз­ло­га што се у прет­ход­ном пе­ри­о­ду лист ви­ше чи­тао. Не знам да ли из раз­ло­га што су но­ви­не би­ле јед­не од рет­ких срп­ских цр­кве­них гла­си­ла уоп­ште или што су чи­та­о­ци у ли­сту гле­да­ли не­ку вр­сту бо­дре­ња, ис­тра­ја­ва­ња или пред­ви­ђа­ња сло­бод­ни­јих вре­ме­на. А као уред­ник нај­срећ­ни­ји сам био кад год бих чуо гла­сне ко­мен­та­ре по Па­три­јар­ши­ји о по­је­ди­ним ста­во­ви­ма из­не­тим у ли­сту, или чи­тао пи­сма чи­та­ла­ца са свим њи­хо­вим при­мед­ба­ма, по­не­кад ве­о­ма оштрим, за­па­жа­њи­ма, под­стре­ци­ма. Или кад бих у ау­то­бу­су на пу­ту ка ку­ћи др­жао у ру­ка­ма све­же од­штам­па­ни број и за­па­жао ка­ко се дру­ги пут­ни­ци на­ги­њу еда би и они не­што „дру­га­чи­је“ про­чи­та­ли.

Лист је при­вла­чио и бу­ду­ће књи­жев­не ства­ра­о­це, не из раз­ло­га што би се из­ја­шња­ва­ли за ре­ли­ги­о­зне, не­го из же­ље да упи­ја­ју ста­рин­ски­ји је­зик. На­и­ме, у ли­сту, као и са­да, не­гу­је се древ­ни­ји об­лик срп­ског је­зи­ка ко­ји уве­ли­ко по­чи­ва на за­јед­нич­ком сло­вен­ском ста­блу, а има сво­ју аро­му. Кад сам сво­је­вре­ме­но пи­тао књи­жев­ни­ка Дра­га­на Ла­ки­ће­ви­ћа, за­што је као гим­на­зи­ја­лац у Мо­ра­чи сва­ког дру­гог че­тврт­ка на па­у­зи из­ме­ђу ча­со­ва про­сто ју­рио у ма­на­стир да би ку­пио је­дан од два при­спе­ла бро­ја, од­го­во­рио је да је то чи­нио упра­во да би се на­дах­њи­вао по­ет­ским сло­вен­ским је­зи­ком за­сту­пље­ним у ли­сту.

Ина­че, по­ли­ти­ку Пра­во­сла­вља оцр­та­вао је жи­вот­ни ход: пи­са­ли смо на те­ме ко­је су нам се са­ме ну­ди­ле. Је­дан ве­о­ма углед­ни Епи­скоп, бла­же­но­почивши бач­ки Ни­ка­нор је јед­ном при­ли­ком, кри­ти­ку­ју­ћи по­ли­ти­ку ли­ста, ка­зао да ми у па­три­јар­шиј­ским кан­це­ла­ри­ја­ма не зна­мо шта чи­та­о­це у су­шти­ни ин­те­ре­су­је, па нас је упо­ре­дио са ар­ти­ље­ри­јом ко­ја пу­ца без ори­јен­ти­ра! Био је у пра­ву, тим ви­ше кад нам је оцр­тао не­ке те­ме на ко­је ни­смо обра­ћа­ли до­вољ­не па­жње, као што су уло­га кр­сне сла­ве у на­ро­ду, да­ва­ње де­ци по­мо­дар­ских име­на у отаџ­би­ни, а нај­ви­ше у ино­стран­ству, ха­ри­та­тив­ни рад Цр­кве, ме­ђу­цр­кве­на са­рад­ња, и др.

Нај­зад, та­кве те­ме су би­ле и не­у­трал­не, с об­зи­ром на то да би ме­ша­ње ли­ста у дру­штве­на, а по­го­то­во по­ли­тич­ка пи­та­ња би­ло оква­ли­фи­ко­ва­но као не­за­ко­ни­то или, чак, про­тив­у­став­но. Уз то, у она по­чет­на вре­ме­на на­ши до­пи­сни­ци су би­ли углав­ном све­ште­ни­ци, ко­ји­ма је увек да­ва­на пред­ност, по­што су они, на кра­ју, са сво­јим вер­ни­ци­ма би­ли и нај­ве­ћи прет­плат­ни­ци. Све­ште­ни­ку па­ро­ху је би­ла част би­ти до­пи­сник ли­ста! Ми­слим да је ве­ли­ка гре­шка што се да­је пред­ност члан­ци­ма, ре­пор­та­жа­ма и из­ве­шта­ји­ма ко­је пи­шу ла­и­ци, тим пре не­ка буч­на име­на из све­тов­них на­у­ка! Уко­ли­ко с ли­стом са­ра­ђу­ју ака­де­ми­ци, про­фе­со­ри, ин­же­ње­ри и ли­ца дру­гих све­тов­них про­фе­си­ја, уоп­ште не зна­чи да они сво­јим име­ни­ма и ти­ту­ла­ма ја­ча­ју ве­ру чи­та­ла­штва. У вре­ме док сам био уред­ник ни­је би­ло та­квих са­рад­ни­ка ни на ви­ди­ку, јер су не­где ван гра­ди­ли сво­ју ка­ри­је­ру.

Ово уоп­ште не зна­чи да ни­смо има­ли вр­ле са­рад­ни­ке из ака­дем­ског све­та, као што су Ми­лан Ка­ша­нин, Све­ти­слав Ман­дић, Макс Ерен­рајх, Ђор­ђе Три­фу­но­вић, Рај­ко Ве­се­ли­но­вић, Бо­ри­во­је Ан­ђел­ко­вић, Љу­бо­мир Дур­ко­вић Јак­шић, То­дор Пи­ште­љић, ка­сни­је Ан­то­ни­је Ђу­рић...
Нај­зад, лист је из­ла­зио по бла­го­сло­ву па­три­јар­ха Гер­ма­на ко­ји је рев­но­сно пра­тио не са­мо са­др­жи­ну ли­ста, не­го и ње­го­во рас­ту­ра­ње по Ар­хи­е­пи­ско­пи­ји бе­о­град­ско-кар­ло­вач­кој и по дру­гим епар­хи­ја­ма Цр­кве, па је у она ко­му­ни­стич­ка вре­ме­на лист имао уста­ље­ни ти­раж од 25–26.000 при­ме­ра­ка! Као уред­ник увек сам био на стра­жи, спре­ман да по­ло­жим ра­чун уко­ли­ко је об­ја­вљен текст ко­ји не за­до­во­ља­ва цр­кве­ну или др­жав­ну стра­ну.

Кад пи­та­те да ли је би­ло те­шко пи­са­ти тек­сто­ве за Пра­во­сла­вље, мо­рам од­го­во­ри­ти да је у она вре­ме­на би­ло мно­го ви­ше по­ле­та не­го­ли да­нас. При том, уред­ник ни­је имао хо­но­рар (ја сам био слу­жбе­ник Па­три­јар­ши­је, а пр­ви уред­ник про­та Ми­ли­сав Про­тић био је па­ро­хиј­ски све­ште­ник, док је вла­ди­ка Ла­врен­ти­је, ду­ша овог ли­ста у ње­го­вим по­чет­ним го­ди­на­ма, имао не­ку пла­ту у са­мој Па­три­јар­ши­ји!) и ни је­дан до­пис, чла­нак ни­је био хо­но­ри­сан, јер се ау­тор сма­трао по­но­сним што је са­рад­ник са та­квим ли­стом.

На­ша Цр­ква се ду­го бо­ри­ла за сво­је ме­сто под „сун­цем“ ју­го­сло­вен­ске со­ци­ја­ли­стич­ке тво­ре­ви­не. Као уред­ник но­ви­на ко­ли­ко сте „мо­ра­ли“, а ко­ли­ко „мо­гли“?

– Из ове пер­спек­ти­ве мно­ги од нас су скло­ни да оп­ту­жу­ју и окри­вљу­ју те со­ци­ја­ли­стич­ке вла­сти за све што ни­је учи­ње­но. То нам че­сто до­ђе као по­кри­ва­ло за не­пред­у­зи­ма­ње ика­кве ини­ци­ја­ти­ве. Ме­ђу­тим, ка­ко је би­ло мо­гу­ће да Ри­мо­ка­то­лич­ка Цр­ква у Сло­ве­ни­ји за­хва­та 90% школ­ске де­це на ча­со­ви­ма ве­ро­на­у­ке, а код нас су у Бе­о­гра­ду тек при по­је­ди­ним цр­ква­ма одр­жа­ва­ни ча­со­ви из вер­ске на­ста­ве, при че­му је ин­те­ре­со­ва­ње па­ро­хиј­ског све­штен­ства за ову вр­сту про­све­ћи­ва­ња би­ло ми­ни­мал­но. Ика­ко је љу­бљан­ски не­дељ­ник Дру­жи­на из­ла­зио у 70.000 при­ме­ра­ка, при че­му је број Сло­ве­на­ца ри­мо­ка­то­ли­ка био знат­но ма­љи од бро­ја пра­во­слав­них вер­ни­ка у це­лој он­да­шњој Ју­го­сла­ви­ји? Јед­ном се проф. Ра­до­мир По­по­вић у бе­о­град­ском ли­сту за­пи­тао да ли је не­ки ве­ро­у­чи­тељ при цр­кви оти­шао у за­твор или био ка­жњен због др­жа­ња ча­со­ва ве­ро­на­у­ке? Ни­ко. Као да смо про­сто во­ле­ли што по­сто­ји не­ка смет­ња, па смо је још сна­жни­је по­тен­ци­ра­ли еда би­смо оправ­да­ва­ли свој не­рад. Као да за­бо­ра­вља­мо да су на­ши пре­ци у те­жа осман­ска вре­ме­на опра­вља­ли цр­кве или по­ди­за­ли ма­на­сти­ре, жи­во­пи­са­ли их, пре­пи­си­ва­ли и штам­па­ли књи­ге (Бе­о­град­ско је­ван­ђе­ље је штам­па­но 1552. г.!), пи­са­ли еп­ске пе­сме, сни­ва­ли сно­ве о осло­бо­ђе­њу.

Као уред­ник ли­ста мно­го смо учи­ни­ли, ма­кар у сми­слу да је наш лист че­сто био др­жан на сто­чи­ћу пред слав­ском ико­ном, или је по­себ­но па­ко­ван, чу­ван и пре­да­ван дру­гим чи­та­о­ци­ма на ду­хов­ну пол­зу. У оно вре­ме ре­дов­но смо пи­са­ли на би­блиј­ске те­ме, или на пред­сто­је­ће цр­кве­не пра­зни­ке или, уоп­ште, до­но­си­ли тек­сто­ве ко­ји би слу­жи­ли вер­ском про­све­ћи­ва­њу од­ра­слих.

Ка­ква су би­ла ре­а­го­ва­ња у дру­штву на цр­кве­не но­ви­не? Да ли је би­ло за­бра­ње­них бро­је­ва? Ка­ко је то из­гле­да­ло?

– С Пра­во­сла­вљем се ра­чу­на­ло и у дру­штве­ној сре­ди­ни, ма­да лист ни­је до­би­јао ни­ка­кву фи­нан­сиј­ску по­моћ – из­др­жа­вао се од прет­пла­те и при­ло­га! Ипак, мо­ра­ло се ра­чу­на­ти да је лист чи­тао и јав­ни ту­жи­лац, па је у два на­вра­та из­дао на­лог да се он за­бра­ни: јед­ном по­во­дом члан­ка „Чи­ји си ти, ма­ли на­ро­де?“ ко­ји је но­сио пот­пис Е. Н. и члан­ка про­то­је­ре­ја Ду­ша­на Иван­ко­ви­ћа о хва­та­њу и по­вра­ћа­ју Кру­но­сла­ва Дра­га­но­ви­ћа у зе­мљу. За раз­ли­ку од дру­гих со­ци­ја­ли­стич­ких на­ро­да у ко­ји­ма би про­скри­бо­ва­ни лист или ча­со­пис био за­пле­њен у са­мој штам­па­ри­ји, у он­да­шњој Ју­го­сла­ви­ји – тек на­кон екс­пе­ди­ци­је прет­плат­ни­ци­ма, што је го­ра ва­ри­јан­та, јер се мо­ра­ла пла­ти­ти по­шта­ри­на, па је и фи­нан­сиј­ски ефе­кат био у пи­та­њу, па тек он­да из­вр­ши­те­љи, ина­че при­стој­ни љу­ди (!), до­ђу у ре­дак­ци­ју и тра­же адре­се са ви­ше прет­плат­ни­ка ка­ко би их за­пле­ни­ли, углав­ном по цр­ква­ма ко­је су при­ма­ле ве­ћи број при­ме­ра­ка. Не­во­ља би би­ла ако би узе­ли по­је­ди­нач­не адре­се, па би ми­ли­ци­о­не­ри од­ла­зи­ли у при­ват­не ку­ће и пра­ви­ли пре­пад у сми­слу да ти љу­ди при­ма­ју не­при­ја­тељ­ски лист! Та­кви би ре­дов­но от­ка­зи­ва­ли да­љу до­ста­ву ли­ста по­штом. Но, упра­во мо­гућ­ност да се цр­кве­на штам­па мо­гла до­ста­вља­ти по­штом, зна­чи­ла је и ве­ли­ку пред­ност, јер се упра­во пре­ко со­ци­ја­ли­стич­ке по­ште и те ка­ко мо­гла вр­ши­ти ми­си­ја у на­ро­ду!

Шта Вам је оста­ло у се­ћа­њу као нај­у­пе­ча­тљи­ви­је из тог но­ви­нар­ско­–у­ред­нич­ког ра­да?

– У та­квим тур­бу­лент­ним вре­ме­ни­ма мо­гло се мно­го че­га до­жи­ве­ти, али је са ове вре­мен­ске дис­тан­це ве­о­ма те­шко из­дво­ји­ти упра­во је­дан ка­рак­те­ри­сти­чан тре­ну­так. Мо­жда чи­ње­ни­ца да нам се па­па Јо­ван Па­вле II из­ви­нио. На­и­ме, пред по­ла­зак у Пољ­ску о Ду­хо­ви­ма по­гла­вар Ри­мо­ка­то­лич­ке Цр­кве је на­вео да су из­ли­ва­њем Све­то­га Ду­ха про­све­ће­ни, из­ме­ђу оста­лих, сви сло­вен­ски на­ро­ди, па на­во­ди и све је­зи­ке ко­ји­ма Сло­ве­ни го­во­ре – осим срп­ског! На­пи­са­ли смо кра­ћи текст под­се­тив­ши све­то­га оца на ве­ли­ча­стве­на књи­жев­на де­ла на­ста­ла на сло­вен­ском је­зи­ку срп­ске ре­дак­ци­је. Усле­ди­ло је на­ру­че­но ре­а­го­ва­ње Гла­са кон­ци­ла, али и не­ки исто­ри­ча­ри се осме­ли­ше да пи­шу (не знам за­што од­јед­ном?) о уло­зи Ри­мо­ка­то­лич­ке Цр­кве у Дру­гом свет­ском ра­ту на те­ри­то­ри­ји тзв. НДХ. Спре­ми­ли смо чи­тав број ли­ста по­све­ћен овој те­ми ге­но­ци­да над Ср­би­ма, Је­вре­ји­ма и Ро­ми­ма, што би био пр­ви та­кав стру­чан текст ко­ји се икад по­ја­вио у ко­му­ни­стич­кој Ју­го­сла­ви­ји. Је­дан да­на­шњи углед­ни епи­скоп је пред­ла­гао да се сав ма­те­ри­јал об­ја­ви и уз мо­гућ­но­сти да се лист за­бра­ни – за­што да не – јер би се и на тај на­чин по­кре­ну­ла ду­го вре­ме­на за­та­шка­ва­на те­ма. На мо­ју жа­лост, пре­су­дио је бла­же­но­поч. Па­три­јарх Гер­ман ко­ји је за­бра­нио да се тај ма­те­ри­јал об­ја­ви, али је он не­ка­ко на­шао пут да бу­де об­ја­вљен у Лон­до­ну! У ме­ђу­вре­ме­ну се и па­па из­ви­нио, ка­ко смо са­зна­ли из тр­шћан­ског ли­ста Ил пи­ко­ле. Тре­ба­ло је пси­хич­ки из­др­жа­ти ову на­пе­тост ко­ја је тра­ја­ла три ме­се­ца, али са спрем­но­шћу да као уред­ник по­не­сем ће­бе у за­твор!

Да ли је по Ва­шем ми­шље­њу про­шло вре­ме штам­па­не ре­чи?

– Исто пи­та­ње се мо­же по­ста­ви­ти и кад је реч о од­но­су ро­ма­на и фил­ма сни­мље­ног на осно­ву тог ро­ма­на. Или, ни­је исто пре­при­ча­ни ро­ман, тзв. упро­шће­на или са­же­то из­не­та са­др­жи­на ро­ма­на (на ен­гле­ском sim­pli­fi­e­d an­d a­brid­ged­ no­vels) ка­квих има на ен­гле­ском го­вор­ном под­руч­ју, про­сто ра­ди охра­бре­ња бу­ду­ћих, ма­хом стра­них чи­та­ла­ца да се ка­сни­је упу­сте у чи­та­ње ин­те­грал­ног тек­ста тог де­ла.

Па ипак, по­је­ди­не углед­не и исто­риј­ски зна­чај­не ен­ци­кло­пе­ди­је не штам­па­ју се ви­ше на па­пи­ру, не­го се мо­гу чи­та­ти пре­ко ин­тер­не­та, јер се сма­тра да да­на­шњи чо­век не­ма вре­ме­на да кон­сул­ту­је књи­ге с по­ли­це, не­го је, ка­жу, лак­ше пре­ко ин­тер­не­та. А да ли сви љу­ди има­ју ово елек­трон­ско по­ма­га­ло? И ко­ли­ко је по здра­вље штет­но стал­но чи­та­ње тек­сто­ва на екра­ну? Уз то, он­лајн се не по­ста­вља­ју сви члан­ци, и сва­ка­ко не у ин­те­грал­ном об­ли­ку, па ће оту­да штам­па­но гла­си­ло за­у­век има­ти бу­дућ­ност.

разговарала Снежана Крупниковић

Извор: Православље бр.1202 (стр. 10,11) од 15. априла 2017. године